Dobrica, Đilas i Solženjicin

ODLASKOM Dobrice Ćosića ugasio se jedan žižak koji je budno treperio nad sudbinom Srbije i srpskog naroda u veku u kome su propale ili bile zloupotrebljene tolike privlačne ideje, usklici i snovi. Zarad toga nije zgoreg podsetiti na neke njegove stavove i odnose prema savremenicima koji su koliko toliko ostali izvan njegovog književnog opusa.

Ćosić je smatrao da je Branko Ćopić prvi srpski i jugoslovenski pisac koji se književnim sredstvima, svojom "Jeretičkom pričom" (1950), pobunio protiv privilegija Titove birokratije i pokondirenih posleratnih skorojevića. Ali, utemeljivač prave, revolucionarne, pobunjeničke i prometejske opozicije staljinizmu i titoizmu u posleratnoj Evropi i Jugoslaviji bio je, po Ćosićevom mišljenju, Milovan Đilas. Mladog Ćosića Đilas je 1953. pozvao da bude član redakcije časopisa "Nova misao", u kojoj su još bili Milan Bogdanović, Oskar Davičo, Bora Drenovac, Dušan Kostić, Mihailo Lalić i Skender Kulenović. Posle Đilasovog teksta "Anatomija jednog morala" u "Novoj misli" od januara 1954, Ćosić - koji je sebe svrstavao u "mlake đilasovce" - imao je ozbiljne političke i bezbednosne probleme; saslušavan je pred partijskim komisijama, praćen, ometan i prisluškivan, ali nije hapšen. Spasla ga je, kako danas smatra, popularnost stečena romanom "Daleko je sunce", a u međuvremenu je napisao i "Bajku". Đilas nije bio te sreće, pa je zaglavio višegodišnju robiju.

DOK je Đilas robijao, Dobrica Ćosić je, posebno od sedamdesetih godina do Titove smrti, nosio titulu državnog neprijatelja broj jedan. U tom periodu je, bar tri puta, izbegao hapšenje. Prvi put je Ćosića spasao hapšenja lično Tito, koga je o nameri policije obavestio Marko Nikezić, tadašnji predsednik Saveza komunista Srbije. "Ćosić bi postao drugi Đilas, a vi znate kolike probleme na Zapadu imamo s Đilasom", rekao je Nikezić Titu, koji je uvažio intervenciju i predložio da se, umesto hapšenjem, Ćosić onemogući drugim sredstvima. To je bilo 1971. godine. Kritično je bilo i naredne, 1972, kad je većoj grupi beogradskih studenata i profesora, uključujući i Mihaila Đurića, suđeno za "krivično delo neprijateljske propagande" i poslata je na robiju. 15. oktobra 1972. Ćosić beleži u svoj dnevnik: "Mene još nisu uhapsili; brane me književno delo i popularnost."

ĆOSIĆ je trebalo da bude uhapšen i proleća 1974, posle simpozijuma Srpskog filozofskog društva na Divčibarama na kome je samoupravni socijalizam nazvao "potrošačkim staljinizmom", a Tita uporedio sa Zevsom. Pesnik Dragoljub S. Ignjatović, takođe učesnik simpozijuma, brzopotezno je osuđen i poslat u zatvor. Ćosić je bio, prema informacijama koje su mu bile dostupne, predviđen za dve do tri godine zatvora. Bio je i napisan nalog za hapšenje. Spasla ga je neobična okolnost:

U Titovom odsustvu zbog nekog putovanja van zemlje, policijski i partijski rukovodioci konsultovali su se s Edvardom Kardeljem, koji je zamenjivao Broza. Tih dana na frankfurtski aerodrom sleteo je avion s književnikom Aleksandrom Solženjicinom, kome je oktobra 1970. bila dodeljena Nobelova nagrada, a februara 1974. lišen je državljanstva Sovjetskog Saveza, potom uhapšen i proteran. Svetska štampa opširno je pisala o tom događaju, što nije promaklo ni Kardelju.

"I sada mi treba od Ćosića da napravimo novog Solženjicina? Ili novog Đilasa? Šta će nam ta glavobolja?", navodno je upitao Kardelj, predloživši blaže rešenje: "Ćosić je darovit pisac i ne možemo mu romane zabraniti. Treba ga oštro ideološki kritikovati i ne puštati u javni život..."

Sećajući se, 23. februara 1978, ovog Kardeljevog čina ("dokaz njegovog uzornog političkog pragmatizma"), Ćosić je zapisao u svoj dnevnik:

"Da sam oteran na robiju, prelomila bi mi se životna i književna putanja. Ne verujem da bih napisao 'Vreme zla'. Ja nisam čovek Đilasove energije da bih na robiji napisao roman."

Krajem 1991, na književno-filozofskom susretu u Beloj Vodi kod Kruševca, Milovan Đilas kazao je o Ćosiću i ove reči:

"Dobrica Ćosić je izuzetna ličnost u našem savremenom životu i srpskoj istoriji. Najznačajnija ličnost novije srpske istorije. Pisac tragične strane istorije spojio se sa piscem srpske nacionalne ideologije u najopštijem smilu... Ima mnogo zla u neopravdanim napadima na Ćosića. Treba meriti svaku reč kada se napada tako veliki pisac, gromada u srpskoj istoriji koju niko ne može da pomeri."

Aprila 1995. preminuo je Milovan Đilas. Sahranjen je u Podbišću, u rodnoj Crnoj Gori, po pravoslavnim obredima. U ime prijatelja, na oproštaju je govorio Matija Bećković. Na trogodišnjicu smrti (1998) Dobrica Ćosić, zajedno s grupom uglednih intelektualaca, potpisuje zahtev za potpunu rehabilitaciju Milovana Đilasa, koji je "prvo postao svetski pa tek onda domaći pisac".

A sedam godina pre nego što pokreće zahtev za potpunu rehabilitaciju Đilasa, 26. avgusta 1991. godine, Ćosić u svom dnevničkom zapisu piše:

"Pitam Đilasa:

- Da ti je neko 1941. ili 1951. godine rekao da će 1991. propasti komunizam i biti zabranjena Komunistička partija u Rusiji, šta bi mu radio?

- Streljao bih ga odmah. Ne! Ne bih ga streljao. Zaključio bih da je umobolan i poslao bih ga u ludnicu...

Ali, svi smo mi u ludnici. Istorija je ludnica...

Gledam svoje unučiće i proreže me briga; kakve sve nesreće čekaju ta čedna stvorenja i moju Anu?"

NESAGLASNOST REČI I DELA

RAZGOVOR koji je autor feljtona vodio sa Ćosićem davne 1971, nije mogao u tim "vunenim vremenima" da bude objavljen.Jedan deo objavljujemo ovom prilikom:

PAVLOVIĆ: Da li ste, tolikim stranicama svojih knjiga, hteli reći nešto sem onoga što ste rekli?

ĆOSIĆ: Nisam to do ovog trenutka utvrdio, jer ne čitam svoje objavljene knjige. A sasvim sam siguran da nisam uspeo da kažem ono što sam zamislio. Dokaz je: još pišem, nameran sam još nekoliko romana da napišem.

PAVLOVIĆ: Vi često govorite i pišete o našoj kulturi. Postoji li u njoj jaz između lepog i korisnog?

ĆOSIĆ: U kulturnim vrednostima, u umetničkim delima, lepo i korisno nisu antinomije. Naime, istinska umetnost stoji i postoji iznad tih određenja. U našoj kulturi postoje mnogobrojni i ozbiljni problemi. Naš nesumnjiv napredak, sveopšti razvoj kulture u poslednjim dvema decenijama, nisam uveren da je adekvatan savremenim potrebama i revolucionarnim, istorijskim ciljevima naše zajednice. Stupanj naše opšte prosvećenosti, skromni intelektualni, naučni, umetnički i sveukupni stvaralački potencijal savremene, žive kulture, smer i tempo njenog razvoja, duhovna i moralna klima našeg društva, rekao bih, ne daju nam razloga za spokojstvo. Naročito stanje i položaj nauke u našem društvu, primitivni i dogmatski stav odlučujućih društvenih činilaca prema nauci i intelektualnim snagama u celini, ozbiljno zabrinjava. Lako je uočiti nesaglasnost nekih osnovnih ciljeva i određenja kulture u socijalizmu sa mnogim vidovima naše kulturne prakse i politike i u tom okviru nesaglasnost reči i dela, deklarisanih ciljeva i stvarnosti.