Hrast koji nisu mogli da obore

ĆOSIĆEVI oponenti umeli su ponekad pakosno da primete kako je on "topalovićevski besmrtan", ali veliki pisac je imao punu svest o tome da ga smrt čeka na krajnjim izdancima sna o boljoj budućnosti Srbije uhvaćene - kako je imao običaj da kaže - u zupčanike "velikog mehanizma istorije". U njegovim knjigama, kao i u javnim istupima, može se pratiti evolutivni luk poimanja smrti bar u dva njena vida - kao fizička smrt i smrt u sećanju potomstva. Ćosić je znao da i jednu i drugu smrt utvrđuju drugi, i da se one ne mogu lično doživeti; zbog toga ovaj pisac i javni delatnik, živeći intenzivno u stvaralaštvu i u epohi, nije imao strah od smrti. A ni smrt se njega nije uplašila.

U ROMANU Daleko je sunce (1951), jedan Ćosićev junak kaže kako je smrt "upornija od vere, od nade da se ona pobedi". Na vest o Staljinovoj smrti (6. marta 1953), Ćosić ironično beleži: "To je pouzdan dokaz da je besmrtnost apsolutno privremena". (Natuknuvši da je veličina tog tiranina i u posledicama koje će njegova smrt ostaviti na Sovjetski Savez, Ćosić se prisetio kako je decembra 1941, kad su ga Nemci uhvatili u Kruševcu i strpali u zatvor, imao dogovor sa svojim drugom Mijom Nedeljkovićem da pred streljanje uzvikne: "Živeo drug Staljin!"). U višetomnim "Piščevim zapisima", koji obuhvataju šest decenija rvanja sa istorijom, Ćosić na više mesta piše o smrti kao "nesrećnoj tajni". U romanu "Vreme vlasti" (1996) pisac kaže da "čoveka tek smrt čini celim čovekom", a u knjizi "Prijatelji" (2005), ispunjenom pretežno nekrolozima bliskim prijateljima koji su, često, i korifeji nacionalne kulture, Dobrica Ćosić, i sam dobrano pritisnut bolestima i starošću, ispisuje rečenicu koja svedoči o potpunoj oslobođenosti straha od smrti:

"Smrt nije samo ljudska nesreća; u mnogim životima, smrt je spas".

Za Ćosićevu porodicu, rođake i prijatelje smrt velikog pisca nije došla iznenada; a i u njemu samom, sudeći po dnevničkim zapisima i poveravanjima bližnjima, fakat smrti nije razbuktavao neke nove ideje, još manje strepnju. Kraj života Ćosić je proveo u uverenju da je svoje glavne poslove blagovremeno posvršavao, posebno u književnosti, a da sve ono što je uradio u drugim oblastima, pa i u politici, i ne zaslužuje da se naročito ističe.

U TOKU poslednje godine života Dobrica Ćosić često je pobolevao. Osećao je permanentnu telesnu slabost; na jedno oko skoro da nije video, imao je problema sa sluhom, a i ruka kojom je pisao sve manje ga je slušala. Lekari koji su o njemu brinuli povremeno su ga smeštali na Vojnomedicinsku akademiju, na neku vrstu infuzionog osvežavanja, odakle se vraćao za radni sto i nastavljao da vodi dnevnik, rediguje ranije napisane romane - pre svega "Vreme smrti", za svog novog izdavača, "Lagunu" - da prima prijatelje i daje intervjue. U nedelju, 18. maja 2014, bio je za radnim stolom skoro do tri sata; na insistiranje ćerke Ane, potom je otišao u krevet, u san iz kog se neće probuditi. Pretpostavlja se da mu je srce prestalo da kuca oko šest sati izjutra. Bio je to treći dan u kome je veliki deo Srbije tonuo u mulj i nevolje koje je doneo enormno veliki poplavni talas koji je grunuo u "našu kuću na drumu"; prema rečima Ane Ćosić, Dobrica je čitavog proleća sanjao nekakav veliki povodanj, poput onog koji je Andrić opisao u romanu o reci i mostu.

VEST o smrti Dobrice Ćosića bila je mnogima povod da sačine neku vrstu kratkog bilansa njegovog obimnog dela i dugog života. To se vidi iz telegrama koji su u nedelju u podne počeli da stižu u Ćosićev stan u blizini Palilulske pijace u Beogradu, kao i u prvim ocenama koje su mediji, uz tužnu informaciju, objavljivali. U telegramu Tomislava Nikolića, predsednika Srbije - pročitanom, doduše, na televiziji i radiju pre nego ga je poštar doneo Ani Ćosić - kaže se da je "srpska književnost ostala bez jednog od svojih simbola dvadesetog veka, a svako od nas bez mislioca čija se kritička reč uvažavala i čula". Ivica Dačić, prvi potpredsednik Vlade, napisao je u telegramu saučešća kako je Ćosić bio "intelektualna snaga srpskog naroda, jedan od naših najvećih književnika, i partizan i Srbin, i komunista i demokrata, i običan čovek i državnik". Akademik Matija Bećković citirao je, povodom Ćosićeve smrti, nekadašnju izjavu zajedničkog prijatelja Milovana Đilasa, po kojoj je reč o "najznačajnijem Srbijancu posle Drugog svetskog rata" (na ovu izjavu bilo je tihog gunđanja). Istoričar Milorad Ekmečić kazao je da je Ćosić "najbolje od sviju obeležio svoju epohu". Pesnik Milosav Tešić izjavio je da je Ćosić "korenski pripadao srpskom narodu i voleo ga, svestan svih njegovih vrlina i mana, ljubavlju najvišeg reda". Kosta Čavoški podsetio je da je Ćosić bio slobodouman, hrabar, pravedan, velikodušan i human.

HRVATSKI novinar i kritičar Igor Mandić napisao je da je umro "jedan od najvećih pisaca svih jugoslovenskih književnosti". Milovan Danojlić prisetio se da je Ćosić "prema svima nama, prema piscima, svojim drugovima bio mnogo korektniji nego mi prema njemu". Milovan Vitezović dodao je da su Ćosićevi romani "najcelovitiji i najuverljiviji prikaz sveobuhvatnog života Srba i njihove sudbine u istoriji i politici druge polovine 19. i celog 20. veka". Miro Vuksanović zaključio je kako je Ćosić stvorio "malo moravsko čovečanstvo", a pesnik Rajko Nogo i istoričar Predrag Marković gotovo istovremeno uporedili su Ćosića s divovskim hrastom naše kulture koji su napadali, ali nisu mogli da ga obore, nezahvalni potomci, "pastorčad istorije". Ćosić je, inače, za života voleo i često citirao knjigu francuskog romansijera i moćnog intelektualca Andrea Malroa "Hrastovi koje obaraju" (srpski prevod izašao je 1987). I Malro (koji je neko vreme bio i francuski ministar kulture), i Ćosić (javni radnik, opozicionar, potom i državnik), doista su, u svojim kulturama, nalik na divovske hrastove koji u današnjim zagađenim šumama izumiru.

APOKALIPTIČNA JEKA VELIKOG RATA

PORED sna, koji je poslednjeg proleća sanjao o povodnju, još jedna simbolika nahodi se u činjenici da je hroničar velike srpske epopeje umro upravo na stotu godišnjicu početka Prvog svetskog rata - istorijskog događaja presudnog za Ćosićev književni uspon, ali i za njegovo sazrevanje kao nacionalnog radnika. Nadati se da će buduće generacije pamtiti proleće 2014. po višestrukom gubitku, povodnju, bolu i stradanju, i da će ozbiljni istoričari, sa već postojeće distance od stotinu godina, baciti novo svetlo na događaje iz 1914. čija se "apokaliptična jeka" ne smiruje.