Zbirka živih kostura u pokretu

IZNURENI, vojnici su ulazili u Skadar pojedinačno ili u malim grupama, ili čak u velikim gomilama. Pomešani konjanici i pešaci. Katkad poneki odred imao je još vojničko držanje, no mnogi su bez ikakvog oružja. Svi su izgledali na kraju snage, kao živi leševi kretahu se mučno, mršavi, bleda lica žalosna, zemljane boje, ugašena pogleda. Kao da ih goni sudbina, koračahu u tišini. Ponekad bi se samo čulo: "Hleba". Jedino tu reč su još mogli da izgovore. Mnogi od njih već nekoliko dana ništa nisu jeli - opisao je francuski diplomata i književnik Ogist Bop žalosno stanje preostale srpske vojske koja je 1915. preživela albansku golgotu.

Bio je to očajnički marš civila izbeglica i vojske koja je ostavila svoju zemlju i porodice na milost i nemilost okupatoru. Nije bilo stranaca putopisaca koji su se odvažili da krenu u prelazak zavejanih visokih albanskih planina. Ipak, samo iz knjiga koje su izlazile u inostranstvu moglo se saznati šta se zaista dešavalo pri odlučivanju i samom planinskom maršu. Najbolji među srpskim vojskovođama, vojvoda Živojin Mišić bio je protiv te avanture.

NAJBOLjI "strani" putopis o ovoj golgoti, nagrađivan u Evropi između dva svetska rata, napisao je, paradoksalno zvuči, Srbin.

Ovaj putopis je objavljen na nekoliko evropskih jezika, osim na srpskom. Autor je Miroslav Golubović, dobrovoljac, četnik iz Sremskog dobrovoljačkog odreda, učesnik herojske odbrane Beograda s majorom Gavrilovićem. Njegove knjige o povlačenju preko Albanije i kasnijoj sudbini ratnika plenila je i zabranjivala policija jer su predstavile taj tragični put istinito, a ne kao državni mit.

GOLUBOVIĆ je o haotičnom maršu kroz albanske vrleti napisao:

- Prvih dana, dok smo još imali snage, išli smo bez prekida. Niko od nas nije znao reći kuda. Nismo znali ni pravac odstupanja, ni čas polaska, ni mesto gde ćemo zanoćiti. Iz velikih grupa odvajale su se grupe od po nekoliko ljudi i bežale svaka za sebe. Lutale su danima tražeći neko selo ili naselje gde bi došle do ma kakve hrane. Tako su se gubile u besputnim predelima gde su umirale od zime i gladi, zatrpane smetovima. Bezbroj takvih grupica lutalo je u raznim pravcima.

Ovaj autentični svedok zabeležio je užasne slike: - Odnekud dopiru jauci. Oguglao sam. Živci su mi otupeli. Ali je ovo jaukanje jednoliko i bolno da mi se srce cepa. Deca su to... Ono će za koji čas umuknuti zajedno s njihovim mladim životom. Vučemo se kao pretučeni. Ljudski delovi štrče iz snega kao razbacano kolje. U ovoj ledenoj pustinji nastavlja se mučenje i umiranje bolesnih i promrzlih ljudi. Gledam ovu zbirku živih kostura. Neki spavaju sedeći, neki zgrčeni ili opruženi. Tela su im ukočena. Kod nekih su zatvorene oči kao u lepom snu, kod nekih poluotvorene, kao da budno bde, kod nekih otvorene širom.

GLAVNI razlog zabrane njegove knjige u Kraljevini Jugoslaviji bilo je iznošenje istine o 40.000 dečaka od 16 do 19 godina koje su vlasti nepromišljeno mobilisale i povele u albansku golgotu. Oni su doslovno neobuveni, neodeveni i bez hrane pokupljeni s kućnih pragova, uvereni da će dobiti uniforme i biti prava vojska. Albaniju je preživelo samo osam hiljada tih dečaka, a ostali su poumirali po gudurama ili u logorima.

Svedočanstvo o toj tragediji ostavili su i stranci, citirajući reči samog starog kralja Petra. General Pijaron de Mondezir sreo se s njim 22. decembra u hotelu u Valoni, gde su ga smestili saveznici Italijani.

- Prizemlje nečisto, trpezarija još neraspremljena od sinoć: nigde žive duše. Kralj u pohabanoj unifirmi seđaše za jednim baštenskim stolom na sredini jedne male, više nego skromne sobice. Prosto i iskreno pruži mi ruku. Ja mu predadoh pismo predsednika republike - opisao je general Mondezir atmosferu u kojoj se sreo sa srpskim vladarem u egzilu.

U PISMU je bila poruka da je stari kralj dobio Orden ratnog krsta za vrline koje su zadivile Francusku, jer je "branio otadžbinu od tri neprijatelja, brojno mnogo nadmoćnija". Kralj Petar je zaplakao, a Mondezir verno prenosi njegove reči:

- Saveznici su trebali da se trude da nas izvlače iz škripca pre nego što smo došli ovde. Sad smo tu u teškim prilikama, a ne vidimo nikakvog rešenja. Ja nemam nikakvih vesti. Ovde sam kao zarobljenik. Ako još postoji Srbija, bojim se da više neće biti Srba. Učinjena je pogreška što je povedena poslednja odbrana mladića od 16 do 19 godina, uzdanica naroda.

FRANCUZ Bop opisuje jadno stanje srpske vojske koja se tri duga meseca u grupama spuštala na albanske obale.

- Vojska nema više materijala, izgubila je polovinu svojih pušaka, gotovo sve topove, nema više municije i skoro nikakvih prenosnih sredstava sem konja pretvorenih u tovarne životinje. Nema više ni hrane ni pribora, ni odela, rublja ni obuće. Vojnik je ogoleo - konstatuje diplomata.

Kad su brodovi spasa najzad stigli, podelili su "hodajuće kosture", kako su nazivali srpske vojnike: zdrave su prevozili na Krf, a bolesne na "ostrvo smrti" Vido.

- Zatim su odvajani oni koji izgledahu da će ubrzo podleći, od onih za koje imađaše nade da će se spasti. Jadni Srbi izlazili su iz čamaca pridržavani od mornara ili šasera, peli se teško uz brdo, podupirući se puškama, i najazad se survalali potpuno iscrpljeni, gotovo besvesni. Smrt je kosila svakog dana veliki broj njih. Kako se nisu mogli sahranjivati u toj suviše kamenitoj zemlji, leševi su spuštani s jedne male stene na peskovitu obalu odakle su ih tovarili na čamce bolničkog broda "Sveti Fransoa od Asiza". Potom ih je brod odnosio i potapao usred matice kanala između Krfa i Albanije - zabeležio je Mondezir.

LIST "Pariski pregled" je objavio priču francuske bolničarke o užasu Vida:

- Leševi naslagani kao cepana drva koje videsmo maločas na obali, po četiri u redu, na jednom mestu po šest, nejasne gomile iz kojih, ovde-onde, visi ruka ili noga, ili zgrčeno lice. "Sveti Fransoa od Asiza" dolazi da ih utovari svakog jutra. Ovo je trajalao oko mesec dana.

Na Krfu je, na čudo savezničkih oficira, od "živih leševa" vaskrsavala srpska vojska.

- Kad je vojska avetinja umakla iz albanskog pakla i stigla na Krf, bila je dosta rđavo dočekana od krfskog stanovništva, raspaljenog od nemačke propagande. Ali kad je polazila na front, ostavila je jednodušno žaljenje među tim istim stanovništvom. Srpski vojnici su se zaista besprekorno ponašali. Ulogoreni gotovo bez zaklona u početku i trpeći osetnu zimu, te godine oni nisu hteli da poseku ni jedno jedino drvo. Nikad nisu uzeli ni najmanju sitnicu a da ne plate. A sve im je naplaćivano vrlo skupo - zabeležio je veliki srpski prijatelj Arčibald Rajs.

Srpska vojska koja se neverovatno brzo oporavila prevezena je u Solun i 16. avgusta 1916. njene predstraže su zauzele borbenu liniju na frontu.

VASKRSLI RATNICI

BUGARSKI glavni štab je 17. avgusta 1916. započeo snažnu ofanzivu protiv rekonstruisane srpske vojske.

- Kasnije sam saznao od zarobljenika Bugara da su očekivali da nađu samo Francuze. Oni su bili užasnuti kad su videli pred sobom srpske pukove za koje su smatrali da su zauvek uništeni. Gorničevo je 13. septembra palo u srpske ruke. To je bila oštra borba, gonjenje je produženo u ravnicu! U 11.30, 30. septembra, Bugari su definitivno oterani s Kajmakčalana. Tada srpski vojnici seljaci, skidajući svoju šajkaču, kleknuše i poljubiše zemlju crvenu od krvi, zemlju njihove otadžbine - zapisao je očevidac, počasni kapetan srpske vojske, profesor Rudolf Arčibald Rajs.