Čovek ovog tla, za svako doba

DOBRICA Ćosića je i mrtav, a još nesahranjen, izazvao dreku "hora dežurnih kevtavaca" (sintagma Darka Tanaskovića), onih koji su ga i živog, naročito sve starijeg i bolesnijeg, napadali u nastavcima i bez argumenata. Budući hroničar detaljnije će popisati čime su sve neki pisci, novinari i politički nadničari ometali izvršenje elementarnog "rituala počasti" prema istaknutom piscu i javnom radniku. Ovde ćemo notirati da su dvojica poslanika Narodne skupštine Srbije, Nenad Čanak i Bojan Kostreš (rukovodioci Lige socijaldemokrata Vojvodine koji su mandate dobili na listi Nove demokratske stranke, čiji je predsednik Boris Tadić), demonstrativno izašli iz sale Parlamenta u času kad je minutom ćutanja odavana pošta nekadašnjem poslaniku i potonjem predsedniku države. To se zbilo 20. maja, na dan sahrane Dobrice Ćosića.

ISTOG dana, beogradske "E-novine" objavile su prilog Bojana Tončića u kome se, pod naslovom "Otišao Milan Lukić srpske nacionalne politike", Ćosić naziva "nenaoružanim masovnim ubicom", "mudrim starcem iza koga ostaje spaljena zemlja, uredno etnički razmerena u umobolnom katastru". "Kakva zver, demokratska i civilizovana!" - uzvikuje Tončić, ocenivši da je Ćosić ostavio "dovoljno ispisanog i izgovorenog zla za mnoge dolazeće generacije, da, dok još nisu progledale, požele nastavak krvave demografije, ali i dovoljno brižljivo uzgojenih klonova da njegove ideje, šibicarske prevare, očigledne laži i providne falsifikate, u vidu patriotizma i zanata, pronose mlađima". Komentator Tončić u zaključku žali što je Ćosić umro nekažnjen, ispisavši rečenicu koja bi, osim kulturnih i političkih, u iole sređenijoj zemlji mogla izazvati i pravne posledice:

"Umro je Dobrica Ćosić; da se nije bavio javnim poslom, na hiljade ljudi bi još živelo".

U NEDELjNIKU "Vreme", u broju od 22. maja, Teofil Pančić objavio je poduži tekst u kome naglašava kako je Ćosić, iz "neke vrste komforne nemilosti", ostavio, na papiru "niz tragova olakih sudova o ljudima, nacijama, događajima i istorijskim i društvenim procesima, a da se nije dao videti osobiti trud da ih razume". Pančić podseća na svoje ranije sudove o Ćosiću i njegovom ukupnom književnom i političkom učinku, ponovivši ocenu da je reč o "nezaobilazno važnom i uticajnom protagonisti kobnog nacionalističkog svetonazora kakav je bitno, suštinski doprineo velikoj, u najvećoj meri samoskrivljenoj nesreći koja je preplavila južnoslovenski svet, i koja je Srbiju osramotila, unazadila i unakazila". Kao javna figura Ćosić mu je - priznaje Pančić - imponovao samo dok je važio za centralnu "figuru otpora". Ništa drugo u Ćosićevom svetu nije bilo blisko Teofilu Pančiću, koji ne krije da je o Ćosiću pisao "ponajčešće krajnje negativno i radikalno kritički". Ironišući nad davnom Ćosićevom izjavom da je on "čovek dvadesetog veka" koji se u ovom novom baš i ne razabire, Pančić zaključuje da se pisac i političar Ćosić ni u tom "svom", dvadesetom stoleću "nije baš najbolje razabirao".

MRTVOM vuku će i nadalje mnogi meriti rep. Tu fazu ne treba da izbegne ni delo Dobrice Ćosića. Indikativna je, ipak, žurba da se oduševljeno izađe u javnost s "krajnje negativnim i radikalno kritičkim" presudama. Kao i davanje prednosti novinarima, piscima i javnim trudbenicima kod kojih se ne vidi - da parafraziramo reči koje je Pančić uputio mrtvom Ćosiću, a dobrano se mogu primeniti i na samog Pančića - osobiti trud da se razume to delo impresivno ne samo obimom, već i razuđenošću, tematskom širinom, hibridnošću, inovativnošću i domašajima.

A vreme dostojanstva u smrti kanda je definitivno prošlo.

PREDOSEĆAJUĆI končinu, i imajući u sećanju neprijatna iskustva sa sahranama Ive Andrića, Meše Selimovića i Skendera Kulenovića, Ćosić je blagovremeno odredio karakter svoje sahrane. Iz oporuke ćerki Ani bilo je nedvojbeno jasno da pisac odbija tzv. državnu sahranu, na koju kao prvoborac i bivši predsednik ima pravo, niti želi da počiva u Aleji zaslužnih građana. Treća bitna napomena odnosi se na prirodu poslednjeg oproštaja. To je najjasnije iz pisane poruke ostavljene Ani, njegovom "ponosu i najznačajnijem delu":

"Pripadam hrišćanskom pravoslavnom narodu. To su bili moji preci, moji roditelji, moji književni junaci i čitaoci. Ja sam, dakle, hrišćanin duhovnim bićem i moralom. Koliko sam verovao ili neverovao u Boga tvorca, kazuju moji romani i ja nemam razloga da ta svoja shvatanja kao moći moga uma naknadno razjašnjavam i dopunjavam motivisan strahom od smrti ili saznanjima pred njom. Hrist je bio moj Bog. On je ljudima postavio najteži i najneostvarljiviji cilj. Žao mi je što nisam imao vremena da napišem roman o njegovom ulasku u Jerusalim, noći u Getsimanskom vrtu, oproštaju s prijateljima i razgovoru s Judom, raspeću i velikoj sumnji u Oca i Ljubav. Mojim tumačenjem Hristove sudbine, možda sam mogao s nekom rečju da dopunim Dostojevskog. O tom nenapisanom romanu, Hristu i njegovoj religiji, govorim zato što svojom sahranom po pravoslavnom, crkvenom običaju želim da potvrdim svoju pripadnost hrišćanstvu, srpstvu, svojim precima, roditeljima i svojim književnim junacima i čitaocima.

Ana, sahrani me sa dva sveštenika kako je sahranjen moj deda Jeftimije, moja majka Milka, moj otac Žika, brat Radoslav, moji vršnjaci i Drenovci, moji prijatelji".

Poslednja rečenica oporuke, napisane 7. juna 2003. "pri zdravoj pameti", biće od interesa za buduće istraživače Ćosićevog života i dela:

"U smrt odlazim sa osećanjem da sam ljudima činio više dobra nego zla".

ĆERKA Ana, rođaci i prijatelji obezbedili su da sahranom po pravoslavnom običaju Ćosić potvrdi pripadnost pravoslavnom hrišćanstvu, svojim precima, čitalačkoj armiji i, čak, književnim junacima. U utorak, 20. maja, kovčeg s posmrtnim ostacima Dobrice Ćosića položen je u porodičnu grobnicu u kojoj od 2005. počiva njegova supruga Božica, posle skromnog obreda u kapeli na beogradskom Novom groblju kome je prisustvovalo oko hiljadu poštovalaca; među njima su bili predsednik Republike Tomislav Nikolić, predsednik Narodne skupštine Maja Gojković, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić, predsednik SANU Nikola Hajdin, mitropolit Amfilohije Radović, nekoliko ministara, pisci, umetnici, prijatelji, čitaoci... Opelo je služio vladika bački Irinej, uputivši prisutnima nekoliko biranih reči o Ćosićevom životu, književnom stvaralaštvu i "javnoj delatnosti na polju nacionalno-državnih interesa". Hor studenata Bogoslovskog fakulteta iz Beograda propratio je tužnu svečanost sa nekoliko molitvenih pesama.

Ćosićevim odlaskom ugasio se i žižak koji je budno treperio nad sudbinom Srbije i srpskog naroda u veku u kome su propale ili bile zloupotrebljene tolike privlačne ideje, usklici i snovi.