Demokratska pljačka naroda

ZA razliku od nekih ranijih susreta i razgovora, 3. februara 2014, Dobrica Ćosić se nije osvrtao oko sebe, nije tražio da isključimo mobilne telefone. Bio je siguran da ga niko ne prati i ne prisluškuje.

Setio se da je jednom, u "Plavom vozu", na putu za Zagreb, predsednik srpske vlade Slobodan Penezić Krcun, u pripitom stanju, kazao Titu i ove reči:

"Stari, ne brini za sebe dok smo ti mi Srbi verni. Ako nas izgubiš, neće te tvoji Hrvati i Slovenci spasiti".

Zbog ove izjave, Ranković je oštro napao Krcuna:

"Znaš li ti šta te čeka posle ovoga što si rekao?"

Krcun je, pamti Ćosić, prebledeo, i nije ni reč više kazao.

Nedugo posle toga, Krcun je poginuo u automobilskoj nesreći na ibarskom putu, u blizini Lazarevca.

"Prestrugana mu je poluosovina na automobilu", zapisao je Ćosić u svoj dnevnik.

U posmrtnom obraćanju stradalom ratnom drugu i prijatelju, Ćosić je (7. novembra 1964) kazao i ovo:

"Poginuo mi je prijatelj. Ja nemam srce junačko; unesrećen sam, plačem.

Poginuo je na drumu, na gvozdenom konju, u šašavom trku ka svojim brdima, u poslu. Tom nesrećniku, tom grešniku Slobodanu Peneziću, i smrt je priličila životu. Jer na drumovima ginu hrabri, i verni ljudima i zemlji, a zamišljeni, i umorni, i zaneseni, i neumernici... A mi moramo da putujemo. Moramo. Sve nam je daleko; sve nam je na brdu i s one strane..."

PAVLOVIĆ: Kakvu ocenu zaslužuje Titov odnos prema Srbiji i srpskom narodu?

ĆOSIĆ: O tome ćete naći detaljnije odgovore u mojim knjigama i javnim nastupima... Ipak, u najkraćem, mogu da kažem da je Brozova politika nanela velike štete srpskom narodu. On se redovno oslanjao na srpske kadrove, ali je gajio permanentno podozrenje prema njima. I u ratu, i posle njega, Srbi su bili u najbližem Titovom okruženju, spremni da daju za njega svoj život. Iz Titovih metoda vladanja, posebno iz kadrovske politike, videlo se da ne veruje preterano nijednom Srbinu. Mnoge krupne odluke donete su u toj atmosferi srbomržnje... Devedesetih godina videle su se pogubne posledice takve politike.

Dugogodišnja Brozova strategija prema Srbiji i srpskim kadrovima, udružena sa rezidualnom energijom koja je snažnija od političkog razuma, vratili su Srbiju u XIX vek... Opet smo morali da stvaramo svoju srpsku državu, i to u okolnostma koje nam nisu išle naruku. Srbi su narod koji ume da ratuje za slobodu, i u mojim knjigama ima mnogo dokaza tom istinskom opredeljenju. Ali, mi nismo najveštiji u stvaranju institucija i izgradnji javnih dobara u slobodi, u upotrebi slobode, u negovanju samopoštovanja i poštovanja drugih, jer smo dugo bili turska raja, a potom Titovi podanici... Srbi su u HH veku načinili nekoliko "herojskih podviga" protiv sebe. Ja još od 1961. pišem o srpskom pitanju kao demokratskom pitanju, najpre boreći se za Jugoslaviju, a kad sam video da taj projekat nije uspeo - ne krivicom Srba - počeo sam da se zalažem za demokratsko i mirno razdvajanje i ponovnu izgradnju samostalne Srbije.

PAVLOVIĆ: Kako ocenjujete poredak koji je nastao posle Tita?

ĆOSIĆ: Dok sam se ja, posle razlaza s tom mutnom politikom, suprotstavljao titoizmu, činilo mi se da nema goreg poretka na svetu. Pošto sam poživeo duže nego što sam se nadao, uverio sam se da je nastupio sistem u mnogo čemu gori, ali sa lepšim imenom. Mislim da je neki Poljak kazao da od komunista više mrzi antikomuniste; možda bih i ja mogao reći da je ovaj globalistički kapitalizam još gori od titoizma - na mnogo planova, a posebno na socijalnom i kulturnom polju. Teško će me neko ubediti da taj takozvani liberalni kapitalizam ima neku izgledniju budućnost, odnosno, da može doneti boljitak malim narodima i državama poput Srbije. U tom novom poretku socijalna i demokratska država potpuno su poražene; taj sistem legalizovao je najgore metode partokratske države i stvorio ambijent u kome se pljačka, korumpira, otima i uništava narodna imovina u ime demokratije.

Samoproglašene demokrate proklamovale su da je ostvareno sve ono što su obećali svojim čuvenim "ugovorom s narodom", kojim je, uoči 5. oktobra 2000, naročito mahao Đinđić - sklon najrazličitijim neprincipijelnim koalicijama - a nastavili njegovi naslednici i opsenari. Na prvi pogled, u tom poretku ima nešto više sloboda, pa i slobode štampe, ali te slobode ne važe za sve, niti su praćene povećanjem odgovornosti za javnu reč, izgovorenu ili odštampanu. Štampa zapadnih zemalja, koje mnogi nekritički i po automatizmu smatraju bastionom demokratije, slobodna je da o nama laže skoro bez ograničenja. I deo naših medija oslobodio se moralnih ograda i manipuliše do mile volje. O Srbiji i srpskom narodu, pa i o meni kao javnom delatniku, i na strani i ovde objavljene su gomile neistina... Nova vlast - s kojom je, kao posle brodoloma, isplivalo mnogo mulja - pokazala je za moj ukus preveliku spremnost za ustupke stranom faktoru, pa i onima koji nas ponižavaju ili ubijaju uranijumskim bombama. Domaća štampa bez roptanja, a nekad i sladostrasno, prenosi tekstove, rezolucije i besede u kojima se srpskom narodu nameće teret odgovornosti za sve nedaće plemena i državica na ovim balkanskim prostorima, pa i za one koje su direktno izazvane imperijalnim ambicijama pojedinih evropskih država i SAD. Zar se golim okom ne vidi da mentori nikako nisu sasvim zadovoljni rezultatima koje postižemo u ispunjavanju njihovih naloga, već stalno pomeraju lestvicu s obavezama?

Pamtim dugo, i promenio sam nekoliko sistema uređenja naše države; ipak se ranije nisam sretao s ovako delikatnim oblikom meke okupacije u kojoj se vlada posredovanjem opunomoćenika domaćeg porekla i u kojoj - uprkos velikom trudu - nikako da se, na tom ispitu bez kraja i konca, zaradi prelazna ocena. Brinem za vas koji treba još da radite i živite u takvoj klimi - moja generacija već je na groblju, a i sam ću im se uskoro, kao neuspeli "lovac vetrova", pridružiti... Možda sam mogao još ponešto da napišem, ali me jedno oko ne služi baš najbolje. I ruka me ne sluša kao nekad, a ja sam književnik starog kova - pišem i prepisujem svojeručno. S druge strane, nije mi ni žao što neću još dugo gledati ruševine borbe mog pokolenja, ni živeti u tako brutalnom vremenu...

PARANOIČAN STRAH OD SRBA

ĆOSIĆ svedoči da je Tito imao paranoičan strah od Srba, iako su se oni utrkivali u iskazivanju lojalnosti i ljubavi. Pre obračuna s Rankovićem (1966), Tito je posumnjao da ga ljudi iz okruženja prisluškuju, najpre njegov šef kabineta Branko Vučinić. Na Titovo insistiranje da Vučinić bude uhapšen, Ranković ga je samo premestio i na njegovo mesto doveo Zvonka Graheka. Ni on nije sasvim zadovoljio. Posle je te poslove obavljao Leo Mates, kojim nisu bili oduševljeni ni Tito ni Jovanka. U jednoj prilici, posle susreta s Naserom, Tito se požalio kako Mates pogrešno prevodi neku njegovu misao.

Prema Ćosićevim rečima, Mates je postupio ispravno, jer "nije hteo da prevede neku glupost i Titovu izjavu da poklanja sedamdeset miliona dolara Egiptu".

Sutra: Broz spada u velike političke prevarante XX veka