Britanski lav brani Osmansko carstvo

SRBIJA je bila neinteresantna Britanskoj imperiji do Prvog srpskog ustanka, kad su Srbi, potpuno neočekivano, pokazali sposobnost da se devet godina bore s neuporedivo jačim neprijateljem, Osmanskim carstvom. Podrška Rusije u toj borbi, iako je stizala samo povremeno, kad je Kremlju to bilo u interesu, kristalisala je dugoročni stav britanske spoljne politike: "Srbija nezavisna od Turske je Srbija zavisna od neke druge sile."

- Suparništvo Britanije i Rusije je dobilo izraz u britanskoj podršci Porti, a jedan vid te podrške bilo je korišćenje britanskog diplomatskog uticaja u suzbijanju težnji za osamostaljenjem u zavisnim i poluzavisnim pokrajinama turskog carstva - kaže dr Veselin Kostić, filolog i istoričar. - Kao najdelotvorniji način obezbeđivanja podrške britanske javnosti za vladinu politiku bio je onaj koji se i inače najviše koristi, a to je manipulisanje informacijama.

BILO je i drugačijih Britanaca, koji su se borili protiv propagande zvaničnog Londona prema Srbima i nisu prihvatali "državne razloge" kao opravdanje za pomoć Osmanskoj imperiji. Među njima se ističe anglikanski sveštenik Vilijam Denton, koji je cele 1862. boravio na Balkanu i po povratku objavio izuzetno delo "Srbija i Srbi".

- Već duže vreme mnogobrojni konzularni službenici raštrkani širom sultanovih poseda znaju, ili na osnovu izričitih uputstava, ili na osnovu onih posrednih nagoveštaja pomoću kojih se ljudima do znanja stavljaju želje nadređenih, da po mišljenju vlade njihova najznačajnija dužnost treba da bude potpuno prećutkivanje svih obaveštenja o stanju, a naročito patnjama naroda u Turskoj - protestovao je Denton.

PRVI britanski izveštaji o Srbiji datiraju s kraja 17. veka kad su "Divlje guske", mnogobrojni plaćenici iz Irske, učestvovale u austro-turskim ratovima zajedno sa srpskim graničarima i ustanicima. Ipak, u tim svedočanstvima Srbi se pominju samo sporadično. Tek kad je Srbija uspela da izbori status autonomne kneževine u okviru Osmanskog carstva, počeo je pravi propagandni rat. Kreatori britanske spoljne politike su potpuno oslobođenje Srbije smatrali opasnošću. Po njihovom mišljenju takva država bila bi zastupnik ruskih interesa na Balkanu i centar širenja slovenofilskih, ali i slobodarskih ideja, koje nipošto nisu bile popularne u kolonijalnom carstvu.

Stratford Kaning, arhitekta britanske politike prema umirućem Osmanskom carstvu, govorio je: "Čast Engleske nalaže da koristimo naše oružje i trošimo naše blago kako bismo sprečili da se tursko carstvo raspadne. Ne treba da dopustimo da lažna pozivanja na čovekoljublje i pomoć ugnjetenim hrišćanima umanje našu budnost na Levantu."

U SKLADU s tom politikom, Aleksandar Slejd, špijun pod maskom putopisca, svojim zemljacima sugerisao je da bi za Evropu bilo bolje da su Turci iskorenili pravoslavnu veru:

- Što više ispitujemo ponašanje osmanskih osvajača, sve smo uvereniji da je verska trpeljivost stena na kojoj su se oni nasukali u Evropi. Trebalo je da iskorene pravoslavnu veru koja je uvek kao rak-rana razjedala muslimansku snagu.

KAKO bi se opravdali zločini nad nekim narodom, neophodno je prvo deformisati njegov ljudski lik i uništiti svako saosećanje, glasi staro propagandno pravilo. Zato su posle 1830. britanski "putnici" počeli da fabrikuju izveštaje u duhu krajnjeg nipodaštavanja. U putopisima su detaljno opisivali Srbiju, iako su je najčešće samo posmatrali iz daljine, s palube parobroda. Frensis En Vejn, markiza od Londonderija, 1840. u popularnom opisu plovidbe Dunavom pisala o Srbima koji su joj čamcem prevozili stvari do broda: "Veslači su jedva ličili na ljude, toliko su im izgled i odeća bili divljački."

Britanska humanitarna radnica i popularna spisateljica iz 19. veka Feliša Skin opisuje Srpkinje koje putuju njenim parobrodom:

- Ovde, blizu nas, živi narod varvara čiji ceo ženski deo, čak i ako ga sagledamo u najpovoljnijoj svetlosti, tavori i umire bez ikakve misli osim pukog namirivanja iz dana u dan svojih životinjskih potreba.

PRAKTIČNO uputstvo kako treba da se sa Srbima ponašaju britanski putnici dao je, u putopisu iz 1850, Džon Harvud, koji je sa nevestom putovao kroz Srbiju ka Carigradu. Britanski konzul Fonblank mu je od turskih vlasti izdejstvovao pratnju i preporuku da u svakom mestu gde zastane dobije smeštaj, a gost je sa zadovoljstvom opisivao kako je maltretirao pravoslavne domaćine u kneževini:

- Kad god bi nam bilo potrebno bilo šta u nekoj srpskoj kući, mi bismo izašli i strogo naredili prvoj osobi koju ugledamo da nam to donese. I moram reći da su uvek izvršavali naše naloge spremno i bez pogovora. Na Istoku, ako se samo ponašate kao vlast, žitelji vas odmah, kao nešto što se samo po sebi razume, poslušaju. Ja se nikada nisam ustručavao da dam znak bilo kome koga vidim da mi pripali lulu, pridrži konja ili me posluša u ma čemu drugome, i to bez plaćanja, samo na osnovu zapovedničkog tona i gesta.

ZA RAZLIKU od ovog opisa Srba kao robova, britanski obaveštajac i strasni turkofil maskiran u putopisca Džejms Skin 1851. ih je opisao kao opasne slovenske zaverenike, koji šire slobodarske ideje. Iako je s poštovanjem govorio o obrazovanju i hrabrosti ljudi koji su ih propagirali, Srbiju je zbog toga smatrao još opasnijom.

- Ako se Srbi zemljoradnjom bave manje nego Bugari, a trgovinom manje nego Grci, oni su s druge strane znatno ratoborniji, i ta osobina koja je bila tako uočljiva u njihovoj prošlosti može doći do izražaja i u kovanju slavističkih planova ukoliko u tome ne budu sprečeni - upozoravao je Skin.

IGROM sudbine, redak britanski zvaničnik koji je zavoleo Srbe i iskreno ih podržavao, a izazvao je nehotice prvi državni udar u Srbiji, bio je pukovnik Lojd Džordž Hodžis. Posle uspešne vojne karijere, on je postao prvi britanski konzul u Knjaževini Srbiji, gde mu se dopao slobodarski duh. Knjazu Milošu ponudio je pomoć kad su ga pritisnule i Rusija i Austrija zbog donošenja slobodoumnog Sretenjskog ustava. Hodžis je molio nadređene da Britanija pruži podršku Srbiji, a britanski konzul u Carigradu je Hodžisa obmanuo da će London to učiniti. Često pojavljivanje Miloša s Hodžisom u javnosti bilo je povod ustavobraniteljima, koji su imali rusku podršku, da lansiraju glasine o tome kako će knjaz prevesti Srbe u katoličanstvo i druge koje su izazvale gnev javnosti i dovele do njegove prinudne abdikacije. Ustavobranitelji su uzeli vlast i prihvatanjem takozvanog Turskog ustava zaustavili proces osamostaljivanja, čime je vlada u Londonu bila zadovoljna.

PRIJATELjSTVA INSPIRISANA DUKATIMA

FILIP Hristić je 1863. s kneginjom Julijom Hunjadi boravio u Londonu sa specijalnim zadatkom da promeni negativan stav engleske javnosti o Srbima. Iskusni diplomata u memoarima pominje nekolicinu "velikih srpskih prijatelja" u Londonu koji su u stvari bili moćni lobisti. Iz knjige koju je docnije napisao njegov sin Milan vrlo je jasno da su Hristić i kneginja u prtljagu nosili zamašnu količinu zlatnih dukata. Lobisti su uz takav podsticaj uspeli da priče o Srbiji stave na naslovnice vodećih britanskih listova, a za nedelju dana izašle su i tri knjige o stvarnim patnjama hrišćana u Turskoj, koje je britanska vlast brižljivo skrivala od svoje javnosti.