Teorije bez opipljivih dokaza

NIKOLA Tesla, objašnjavajući teoriju o energiji okoline, smatrao je da ne postoji druga energija u materiji osim one koju ona prima iz okoline. Dakle, u atomima i molekulima nema nikakve "potencijalne energije" koja je tu uskladištena posle Velikog praska.

Kolika su bila nastojanja da se ne prihvate Teslina tumačenja postojanja etera i energije okoline, koja su i danas prisutna u fizici, najbolje pokazaju mnogobrojne nelogičnosti u teoriji kvantne fizike.

Teoretičari kvantne fizike ubacivali su u igru, a i dalje ubacuju, razne nove čestice kao što su kvarkovi, leptoni, mezoni, bozoni, muoni, neutrini i neizbežnu Ajnštajnovu (bolje reći Prestonovu) jednačinu E=MC2. Kao u beskonačnoj vrtešci, dok se svima ne zavrti u glavi toliko da se izgubi svaki smisao u rasuđivanju i opažanju fizičke stvarnosti. Otkrivanje novih čestica i davanje imena česticama postalo je tako "velika nauka" koja veoma liči na otkrivanje novih i novih virusa u biologiji i medicini. Ni jedna jedina takva čestica nije izolovana i nije pronađen opipljiv dokaz o njihovom postojanju.

KVANTNA fizika, koja se kasnije razvila u posebnu naučnu granu i s vremenom prerasla u kvantnu mehaniku, svemir doživljava kao veliku mašinu sastavljenu od čestica. Vilijam Lajn u knjizi "Okultna fizika etera" tvrdi da je kvantna fizika izvela zaključke kako se energetski potencijal atoma, što je njegova sposobnost da vrši neki rad, uvećava u zavisnosti od njegove mase i brzine. Teorija kvantne fizike kaže da su se ove energetske čestice posle Velikog praska sabile u atome, pa im je u stanju mirovanja masa veoma sabijena i puna energije. Prema teoretičarima, čvrsta materija je najkompaktnije uskladištena forma atomske energije, pa se onda u skladu s tim zaključuje da se cepanjem tih veoma nabijenih atoma može osloboditi ogromna energija.

Istovremeno, prema njihovom mišljenju, najveći broj prirodno radioaktivnih elemenata koji ispuštaju energiju (zrače) su gusti ali "nestabilni" i "raspadaju se", i pri tome iz njih "izlazi" ta energija (kao zao duh?), a oni se raspadaju ka elementima s nižim atomskim brojem na tablici elemenata. Najniži broj ima vodonik.

PRIRODNI radioaktivni elementi tako spontano gube masu u tom procesu "raspadanja", tako da se energija oslobađa kao radioaktivnost, i to se u odnosu na gubitak mase izražava po Ajnštajnovoj jednačini E=MC2. Ispada da su ti radioaktivni elementi, po teoriji Velikog praska, stariji od Zemlje. Ali s vremenom su geološka istraživanja to opovrgla, pa je konačno zaključeno da je njihova radioaktivnost ipak posledica procesa koji se odigrao na Zemlji u toku njenog stvaranja. Jer da su ti elementi nastali u vreme sabijanja materije tokom Velikog praska, do sada bi se valjda već svi raspali. Ali nisu, već oni i dalje zrače, odnosno ispuštaju u svim pravcima atomsku energiju. Odakle im tolika energija da je milionima godina ispuštaju, zapitao se logično Lajn.

Ipak, najveći problem sa teorijom kvantne mehanike je velika energija monoatomskog vodonika koji je svrstan u element broj jedan, jer se sastoji samo od dve čestice, jednog elektrona i jednog protona, a u reakciji s kiseonikom oslobađa mnogo veću količinu energije nego kada je u molekularnom stanju H2.

POŠTO se u stvaranju molekula, prema teoriji kvantne mehanike, obavlja neki rad, to znači da se deo energije potroši na atomskom nivou (re)kombinovanjem atoma u neki molekul, na primer vode, koji čine dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika (H2O). I to logično treba da smanji energetski potencijal samog molekula.

Ali kako za Ajnštajnove sledbenike energija etera i dalje ne postoji, iz njega se ne može crpeti dodatna energija atoma, što logično znači da njihovi molekuli moraju imati više energije nego atomi koji ga sačinjavaju. Jer jednačina kaže E=MC2. Energija je, dakle, jednaka masi umnoženoj s brzinom na kvadrat.

S obzirom na to da s monoatomskim vodonikom (H1) to očito nije slučaj, zagovornici teorije kvantne mehanike su smislili novo obrazloženje koje kaže da se prilikom kombinovanja atoma vodonika u molekul vodonika, pri formiranju H2O, na primer, ta potencijalna energija molekula vode izgubi, jer se ona u procesu kombinacije veže ponovo za atome vodonika. Tako vodonik - gas, kada je u monoatomskom stanju (H1) ima veću potencijalnu energiju nego kada je u obliku molekula koji sadrži dva atoma (H2). Matamatički izraženo, ispalo bi da je 2 slabije od 1.

I eto, ispada da je zato monoatomski vodonik ta energetska sila. Da samo dodamo mali detalj: ono što u nafti oslobađa energiju je upravo vodonik, i on se u ovom ugljovodoničnom jedinjenu nalazi u molekulima vode. Ako bi se voda iz nafte izbacila, nafta više ne bi bila energent. Tako je, u stvari, i voda sasvim dovoljna da biste vozili auto. A videćemo kasnije kako to i možete.

Ali da se u jednom atomu vodonika nalazi sabijena tolika energija, ipak predstavlja samo naučnu nelogičnu teoriju.

S VREMENOM, iz te nelogičnosti je nastala i nova teorija, da u zavisnosti od toga u kom stanju je vodonik, da li je u zemlji, u vodi ili u gasnom stanju, zavisi njegova "potencijalna energija".

Tako se Vilijam Lajn opet logično zapitao: Od kada merenje potencijalne energija atoma nekog elementa zavisi od njegovog molekularnog stanja?

"To je isto kao kada bi se reklo da kamion koji stoji u podnožju brda ima više potencijalne energije od onog na vrhu brda jer zahteva više energije da bi se popeo na brdo. I to je čudan način da se definiše potencijalna energija. Ili reći da prazna konzerva gasa ima potencijalnu energiju koju preuzima od gasa kada se njime puni."

A to bi onda upravo značilo da prazno ne znači da je uvek prazno, te da jedan nije uvek slabije od dva, već da sve zavisi od okolnosti u kojima se, na primer, "prazno" ili "broj jedan" u nekom trenutku nalaze.

Očito, ispada da je sve relativno, neodređeno, jer jedno isto može da bude nekad veće ili manje, jače ili slabije.

RELATIVISTIČKA kvantna teorija je po svemu sudeći netačno rastumačila proces stvaranja energetskog potencijala, pa ispada da neki atomi s nižom masom, kao što je vodonik, poseduju više "atomske energije" nego molekuli koje oni sačine udruživanjem svojih energetskih potencijala.

Odakle monoatomskom vodoniku (H1) tolika energija? Nije li to očiti pokazatelj da je E (energija) iz Ajnštajnove jednačine mnogo više nego MC2 (masa puta ubrzanje) i da se materija "puni" energijom na neki sasvim drugi način?

I tu enigmu je shvatio Nikola Tesla.