Milijardu dolara za auto na vodu

SHVATANjA i eksperimenti Stenlija Mejera u to vreme bili su nešto potpuno novo, i većina naučnika koji su se slepo držali teorije kvantne fizike i njenog prvog i drugog zakona termodinamike to nije mogla da prihvati. A prvi zakon termodinamike kaže da se energija može prenositi ali se ne može stvarati i uništiti. I naravno, učili su da je svemir više ispunjen prazninom nego materijom.

Ubaciti u proces elektrolize manje energije a dobiti više, bilo je nezamislivo. Odakle je onda Mejer stvorio više energije nego što je uneo? Pa tako što je u trenutku oslobađanja iz molekularne veze vodonik bio "uključen" na napajanje energijom iz nulte tačke, odnosno etra. Praktično, energija je izašla iz njegovog polja elektrona.

MAJER je shvatio ono što je i Tesla davno pre njega tvrdio: da ono što se nazivalo vakuumom zapravo nije bio prazan prostor već prostor napunjen slobodnim česticama koje predstavljaju izvorište sve energije kojom univerzum stvara.

A da vakuum nije prazan prostor objavio je još 1873. i priznati naučnik Džejms Klark Maksvel, u svom poznatom radu "Rasprava o elektricitetu i magnetizmu" (Treatise on Electricity and Magnetism).

Tek kasniji naučni radovi su ovaj prostor konačno definisali kao "univerzalnu energiju", "energiju nulte tačke", "haos", "etar", "energiju gravitacionog polja" ili "plazmu", kako se danas najčešće naziva. Dakle, čitav međugalatički prostor je plazma ispunjena slobodnim česticama. U svemiru, izgleda, nema praznog prostora.

KADA se u takvom prostoru gusto sabijenih čestica stvori i najmanji napon, čestice se uznemire, i pošto je prostor potpuno ispunjen, one nemaju gde da se pomere a da ne udare u druge čestice. Tako nastaje sveopšte premeštanje koje rezultira radom (energijom) i nastaje stvaranje.

Strenli Mejer je svoju napravu, sa ćelijama za kontrolisanu elektrolizu, ubacio u prototip automobila koji je nazvao Dune Buggy. I počeo da ga vozi. Na vodu.

U demonstraciji koju je izveo pred elitnim naučnim imenima iz Velike Britanije koji su došli da vide čudo tehnike - auto na vodu, a to su bili Majkl Loton, dekan za inženjering na Kvin Meri koledžu u Londonu, admiral ser Entoni Grifin, nekadašnji kontrolor u britanskoj mornarici, i dr Kenet Hindli, hemičar istraživač. Mejerova ćelija je na njihove oči proizvela daleko više mešavine vodonika-kiseonika nego što se može proizvesti običnom elektrolizom.

PREMA svedočenju ovih ljudi. najviše ih je zapanjilo to što je Mejerova ćelija ostala hladna, čak i posle više sati proizvodnje hidroksi gasa iz vode. Napon iz generatora električne polarizacije cepao je molekul H2O veoma ekonomično sa utroškom izuzetno male energije.

Tek nedavno, 2005. godine, japanski naučnik Naohiri Šimucu naučno je potvrdio da korišćenje ultrakratkih pulseva može stvoriti novi oblik elektrolize "sa mnogo boljom efikasnošću, ali i dalje inferiorno prema Faradejevim ograničenjima".

U jednom drugom njegovom naučnom radu kaže: "Pronađeno je da se korišćenjem ultrakratkog pulsa sa širinom od 300 nanosekundi elektroliza odigrava sa mehanizmom kojim dominira transfer elektrona koji je različit od konvencionalnog limitirajućeg difuznog procesa u DC elektrolizi."

DAKLE, ozbiljni naučnici su konačno počeli da shvataju da tu nešto ima i rade na tome da razotkriju tu "misteriju".

Mejer je registrovao seriju svojih pronalazaka, ali po delovima. Princip rada kontrole elektrolize nikada nije obelodanio. Oni koji su ga poznavali kažu da je bio veoma oprezan i gotovo "paranoičan" po tom pitanju, baš kao i Tesla, u nastojanju da sakrije ključne detalje svojih istraživanja.

U dokumentarnom filmu "Previše blizu Sunca", iz 1994. godine, Bi-Bi-Si mu je na preporuku već pomenutih britanskih stručnjaka dao prostor da prikaže ovaj svoj izum. Šira javnost je tada čula za auto na vodu.

Ali na scenu stupaju američka vojska, koja je i te kako postala zainteresovana da se dočepa ovog pronalaska, i, naravno, nosioci naftnog biznisa. Vojska je htela da koristi ovakve motore samo za sebe, a naftaši, i to oni iz Arabije, Mejeru su nudili milijardu dolara za otkup svih prava, i to sa jednim uslovom - da ovaj pronalazak zaboravi i da za njega niko više ne sazna. Američka i evropska naftna oligarhija je ćutala i čekala ga u zasedi.

MEJERU se to nije dopalo. Ponesen svojim entuzijazmom, odolevao je ovim pritiscima i naivno je pokušavao da dođe do finansijera za dalja istraživanja koja bi omogućila komercijalnu proizvodnju automobila. I u tom trenutku na scenu stupa naftna oligarhija. Čim je priča o Majeru stigla u javnost, za njih je to bio znak da čitavu ovu stvar treba zaustaviti, dok je vreme.

Za početak je Majer 1996. na osnovu "stručnih" procena izgubio jedan višegodišnji sudski spor u kome je od jednog "potencijalnog finansijera" optužen da je težak prevarant (jer nije pristao da finansijeru otkrije sve detalje svog rada), i naloženo mu je da plati obeštećenje od čak 50.000 dolara.

Instruirani "stručnjaci" (verovatno za auto na naftu) na sudu su potvrdili da je njegov izum nemoguć jer su njime prekršeni prvi i drugi zakon termodinamike. I sa takvim veštacima Mejer nije imao nikakve šanse.

Sledeći korak njegovih protivnika bio je i poslednji; 21. marta 1998. godine Mejer je sa porodicom otišao na ručak u jedan restoran u Grouv Sitiju, u gradu u kome je živeo u državi Ohajo. U toku ručka je naglo istrčao iz restorana i počeo da zapomaže, vičući da je otrovan. Umro je nekoliko trenutaka kasnije na obližnjem parkingu.

ZVANIČNA dijagnoza smrti bila je cerebralna aneurizma. Prema svedočenju njegovog brata, nekoliko dana posle smrti u njegovu kuću su došli agenti FBI i odneli njegov auto na vodu Dune Buggy i pokupili sve aparature iz njegove radionice - laboratorije. Na svu sreću, navodno, jedan Mejerov prijatelj je pre upada agenata FBI uspeo da skloni sve njegove crteže i beleške koje je vodio tokom eksperimenata. I čuvao ih je sve do svoje smrti, ali njegova supruga će kompletnu dokumantaciju obajviti na internetu. Na taj način je ostao trag o Mejerovom višegodišnjem radu, ali njegov auto koji je išao na vodu niko više nije video.

Dakle, auto na vodu, odnosno na monoatomski vodonik iz vode, odavno je mogao da bude u širokoj upotrebi. Ne samo da bi ga rado koristili građani širom sveta, već i najmoćnije svetske vojske, ali ko bi onda mogao da kontroliše takve vojne sile? Ovako, sa naftom to nije slučaj. Korporacije koje kontrolišu ugljovodonične energente kontrolišu sve.

KOMERCIJALIZACIJA SMRTNI GREH

Inženjer Herman Anderson (1918-2004), koji je decenijama radio kao konsultant pri NASA, ali i u američkim vazduhoplovnim pogonima, takođe je smislio sličnu konstrukciju motora s pogonom na čistu vodu. Motor je ugradio u svoj Chevrolet cavalier još 1972. Vlast Tenesija mu je dozvolila da svoj auto na vodu vozi, ali mu je zabranila da svoj izum komercijalno koristi. Nisu poznati detalji na kom principu je taj auto radio jer se Anderson nije sa svojim proizvodom previše eksponirao i nije nastojao da ga komercijalizuje. Pokušaji komercijalizacije svih sličnih proizvoda bili su smrtni grehovi inovatora.