Svaki seljak je znao zašto se bori

ARČIBALD Rajs, Švajcarac koji je Srbiji darovao svoje srce, precizno je opisao kako je svet video mali narod s Balkana pre 1914. godine: "O Srbima se malo znalo. Posle balkanskih ratova, počeo se svet više interesovati za taj narod, ali austro-nemačka propaganda još trovaše javno mnenje, pa čak i onih zemalja koje se docnije zajedno sa saveznicima moradoše boriti za slobodu sveta. Svetski rat je pokazao vrednost srpskih vrlina. Ja sam imao čast biti sa njima za vreme celog tog rata. Ja sam ih video skoro u svima bitkama i ja se duboko klanjam tim junacima, koji su u isto vreme i ljudi sa zlatnim srcem."

Iako su se Srbi trudili svim silama da se približe Evropi, oni su za nju bili stran narod, kojeg je britanska spoljna politika definisala kao "kozačke konjovoce na putu ka toplim morima". To se nije bitno razlikovalo od germanskog stava oličenog u rečima grofa Hermana fon Kajzerlinga, po kome su Srbi "primitivna rasa ratnika i razbojnika", zbog čega "Srbija mora biti bačena na kolena", kako je još od 1912. govorio general Konrad fon Hercendorf, šef bečkog štaba.

- Strah, a naročito onaj od Istoka, duboko je inkorporisan u zapadnu civilizaciju - kaže sociolog

dr Slobodan Vuković. - U antisrpskoj propagandi su deset vekova stvarani i podgrevani negativni stereotipi Katoličke crkve o "istočnom šizmatičkom" pravoslavlju. Od krstaških pohoda do svetskih ratova, sve vojne intervencije Zapada opravdavane su kao "civilizatorske" za dobro "orijentalno-despotskog" i "neevropskog" sveta. Zbog geografskog položaja, na udaru su se prvi našli Srbi, iako su Rusi bili pravi cilj.

KOLIKO je Sarajevski atentat zaista malo značio Evropljanima, uključujući i same Austrougare, svedočanstvo je ostavio Štefan Cvajg, bečki pisac, dramaturg i novinar. On je 28. juna 1914. sedeo u parku banje Baden, kad je banjski orkestar usred takta prestao da svira. Začuđen, prišao je gomili ljudi koja je čitala tek prispelo saopštenje o Sarajevskom atentatu.

- Sa lica se nije mogla pročitati naročita potresenost ili ogorčenje. Prestolonaslednik nipošto nije bio omiljen. Isto tako neprijazno izgledaše i njegova žena. Oko njih dvoje vazduh je bio leden, znalo se da nemaju prijatelja, znalo se da ih stari car mrzi od srca. Zato vest o njegovom ubistvu nije izazvala saučešće. Ljudi su brbljali i smejali se, kasno uveče muzika u lokalima ponovo je svirala - zabeležio je Cvajg atmosferu posle atentata.

SEĆAO se da su novine sutradan objavile negodovanje zbog atentata, ali da "ništa nije ukazivalo na to da događaj treba da preraste u političku akciju protiv Srbije".

- Još nekoliko nedelja pa bi ime i lik Franca Ferdinanda zauvek iščezli iz istorije. Međutim, počeše u novinama čarkanja čiji je krešendo bio isuviše jednovremen da bi bio slučajan. Srpsku vladu optužiše za dosluh, i nagoveštavalo se da Austrija neć dozvoliti da ubistvo njenog, navodno ljubljenog prestolonaslednika, ostane neosvećeno - primetio je Cvajg.

Mesec kasnije, Beč je bio u "pijanom ratnom zanosu", spreman za "laku šetnju", kako je general Poćorek nazivao pohod protiv Srbije.

- Na ulicama se stvarahu povorke, odjednom su na sve strane plamtele zastave, trake i muzika - opisao je Cvajg "rečima jedva opisivo pijanstvo miliona" koje je odvelo čovečanstvo u "najveći zločin našeg doba".

VELIKI rat je počeo neuspelim noćnim desantom na Beograd u noći između 28. i 29. jula 1914. koji je ukazivao na to da se Beč preračunao i potcenio Srbiju. To je pokazala i Cerska bitka, prva saveznička pobeda u Velikom ratu, a zatim tragična odbrana od druge austrogarske ofanzive na Drini. Srpska armija, kojoj saveznici ni municiju nisu slali, morala je da se povuče, i svi su je već otpisali kad je usledila Suvoborsko-kolubarska kontraofanziva. Crno-žuta carska armija katastrofalno je poražena od "vašljivih seljaka", kako su Srbi redovno pogrdno nazivani u bečkoj štampi.

- Na teritoriji Srbiji više nema austrijskih vojnika osim zarobljenika - izvestio je kralja Petra vojvoda Živojin Mišić, a te reči citirao je veliki američki novinar i putopisac Džon Rid u članku "Zemlja smrti", prvoj u nizu priča iz Srbije koje su potresle svet. Čuveni ratni reporter izvestio je čitaoce da se još početkom rata uputio na Balkan, nadajući se da će stići "na vreme za poslednji otpor Srba" pred očekivanim porazom u sukobu s crno-žutim carstvom. Putovanje u ratnu Srbiju nije bilo lako, ni brzo, a kad je Rid najzad stigao, suočio se sa užasom Srbije pokrivene svežim humkama i slavom "trijumfalnih, odrpanih Srba" posle Suvoborsko-kolubarske bitke.

DžON RID dalje piše: - General Mišić je naredio ofanzivu. Dotle tučeni Srbi, navaljujući iz svojih rovova, bacali su se na spokojne austrijske kolone koje su dolazile uzanim planinskim klancima i prešli u napad. Austrijanci su se besno branili, ali su bili prinuđeni da odstupe. Front je bio probijen. Sredina fronta koju je smoždio Mišić s Prvom armijom razbijena je i u panici je pobegla preko polja, napuštajući komoru, municiju, topove i ostavljajući za sobom hiljade mrtvih i ranjenih, a bolnice pune ljudi u bunilu od tifusa. Na taj je način tifus ušao u Srbiju, zajedno sa autrougarskom vojskom. Neko vreme levo austrijsko krilo je pokušavalo da drži Beograd, ali su ih trijumfalni, odrpani Srbi bukvalno saterali u Savu - u žaru je izveštavao zadivljeni Rid, dok je njegov saradnik Robinson pravio crteže pakla na zemlji, kako je tad izgledala Srbija. Slavni američki ratni dopisnik, koji je do tada već video mnogo sukoba, ostao je skamenjen pred strahotama koje su preživeli Srbi od prvog trenutka kad je vozom stigao iz Grčke.

- Prolazili smo kroz uzano polje zasađeno malim drvenim krstovima, postavljenim na metar jedan od drugog. Marširali su kraj voza nekih pet minuta. Moglo je biti na hiljade ovakvih krstova, a svaki je obeležavao grob! Na svakih četiri stotine metara od pruge prošli bismo kraj proste kolibe od blata i granja, pred kojom je stajao odrpan vojnik, upalih obraza, prljav i izgladeno, ali s puškom nagotovs u rukama. Svuda po Srbiji viđali su se ti ljudi, poslednji očajnički pabirak muške snage zemlje.

AMERIKANAC je razgovarao s nekoliko "krupnih mršavih ljudi, pušaka s pričvršćenim bajonetima obešenih o rame, bez ikakve uniforme osim vojničke šajkače". Amerikancima je preneo reči srpskih ratnika:

- Šta ćete, mi Srbi više uopšte nemamo uniformi. Vodili smo četiri rata za tri godine, prvi i drugi balkanski rat, albanski ustanak, a sad evo ovaj. Tri godine se naši vojnici nisu presvukli.

Još veći šok za američkog reportera bila je neverovatna činjenica da među mladim oficirima divljeg izgleda ima mnogo intelektualaca i ljubitelja umetnosti.

- Jednom smo ceo dan jahali na konjima bojištem na Gučevu s jednim mladim oficirom, s fakulteta, koji je već tri godine živeo životom nomadskog ratnika, životom kakav nijedan Englez, Francuz ili Nemac ne bi mogao da izdrži. Preživeo je strašno povlačenje i još strašniju ofanzivu prošle zimske kampanje, spavajući napolju na kiši, ili u zemunicama punim gamadi, na prostoj seljačkoj hrani, ili bez hrane uopšte, i to mu je još i prijalo! "Tako volim prirodu", rekao je dok smo jahali uporedo, "tako je pastoralna, zar ne? Kad god sam u prirodi uvek se setim Betovenove pastoralne simfonije" - zapanjeno je beležio Rid.

Amerikancima je u dve rečenice objasnio odakle Srbi crpe snagu za nadljudske napore u odbrani zemlje:

- Ovde svaki seljak, vojnik, zna zašto se bori. Kad je bio u kolevci, majka ga je pozdravljala sa "Zdravo mali osvetniče Kosova".

NEMILOSRDNI SAVEZNICI

BUDUĆE saveznike u leto 1914. nije zanimala srpska sudbina ni posle ultimatuma Beča, kada je postalo očevidno da će carevina sa 40 miliona stanovnika napasti malu Srbiju s četiri miliona žitelja, već iskrivljenu i iscrpljenu u balkanskim ratovima.

- Ukoliko Austrougarska može vojno da pobedi Srbiju, a istovremeno zadovolji Rusiju, onda lepo i dobro - napisao je britanski ministar inostranih poslova Edvard Grej posle bečkog ultimatuma Beogradu.

Sutra: Zatiranje i paljenje gradova i sela