Strašan narod koji ima dušu

PUTOPIS je književna vrsta u kojoj autor, putnik, čitaocu prenosi svoje utiske o predelima i ljudima koje upozaje tokom putovanja. Putopisi su subjektivni čak i kada ih pišu naučnici, jer se u njima po pravilu ogledaju ukus, obrazovanje i životni stavovi pisca. Po pravilu, putopisci su snažnije uticali na sliku koju javnost ima o zemljama, događajima i ljudima od suvoparnih istoričara, od antičkog genija Herodota, preko revolucionarnog Darvina, pa do Džona Rida, koji umire na putu opisujući najveće ratove i revolucije 20. veka.

Upravo su putopisne reportaže Amerikanca Rida iz Velikog rata imale presudni uticaj na to da se svetsko javno mnjenje upozna s malim srpskim narodom i njegovom ogromnom žrtvom i heroizmom. On je samo jedan u nizu putopisaca koji su zadužili Srbe, među kojima su Rus Aleksandar Giljferding, Engleskinja Meri Daram, Francuz Alfons de Lamartin, Čeh Alfons Muha, Saksonac Sigmund fon Herder, Austrijanac Feliks Kanic, Švajcarac Arčibald Rajs...

BILO je, naravno, i drugačijih putopisaca, koji su formirali negativan stav prema Srbima i Srbiji, još od vremena kad se prvi put pojavljuju u pisanim izvorima. O nama pišu hroničari, diplomate, vojnici, lukavi obaveštajci, jurodivi hodočasnici, uporni trgovci, pustolovi i lutalice već duže od hiljadu i po godina. Ti putopisci su imali vrlo raznovrsne lične i političke stavove i motive dok su opisivali naše krajeve i ljude, a presudan uticaj su imale države koje su finansirale njihova putovanja, zbog sopstvenih interesa na Balkanu.

"Novosti" će podsetiti na originalne putopise i njihove autore koji su gotovo nepoznati javnosti, iako su formirali sad već arhetipske pojmove i predrasude Evrope o ovom delu sveta, koji je na Istoku smatran Zapadom, a na Zapadu je nazivan Bliskim istokom, mnogo pre nego što se taj termin proširio na arapski svet.

Relativnost tih pojmova ilustruje temeljni dokument istorije balkanskih zemalja "O upravljanju carstvom", spoljnopolitički priručnik vladarske kancelarije iz vremena romejskog cara Konstantina Porfirogenita. On je nastao na osnovu izveštaja i predanja koje su s terena donosili putopisci. Danas je nesumnjivo utvrđeno da je originalno delo prepravljano i da su originalne impresije prigodno interpretirane za upotrebu u vizantijskoj spoljnoj politici.

Do nas je stigao sledeći tekst odeljka koji se bavi Srbima:

- Treba znati da su Srbi potomci nekrštenih Srba, koji se još zovu i Beli, koji žive sa one strane Turske (istoričari smatraju da se mislilo na Ugarsku), na mestu koje se kod njih naziva Bojki (Bojka), gde im je susedna Franačka, kao i velika Hrvatska, ona nekrštena, koja se još zove i Bela. Tamo su, dakle, ovi Srbi živeli od početka. Pošto su dva brata nasledila na vlasti svoga oca u Srbiji, jedan od njih je uzeo polovinu naroda i prebegao u Irakliju, caru Romeja (Vizantinaca), i taj isti car Iraklije ga je primio i za naseljavanje mu dao mesto u solunskoj temi Serviju (Srbica), koja od tada nosi taj naziv. Srbi na jeziku Romeja znači robovi, pa se i ropska obuća obično naziva serbula, a reč cerbulijani označava one koji nose jeftinu i siromašnu obuću. Srbi su to ime dobili jer su postali robovi cara Romeja - piše u Porforogenitovom dokumentu.

Nasuprot Porifrogenitu, drugačiju informaciju o navodno slabim Srbima daju hroničari očevici krajem 5. veka, kad Sloveni plave severne i istočne oblasti Balkana, dok Germani osvajaju zemlje u predelima zapadnog Rimskog carstva. Episkop Jovan iz Efesa u 6. veku piše: "Prokleti narod Esklavina prođe svu Heladu, tesalijske i tračke pokrajine, zauze mnoge gradove i tvrđave, opustoši, popali, opljačka i osvoji zemlju, i življaše tu sasvim slobodno bez straha, kao u svojoj sopstvenoj zemlji."

Vizantijski car Mavrikije, koji je vladao od 582. do 602. godine, navodi: "Narodi Slovena i Anta... teže slobodi, i ne postoji nikakav razlog koji bi ih sklonio da služe i da se potčine... S obzirom na vreme i mesto događaja, nema sumnje da je reč o istim onim poniznim Srbima koje pominje Porfirgenit kao robove."

U spisu koji se pripisuje caru Mavrikiju, navodi se izveštaj vizantijskih špijuna: "Plemena Sklava i Anta mnogobrojna su i izdržljiva. Lako podnose i vrućinu i studen, i vlagu i golotinju tela, i oskudicu namirnica. Prema strancima su ljubazni. S dobrom voljom i čuvajući ih, provode ih iz mesta u mesto gde im ustreba. Pa ako se nebrižljivošću ugostitelja dogodi da stranac nastrada, napadne na ugostitelja onaj koji mu ga je predao, po dužnom običaju da osveti stranca."

Sačuvan je i izveštaj vizantijskog zapovednika koji je prisustvovao proslavi srpskog paganskog praznika na kojoj je trebalo da bude žrtvovana košuta uhvaćena živa.

- Iz šume je - veli izveštaj - tužno blejalo lane. Kada je to blejanje čuo srpski starešina, prišao je kipu svog boga i nešto mu govorio, a zatim se okrenuo ljudima koji su vodili košutu i nešto im rekao, i oni su je pustili. Začuđen ovim postupkom, Vizantinac je zapitao starešinu zašto je to učinio, a on mu je odgovorio: "Razgovarao sam s mojim bogom. Rekao mi je da on može biti sutra bez žrtve, ali lane ne može biti bez majke..." Ha ovo dodaje Vizantinac: "Strašan je taj narod. On ima dušu" - navodi prof. dr Lazo Kostić.

Prokopije iz Cezareje, putopisac i hroničar cara Justinijana iz 6. veka, piše: "Slovenski narodi ne žive pod bilo kojim pojedinim čovekom, već od starine u opštoj zajedničkoj slobodi, pa stoga sve stvari koje su podobne ili veoma teške za rešavanje podnose opštem savetu."

Na Zapad su prve vesti o Srbiji doneli monasi hodočasnici-obaveštajci, koji su praktično mapirali vojne trase. Čuveni nadbiskup Viljem Tirski, istoričar i jedna od najvažnijih ličnosti krstaškog jerusalimskog kraljevstva, 1168. je obišao tadašnju Srbiju. Zabeležio je da se ona nalazi u "oblasti brdovitoj, šumovitoj i vrletnoj između Dalmacije, Ugarske i Ilirika", gde se srpsko stanovništvo često bunio protiv vizantijskog cara, uzdajući se u nepristupačnost svoje zemlje.

On navodi da Srbi imaju svoje starešine koje zovu župani. Vizantijski carevi ih stvarno imenuju, ali ih to ne ometa u tome da češće silaze iz svojih brda i šuma i da pustoše okolinu, jer su Srbi neobuzdani i orni za rat.