Interes dilera važniji od države

BANKARSKI sistem u Srbiji bio je i desetak godina ranije pred raspadom. Poslednju deceniju prošlog veka obeležio je proces narušavanja jedinstvenog ekonomskog prostora SFRJ. Iako nije postojao sporazum između savezne države i federalnih jedinica o njihovom ekonomskom osamostaljivanju, one su o tome donosile jednostrane odluke, i to nezavisno jedna od druge i s različitim povodima i okolnostima. Kulminacija tog procesa dešava se nakon proglašenja deklaracija o nezavisnosti pojedinih jugoslovenskih republika, u septembru 1991. godine, kada je prvo Slovenija uvela svoju valutu, a zatim i Hrvatska u decembru iste godine.

Sa proglašenjem nezavisnosti i uvođenjem sopstvenih valuta, ove republike su počele da vode svoje monetarne politike nezavisno od NBJ. Pri tome, zamenjene dinarske novčanice nisu vraćene centralnoj banci, već su delimično zloupotrebljene tako što su ilegalno transferisane u ostale republike, bilo kupovinom robe ili deviza. To je dovelo do velikog porasta novčane mase u ostalim delovima SFRJ i ubrzalo inflaciju krajem 1991. godine. Plaćanja između preduzeća koja su se nalazila u različitim republikama su obustavljena. Došlo je i do uvođenja sankcija, što je uticalo na to da prestane i rad banaka sa inostranstvom. Država se praktično finansirala iz primarne emisije, odnosno štampala je novac.

PRIVREDNA aktivnost je opadala, inflacija je rasla i došlo je do velikog porasta sive ekonomije. U takvim uslovima, odluka kakav će se kurs primenjivati bila je teška. Smatralo se da bi češće devalvacije ili prelazak na fleksibilniji devizni kurs doveli do veće inflacije od one koja je bila u uslovima nerealnog fiksnog kursa. Zbog razlike između nerealnog zvaničnog i crnog kursa otvarao se prostor za razne malverzacije.

Primarna emisija je u 1992. godini enormno povećana, čak kada se poredi i sa hiperinflatornom 1991. godinom. Krediti iz primarne emisije su u monetarno ekspanzivnoj 1991. godini porasli 456,8 odsto, a 1992. godine čak 6.433 odsto! Na NBJ se stalno vršio pritsak da odobrava nove kredite jer su u takvim okolnosti svi tražili rešenje u novim zajmovima iz primarne emisije. U takvim okolnostima NBJ nije mogla da spreči hiperinflaciju, niti da održi politiku deviznog kursa.

NOSIOCI ekonomske politike su odlučili da u 1992. godini i dalje zadrže politiku fiksnog kursa, ali su u toku godine obavljene tri devalvacije. U prvoj polovini godine, obavljeno je slabljenje dinara u inzosu od 400 odsto. Četvrta devalvacija od 1. jula obavljena je zajedno sa denominacijom naše valute u odnosu 10 prema 1 i uz promenu valute vezivanjem režima fiksnog deviznog kursa. Umesto za nemačku marku dinar je vezan za američki dolar, uz porast vrednosti američke valute prema prethodnom danu sa 30,57 dinara na 200 dinara za jedan dolar odnosno za 554,2 odsto! Konačno, uvećana je vrednost dolara na 750 dinara, što je bila devalvacija od 275 odsto.

Prema analizama NBJ za razliku od zvaničnog, crni devizni kurs je pratio inflaciju od kraja 1991. do kraja 1992. godine. Porast crnog kursa nemačke marke prema dinaru je iznosio 18.850 odsto, što je nešto manje od uvećanja domaće inflacije od oko 19.900 odsto. Iz analiza kretanja crnog kursa došlo se do zaključka da je stopa inflacije bila najvažniji faktor formiranja nivoa crnog deviznog kursa.

- Banke su morale da primenjuju fiksni kurs, što nas je uništavalo - kaže Zlatan Peručić, direktor Beobanke u periodu hiperinflacije. - Svako jutro kada sam ulazio u banku na Zelenom vencu sudarao sam se sa dilerima koji su tik uz vrata prodavali devize. Građani su svakoga dana svaki dinar pretvarali u marke. Pomislio sam što da i banka to ne radi. Rekao sam službenicima da se spreme i narednog dana počeo da prodajem i otkupljujem devize po realnom, a ne fiksnom kursu. Red je bio ispred ekspozitura. Ali ceo posao je potrajao dva dana. S vrha je došlo naređenje da se taj moj poduhvat obustavi. Nisam smeo da kvarim posao dilerima.

PIJACE su postale stecište dilera, ali i raznih švercera. Preprodavalo se sve od hrane, cigareta, sredstava za higijenu do goriva. Benzina i nafte bilo je retko na pumpama. Cela Srbija je bila pijaca, svako je nešto nudio. Ali samo za devize. Prodavnice su bile prazne. Samo je ujutru bilo hleba, malo mleka i ponekad su stizali ulje, šećer i ostali proizvodi, ali su redovi bili predugački.

Najbolje se zarađivalo na kupoprodaji deviza. Veliki obim sive ekonomije bio je poguban za stabilnost i konvertibilnost nacionalne valute. Glavni uzoroci za širenje sive ekonomije su bili smanjivanje ekonomskog rasta, pad životnog standarda i povećanje nezaposlenosti, nepoverenje u bankarski sistem, slaba poreska kontrola.

KRAJEM 1991. godine, obim sive ekonomije je odgovarao trećini regularne ekonomije odnosno 31,6 odsto od registrovanog društvenog položaja i 14 odsto od ukupne ekonomske aktivnosti. Ovaj trend je nastavljen i u 1993. godine, kada je obim sive ekonomije premašio polovinu registrovanog društvenog proizvoda. Te godine je 72 odsto budžetskih rashoda finansirano zaduživanjem kod NBJ, što je uticalo na stvaranje hiperinflacije od 352.000 milijardi procenata. Najveća novčanica je bila od 500 milijardi dinara! Od ove hiperinflacije bilo je jedino veća ona u Mađarskoj 1946. godine, koja je dostigla 42 miliona milijardi u jednom mesecu.

Prema procenama NBJ zvanični i crni devizni kursevi su se kretali iznad pariteta kupovnih snaga, s tim što je realan rast crnog kursa bio veći. U poslednjem tromesečju 1993. godine rast crnog kursa bio je brži od rasta novčane mase, ali je sa njom pokazivao veće slaganje nego sa cenama. Ovakva kretanja deviznog kursa potvrđuju s jedne strane da su inflatorna očekivanja postala glavni faktor deviznog kursa, a sa druge strane postojanje tendencije koja je uočena i kod drugih inflatornih manjih ekonomija - da monetarna politika direktno deluje na devizni kurs. U tim uslovima hiperinflacije došlo je do obrnutog odnosa između cena i deviznog kursa, tj. devizni kurs je postao nezavisna, a cene zavisna varijabla njihovog međusobnog odnosa.

EKONOMSKI odnosi sa inostranstvom u 1993. godini su se obavljali sporadično i odnosili se gotovo isključivo na uvoz proizvoda za humanitarnu pomoć, jer je redovan uvoz i izvoz robe, kao promet kapitala, obustavljen usled ekonomske blokade. S obzirom na to da su devizna sredstva zemlje u inostranstvu bila zamrznuta, devize, koje su se najvećim delom otkupljivale od građana, služile su kao osnovni izvor za plaćanje uvoza.

U januaru 1994. godine hiperinflacija je dostigla nezamislivo visokih 314 miliona procenata na mesečnom nivou. Suočena sa hiperinflacijom koja je totalno obesmislila ukupan ekonomski i društveni život u zemlji, Savezna vlada je prihvatila program monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka Jugoslavije, koji je stupio na snagu 24. januara.