Zatiranje i paljenje gradova i sela

FRANCUZ Anri Barbi, koji je kao ratni dopisnik pratio srpsku vojsku kroz balkanske ratove, zapisao je da su sva ubijanja i surovosti koje je tada video pala u zasenak užasa koji su krajem 1914. ostavili za sobom austrougarski okupatori. Opis razorenog Šapca, posle proterivanja Austrougara, odgovarao je slici bilo kog srpskog grada koji su okupirali "nosioci kulture", kako je bečka propaganda nazivala svoje vojnike.

- Krovovi su probijeni i na njima je ostala samo poneka greda koja nestabilno visi na delovima maltera. Razbucani zidovi liče na pozorišne scenografije. Sve radnje su ispražnjene i uništene. Sve što nije moglo da bude odneto, upropašćeno je. U bankama, neprijatelj je uzeo gotovinu, vrednosti i uništio knjigovodstvo. U školama je sve porazbijano. U apotekama sve je razbijeno, razliveno i pretvoreno u prljavu naslagu na parketu. U privatnim kućama, sve što nije pokradeno, izbačeno je na ulicu ili razbijeno. Uništavajući bes Austrougara terao ih je čak dotle da lome stakla, cepaju prodične portrete, prljaju zidove, čak i plafone, smećem i izmetom - zgroženo je beležio Barbi.

PRIZORI još težih zverstva čekali su ga na imanju apotekara Gašića, gde su hrvatski vojnici ugarske vojske pobili i masakrirali ranjenike i zarobljenike.

- Ugarski vojnici su napravili dupli špalir kroz koji su Srbi morali da prođu. Iznenada, prvi zarobljenik udaren je maljem, pojačan i kundakom puške, i srušio se umlaćen. Istovremeno, svi kundaci su se spustili na red u kome su bili drugi zarobljenici koji nisu mogli da se brane. Prskali su bubrezi, raspolućivale se lobanje. Svi su bili dokrajčeni bajonetima. Izbrojao sam 20 pešadinaca iz 13. i 14. puka kako leže prosutog mozga u krvi i blatu. U štali čija su vrata ostala širom otvorena deset drugih leševa srpskih vojnika leži na skupini izbušeno ranama. Treća grupa od 30 zarobljenika iz istog puka masakrirana je u kući u kojoj je čak i plafon pokriven crnom mrljom zgrušane krvi - precizno je zabeležio Barbi.

IPAK, najporazniji utisak na njega je ostavilo iživljavanje austrougarskih vojnika nad ženama.

- Veliki broj žena, od prababa do unuka, bio je zatvoren u jedan hotel koji je uskoro postao pozorište najsurovijih scena. Majke, mlade žene, mlade devojke, sve do malih devojčica, od jedva deset godina! Sve su bile silovane. One koje su davale otpor, ili majke koje su molile milost za svoje ćerke i pokušavale da ih zaštite, bile su udarane pesnicama, šutirane i tučene kundacima.

Još je gore bilo između Valjeva i Drine.

- Stanovnici Zavlake su mi pokazali leševe osmoro mladih ljudi koji su konopcima bili vezani jedan uz drugog i koji su izbodeni bajonetima. U Beloj Crkvi, preživeli u selu, mučeni očajem koji nikakvim rečima ne može biti opisan, sahranjivali su četrnaest nevinih žrtava krvožednosti Ugara. Tih četrnaest devojčica, od kojih najstarija nije imala ni šesnaest godina, bile su zaklane i trbuh im je rasporen hladnim oružjem - navodi Barbi.

POSEBAN utisak na njega ostavila je sistematičnost zločina.

- Izgleda da je jedini objekat austrijske vojske bio - uništenje. Ona je počela svoj uništiteljski posao još od samog ulaska u Srbiju. Koliko sam puta ostao skamenjen od užasa pred rezultatom ubilačkog pijanstva, požarima ili sadizmom tih vojnika koji pripadaju jednoj velikoj zemlji ponosnoj na svoju civilizovanost. Ono što je htela Austrija, velika i moćna nacija koja se bacila na mali narod, bilo je to da uništi Srbiju, obećavajući sebi da će to činiti sistematski, ognjem i mačem, zatiranjem i paljenjem gradova i sela, ali i tamanjenjem, masakrom nad srpskim narodom. Ona nije oklevala jer je verovala da će ostvariti svoj kriminalni čin pre nego što Srbija uopšte bude imala vremena da se brani i objavi civilizovanom svetu užas austrijskog zločina - izvestio je Barbi francusku javnost.

AUSTROUGARI nisu brinuli ni o svojim ranjenicima i bolesnicima prilikom povlačenja, već su ih jednostavno ostavili kao suvišan teret. Tako je sa zarobljenicima opasna zarazna bolest tifus stigla u Srbiju i počela da kosi stanovništvo i lekare stranih misija, zabeležio je slavni američki reporter Džon Rid. On je u proleće 1915. obišao i opisao posavska sela od Beograda do Šapca, gde su kuće bile ili srušene austrijskim granatama, ili spaljene, ili obeležene krstovima. Bio je to znak da su njihovi stanovnici umrli od epidamije tifusa. Koliko krstova, toliko pokojnika.

- Na nepunom kilometru izbrojao sam više od sto krstova. Izgledalo je da ova bujna, plodna zemlja ne sadrži ništa osim smrti i spomena na smrt - sumorno je konstatovao Rid.

AMERIKANAC je posetio i jezive ostatke planinskog bojišta na Gučevu.

- Na jednoj strani brisanog prostora bili su srpski rovovi, a na drugoj austrijski. Teren između rovova bio je preriven u nepravilne gomile zemlje. Pogledavši bolje, videli smo strašnu stvar: iz ovih malih gomila štrčali su komadi uniformi, lobanje sa ulepljenom kosom, bele kosti s natrulim šakama na kraju. Nad čitavim krajem lebdeo je užasan smrad. Hodali smo po mrtvima, tako mnogo ih je bilo. Ponekad su nam noge upadale u jame pune trulog mesa, drobeći kosti. Većina leševa bila je pokrivena samo tankim slojem zemlje koju je delimično sprala kiša, a mnogi uopšte nisu bili sahranjeni. Prvih devet kilometara dužinom vrha Gučeva mrtvi su bili tako naslagani, deset hiljada njih - zabeležio je američki novinar.

DžON RID je izvestio svet i o austrijskim divljaštivima duž zapadne granice Srbije, sažimajući mnogobrojna svedočanstva koja je čuo u Beogradu, Šapcu, Loznici...

- Po zauzimanju graničnih mesta, Austrijanci su, kao stoku, pokupili civilno stanovništvo - žene, starce i decu, i odveli ih u Austrougarsku, kao ratne zarobljenike. Iz Beograda je odvedeno više od 700, a 1.500 samo iz Šapca. Zvanična lista zarobljenika austrijske vlade cinično je glasila ovako: "Jovan Tufegdžić star 84 godine. Darinka Atić stara 23 godine. Đorđe Đorđević star 78 godina. Vojislav Petronijević star 12 godina. Marija Venc stara 69 godina." Austrijski oficiri izjavili su da su to činili zato što je ovo kaznena ekspedicija protiv Srba, a ne rat - bio je zaprepašćen Rid.

NjEGOV izveštaj potvdile su i "direktive za ponašanje prema stanovništvu u Srbiji" zaplenjene od oficira 9. pešadijskog korpusa austrougarske vojske, s potpisom generala Horštajna:

- Rat nas vodi u jednu neprijateljsku zemlju koja je naseljena stanovništvom ispunjenim prema nama fanatičnom mržnjom. Prema takvom stanovništvu svaki humanitet i blagodarnost nije ni najmanje na mestu. Štaviše, štetan je, jer ovi u ratu ponekad mogući obziri u ovoj prilici veoma ugrožavaju sigurnost naših trupa. S obzirom na to, naređujem da tokom trajanja svih vojnih operacija prema svim stanovnicima budu izražene najveća surovost, najveća strogost i najveća mržnja. Svako ko bi pokazao milost biće najsurovije kažnjen.

SADISTIČKI ZLOČINI

PROFESOR Arčibald Rajs, švajcarski stručnjak za kriminalistiku, izneo je pred svetsku javnost užasne podatke o austrougarskim zločinima u Srbiji.

U tri okruga, Pocerini, Jadru i Mačvi, utvrdio je masakr 1.413 civila: 994 muškarca, 306 žena i 113 dece mlađe od 12 godina.

- Među ženama, njih 64 su streljane, 64 drugih je ubijeno udarcima bajoneta, 27 žena je zaklano nožem, šest ih je obešeno, 26 isprebijano i rasporeno, 96 spaljeno živo i 12 zadavljeno. Među leševima, njih 36 je imalo iskopane oči, 16 je bilo raskomadano, a jedna devojčica je bila bačena u obor svinjama - izvestio je Rajs s terena.