Beograd simbol slobodne države

PRVI susret putopisaca sa Srbijom u 19. veku odigravao se u Beogradu, najčešće i najviše rušenom gradu Evrope. Promene njegovog izgleda i duha posle uspeha Drugog ustanka postale su simbol oslobađanja srpske države. Kraj stare beogradske varoši koju putnici opisuju kao čudan konglomerat orijentalnih kuća s ostacima srušenih zdanja iz doba austrijske okupacije, na pustopoljini Terazija, knez Miloš proseca osovinsku ulicu novog grada. Oko nje se grupišu radionice, trgovine i kafane do kojih iz Savskog pristaništa, veze sa Evropom, vodi Gospodska ulica, današnja Brankova, u kojoj se naseljava državna elita koja obnavlja Srbiju.

- Pred mojim očima širio se Beograd čineći neku ne toliko impozantnu, koliko šarenu, čudno grupisanu panoramu. Mahovinom obrasli crveni krovovi od crepa, zeleni kapci i mušebeci turskih kuća, kameni zidovi i čitavi spratovi od drveta stvorili su ovde šarenu sliku kroz koju su se isprepletali zove i stabla oraha. Tesne krivudave ulice probijale su se između kuća i baštenskih ograda. Prema istoku štrče trošni bedemi stare tvrđave. Prema zapadu i jugu kuće su nove i većinom dobro građene. Ulice su tamo većinom prave, naročito u blizini kapija i bedema - video je 1845. Beograd austrijski književnik Zigfrid Kaper.

OPISUJE on granicu srpske i turske varoši, duboki rov s visokim zemljanim bedemom na kome strče zašiljene palisade. U turskom delu grada nad pašinim konakom se vijo zeleni barjak s polumesecom. Nasuprot njemu, iza bedema, lepršala je srpska zastava.

- Nad Gospodarskim konakom na Varoš kapiji, odakle se prostiru cvetne bašte novih srpskih domova, leprša srpski barjak s grbom. Sve što je iza šanca su nova predgrađa. Terazije su jedno od tih predgrađa koje se širi preko močvarnog zemljišta obraslog trstikom i kukutom - zabeležio je Kaper.

VIDEO je Kaper Beograd i u doba kneza Aleksandra Karađorđevića, koji urbanistički gotovo nije napredovao od abdikacije kneza Miloša. Povratkom Obrenovića ponovo kreće napredak Srbije ka Evropi, koji su 1862. Turci poslednji put, očajnički, pokušali da zaustave. Poljski književnik Roman Zmorski posetio je u to vreme pašin konak na Beogradskoj tvrđavi i opisao atmosferu umiruće osmanske vlasti.

- U polumračnom tremu i hodniku koji vodi u salu za audijencije lebdi, zajedno s mirisom kafe i duvana, onaj udobni istočnjački nered koji se ne da iskazati rečima, a koji ipak pada u oči svakom zapadnjaku. U samoj sali pored običnih turskih sofa poređanih u neprekinutom nizu naokolo pored zidova ima nekoliko stolica i stoličica. To je jedini ustupak evropskim običajima. U kancelariji sedi nekoliko Turaka skrštenih nogu, na ne baš čistim sofama, pijuckajući kafu i ispuštajući dim iz dugačkih čibuka. Ozbiljno i flegmatično iscrtavaju na uskim tablicama hartije svoje hijeroglife. Ispred konaka na vrhu visokog jarbola leprša crvena zastava polumeseca i zvezde, koja danas u Srbiji već predstavlja retkost - beleži Zmorski.

PREKRETNICA se desila 1862. posle napada turskih vojnika na srpskog dečaka na Čukur česmi. Turska posada nije dozvolila hapšenje prestupnika i započeo je sukob.

- Turci su odjednom počeli da pucaju u narod. Ovoga puta gnev Srba nije znao za granice. Otrčali su kućama, izvukli stare puške iz rata za nezavisnost, handžare i pištolje. Obavešten telegramom knez Mihailo je izdao naredbu da se trupe drže u pripravnosti. Posredovao je diplomatski kor i bila je potpisana kovencija na osnovu koje su turske trupe morale da se povuku u tvrđavu - zebeležio je francuski slavista Luj Leže.

Neočekivano, sledećeg jutra iz tvrđave je u napad na srpski deo grada krenula kolona turskih vojnika.

- Skoro odmah posle toga đulad, bombe i granate počeše kao kiša da pljušte nad gradom. Dok su žene i deca bežali prema Topčiderskoj šumi, hrabri muškarci su se latili oružja. Topovi Turaka behu stari, artiljerija nespretna. Kuršumi Srba prikivali su ih jednog za drugim za lafete. Bombardovanje je trajalo pet časova. Mitropolitov dvor, Bogoslovija, Akademija, Austrijski konzulat bili su teško oštećeni.

BEOGRADSKI Srbi su sami zaustavili turski napad, a cela Narodna vojska koju je stvorio knez Mihailo bila je spremna za rat. Evropske sile nisu to dozvolile i preko konzula su prekinule bombardovanje grada. Usledila je međunarodna konferencija koja se okončala konvencijom po kojoj su Turci morali da napuste gradove Srbije. Tako je 1867. došao i dan oslobođenja srpske prestonice, kad je poslednji turski vojnik zauvek napustio Beogradsku tvrđavu.

Luj Leže je ponovo došao i opisao kako se grad promenio, samo pet godina posle bombardovanja.

- Fizionomija grada se sasvim izmenila. Beograd nema više Turaka. Ispred grada prostire se široka esplanada zvana Kalemegdan. Ona služi za vežbanje vojnika. Nedeljom je tu omiljena šetnja beogradskog društva. Tada zaslužuje naročito pažnju turista. U odevanju Srba, kao i u izgledu prestonice, zapaža se još taj dualizam, borba istočnog i zapadnog elementa. Većina muškaraca usvojila je evropsko odelo, kratak kaput i cilinder. Ljudi iz naroda nose crveni fes, gunj i široke čakšire. Među ženama ima ih odevenih po pariskoj modi, ali veći deo ostao je veran narodnoj nošnji.

FRANCUZ Luj Leže posetio je Beograd i 22. februara 1882. kad su topovi zagrmeli s tvrđave objavljujući da je Srbija ponovo postala kraljevina, posle pet vekova!

- Opisao sam ranije Beograd kako sam ga video odmah posle napuštanja tvrđave od strane Turaka. Kad sam ga ostavio bio je glavno mesto jedne vazalne države. Kad sam ponovo došao bio je rezidencija jednog kralja i prestonica jedne nezavisne države! Turski deo grada Dorćol, sa svojim nečistim kućama i uskim ulicama gotovo je nestao. Beograd ima sada kao Pariz svoj bulevar na kojem se sada podižu gospodstvene građevine. Beograd će uskoro železnicom biti povezan sa Peštom i Bečom, sa Sofijom, Solunom, Carigradom. On će postati jedna od velikih etapa međunarodnog saobraćaja - predviđa Leže.

Njegova predviđanja je 1896. potvrdio engleski novinar i putopisac Herbert Vivijen:

- Beograd je sličan Budimpešti, ali je manji, čistiji i bolje uređen. Znam malo prijatnih izgleda kao što je prilaz Beogradu vodenim putem u lepo popodne. Ako niste tamo bili otkako je pre nekih tridesetak godina poslednji bimbaša odneo svoj prtljag, jedva ćete poverovati da je to isti grad. Visoki zidovi su ustupili mesto belim kućama koje se smeše poverljivo kroz prozore sagrađene po evropskom uzoru. Umesto mnogih minareta samo se dve moderne građevine podižu iznad ostalih, Saborna crkva sa svojim mrkožutim tornjem i impozantan Novi dvor. Električni tramvaj brzo vas odvodi strmom ulicom i za dva minuta ste u javnom parku. Posmatrate panoramu koja ima malo takmaca. Ovde, na ovim terasama, mnoge srpske rodoljube su Turci nabijali na kolac.

PIJACA ISPRED DVORA

PUTOPISAC, profesor Luj Leže, začuđeno konstatuje da se pijaca nalazi ispod samih prozora starog dvora Obrenovića, koji se nalazio u današnjem Pionirskom parku.

- Tu se gomila razna roba nepoznata na Zapadu. Lubenice i dinje, smederevsko grožđe, plavi patlidžani, paprika crvena ili zelena koja je zastupljena na svakom srpskom stolu i u svakom jelu. Kad je pijačni dan tu se na Terazijama mogu videti razni tipovi nošnji, prema kraju odakle su seljanke i seljaci. U celoj toj gomili sveta ne čuje se nikakva svađa, nema pijanih ljudi, niti ijednog prosjaka.