Za građane uopšte nije bilo oprosta

ČETIRI velike banke - Invest banka, Beobanka, Jugobanka i Beogradska banka, vratile su ceo dug državi. Iznos od 220 miliona evra, na ime stare devizne štednje, u međuvremenu je isplaćivan građanima. Ali šta je sa obavezama stanovništva koje je bilo zaduženo kod ovih banaka. Bez obzira na to što su one otišle u stečaj, nijedna obaveza nije zastarevala, odnosno morala je da se izmiri. To se odnosilo i na dugove po tekućim računima, realizaciju čekova i kredite.

Neki su, međutim, mislili da će im svi dugovi biti oprošteni, i nisu ih vraćali na vreme. U trenutku gašenja četiri domaće banke, bilo je dileme da li će se sve obaveze naplatiti odjednom ili kako dospevaju. Bilo je predloga da se krediti smatraju dospelim, ali se kasnije odustalo.

TEKUĆI, žiro i dinarski štedni računi građana u Beobanci, Investbanci, Jugobanci i Beogradskoj banci prebačeni su u Poštansku štedionicu. Računi su građanima bili dostupni od 10. januara u najbližoj ekspozituri Poštanske štedionice u mestu boravka i oni su mogli slobodno da raspolažu svojim novcem, i da ga podižu sa računa bez teškoća.

Prema rečima guvernera Narodne banke Jugoslavije Mlađana Dinkića, Poštanska štedionica preuzela je oko 500.000 računa građana, od čega se "živim računima" smatralo oko 230.000, a to su bili računi sa preko 100 dinara.

U POČETKU je oko vraćanja kredita bilo dilema i nejasnoća. Prvo je viceguverner Narodne banke Jugoslavije Radovan Jelašić izjavio da će građani kredite koje su podigli kod ovih banaka morati da vrate odjednom. Na konferenciji za novinare on je rekao da će s tim građanima kontaktirati stečajni upravnici i obavestiti ih o načinu vraćanja kredita.

Dan kasnije, međutim, Narodna banka Jugoslavije saopštila je da krediti koje su banke u stečaju (Investbanka, Jugobanka, Beobanka i Beogradska banka) odobrile građanima dospevaju za naplatu po dinamici iz ugovora. Zbog nedoumica nastalih u javnosti oko tretmana otplate kredita koje su građani koristili, NBJ je saopštila da će građani nastaviti da otplaćuju potrošačke kredite po ugovorenim mesečnim ratama na poseban stečajni račun koji će biti objavljen.

GRAĐANI koji su imali minuse na svojim tekućim računima, kod banaka nad kojima je pokrenut stečaj, bili su dužni da svoje obaveze izmire najduže u roku od šest meseci, uplatama na stečajni račun, a na saldo duga obračunavala se zatezna kamata predviđena ugovorom, kaže se u saopštenju NBJ.

Što se tiče čekova na poček, građani su bili dužni da o roku dospeća čekova izmire obaveze direktno trgovini u kojoj su kupovali robu na odloženo plaćanje, a trgovcima se savetovalo da telefonom kontaktiraju s građanima čije čekove imaju u cilju naplate svojih potraživanja.

IAKO su banke ugašene i dalje su od građana, koji nisu na vreme izmirili svoje obaveze, tražile da pokriju svoje stare minuse na tekućim računima, koji su u međuvremenu znatno narasli zbog kamata.Dugovi, po osnovu minusa na računima građana, isplivavali su svakog dana.

To je bio slučaj i sa penzionerkom D. Urošević koju je dočekala neprijatna situacija na šalteru pošte zbog umanjene penzije, a bez prethodnog upozorenja o čemu je reč.

- Umesto 20.000 podigla sam samo 6.000 dinara. Uputili su me na Fond PIO, a kada sam otišla tamo sačekalo me je iznenađenje. Rekli su mi da sam dužna za neke čekove Invest banke. Nisam znala da moram sve čekove da isplatim kada mi je banka bila ugašena.

Ona je samo jedan od 25.000 klijenata Invest banke koje je tada, na osnovu zahteva Agencije za sanaciju banaka, tužio Privredni sud.

U POČETKU postupka Agencija je otpisivala dugovanja građanima koja nisu prelazila 5.000 odnosno 10.000 dinara. Ostalima je zaračunavana zatezna kamata koju činio godišnji rast cena na malo plus pola procenta, pa nije ni čudo da su se dugovanja višestruko uvećala.

U Privrednom sudu su demantovali da stranke nisu dobijale rešenja o obavezama. Ukoliko stranke nisu želele da plate dug, one su mogle da obustave izvršenje naloga pokretanjem parničkog postupka. Svi su bili svesni su da narasle stare obaveze dolazile u nezgodan čas. PIO fond je po automatizmu skidao dužnicima novac sa računa, ali im i ostavljao mogućnost žalbe preko agencije.

SVAKI predmet su nadležni razmatrali i upućivali predlog Trgovinskom sudu za otpisivanje duga, ukoliko su građani bili socijalno ugroženi ili su ostali bez posla.

Ukoliko je Agencija za sanaciju banaka odbijala žalbu, postojala je još jedna slamka spasa. Advokati su savetovali pokretanje parničnog postupka sa zahtevom da se tužba odbaci, jer je postupak zastareo, pošto su od stečaja odnosno tužbe protekle najmanje tri godine.

Naravno, advokati su imali svoju računicu, ali za građane je bilo najbolje da u što kraćem roku ili prema dinamici dospeća izmire svoje obaveze. Oprosta dugova građanima nikada nije bilo, niti će biti.

MNOGI su imali problema sa vraćanjem čekova. Banke su odobravale veliki broj čekova, jer su građani uglavnom živeli na "poček", odnosno kupovali su hranu na odloženo plaćanje. Svako je mogao da dobije sa uplatom plate deset čekova, a neki i mnogo više. Kupovina na rate bio je i ostao metod da se preživi ili kupe neka dobra. Vladala je i praksa da se čekovi menjaju za gotovinu u radnjama u kojima su se poznavali šefovi i kasirke.

Zbog te prakse, mnogi su sve čekove koje su imali već pri nagoveštaju da će se četiri najveće banke ugasiti pustili u promet, misleći da neće morati da ih vraćaju. Ipak, se pokazalo da su pogrešili, jer su sve morali do dinara da namire po roku dospeća bilo dobrovoljno ili sudskim putem, ali onda sa paprenim kamatama.

Ipak, banke u stečaju, odnosno Agencija za osiguranje depozita kao nadležna institucija i dan-danas sprovode sudske postupke prema građanima koji nisu izmirili svoje obaveze. Tako, samo Beobanka vodi oko 1.000 sudskih sporova sa građanstvom.

STANOVNIŠTVO je uzimalo uglavnom potrošačke kredite koji su odobravani u dinarima, sa kamatama koje nisu u potpunosti pratile inflaciju. Ipak, sa gašenjem naših najvećih banaka, građani koji nisu na vreme izmirivali svoje obaveze morali su da se suoče sa dodatnim, zateznim kamatama koje nisu bile nimalo zanemarljive. Kamata na zajmove koji su bili u kašnjenju obračunavala se u skladu sa rastom cena.

Kada bi sud doneo presudu da se kredit smatra dospelim u potpunosti, mogao je prinudno da se naplati, odnosno da se zapleni imovina u vrednosti duga. Ipak, do toga nije dolazilo, već se od plate ili od penzije odbijala rata do potpunog izmirenja duga. Ali, očigledno da su neki građani uspeli da "izbegnu" stare obaveze do danas. Ipak, oprosta nema, tako da će kad tad morati sve da plate.