Glavnjača u NJujork tajmsu

POČETKOM prošlog veka poznati zatvori bili su Beogradski kazneni zavod, koji se nalazio u beogradskoj tvrđavi do Prvog svetskog rata, kao i Niški, koji se nalazio u niškoj tvrđavi, sve do 1923. godine. Ipak, najslavniji kazamat bio je u Upravi varoši, u Beogradu, a najslavnije gubilište na Karaburmi, blizu Pančevačkog mosta, gde su se do 1903. vršila pogubljenja. Posle su vršena u Upravi, a sredinom tridesetih na Adi Ciganliji.

Osuđeni su ka Karaburmi kretali iz Uprave varoši. Osuđenoga bi prvo u zatvoru pregledao lekar (u slučaju bolesti, izvršenje se odlagalo), zatim bi ga ispovedio i pričestio sveštenik. Dan pred smrt mogli su da ga posete rođaci i prijatelji, koji su donosili hranu i piće, ali i svi radoznalci. Često se noć pred pogubljenje pretvarala u pijanku uz muziku. Konzumiranje alkohola podsticale su policijske vlasti, računajući da će alkoholom omamljeni olakšati posao dželatima.

POGUBLjENjA su izazivala veliki interes javnosti i prisustvovalo im je po nekoliko hiljada ljudi, žena i dece. Kada je, 1875. godine, streljan kasapin Kuzman Kostić zbog silovanja i ubistva devojčice sa Terazija, to je pratilo oko 3.000 radoznalaca, a streljanje atentatora na kneza Mihaila oko 100.000 ljudi. I dok je deo naroda još u zoru zauzimao što bolje mesto na gubilištu, drugi su pratili osuđenika na putu od zatvora do Karaburme.

Ponekad bi policija vodila i druge, lakše zatvorenike da kopaju rake za streljanje. Oni su se nadali da će se domoći konopaca kojima je osuđeni bio vezan ili podmetača ispod okova koje je nosio, jer je tim predmetima pripisivana velika magijska moć. Zato su gledaoci uskakali u raku, ponekad dok se još streljani borio s dušom, i grabili se za amajlije. Lopovi su verovali da onaj ko ima podmetač može da otvori svaku bravu, a žene da je konopac s koca najjača ljubavna vradžbina.

ZGRADA Uprave grada Beograda, nekadašnje Uprave varoši, početkom prošlog veka nalazila se na mestu gde je danas Hemijski fakultet, na Studentskom trgu. Ceo prostor trga zauzimala je Velika pijaca sve do 1886, kada je jedan deo pretvoren u park. Pijaca je konačno izmeštena tek 1926. Veruje se da je Uprava grada izgrađena 1863-1864.

Tu su bili smešteni administrativno i krivično odeljenje policije, a ovom drugom je pripadao i zatvor za pritvorenike i kažnjenike. U podrumu su se nalazile ćelije (apsane), koje su imale imena. Najpoznatije su bile Glavnjača i Ćorka. Glavnjača je tako nazvana zato što je bila najveća, glavna ćelija. Kriminalci su je u slengu zvali Šatrondža. Imala je nizak plafon i u nju je moglo da stane od 80 do 100 pritvorenika. Svetlost i vazduh dolazile su kroz jednu crnu rupu.

Ćorku su još zvali i Furuna, ali i Ćorka Ćorava, jer nije imala otvor za ulazak vazduha i svetlosti. Tadašnji ministar pravde je 1924. godine pregledao zatvor i našao da je Ćorka podzemno mesto gde pritvoreni žive u jednoj grobnici, bez ikakvog prozora, pa je zabranio njeno dalje korišćenje. Zabrana, međutim, nije poštovana. Ćorka je služila za disciplinsko kažnjavanje i izolaciju neposlušnih zatvorenika, a u njoj su držani i osuđeni na smrt.

"Apsenici" u Upravi grada nisu mogli da se kupaju, ni da održavaju elementarnu higijenu. Nisu dobijali ni preobuku, osim ako je donesu rođaci i prijatelji. Nije bilo ni kreveta, ni posteljine, već se spavalo na drvenim pričnama, koje su zauzimale dobar deo svake veće ćelije. U manjim ćelijama spavalo se na podu. Zatvor je bio pun buva, vašiju, stenica, miševa i pacova. Povremeni pokušaji dezinsekcije i deratizacije nisu davali rezultate, a dešavalo se i da imaju neželjene učinke. Tako su 1939. godine otrovni gasovi iz Glavnjače prodrli u susedna dvorišta, u Jevremovoj ulici, pa je sedam komšija završilo u bolnici.

BOGATIJI pritvorenici mogli su da naruče kafansku hranu, siromašnijima su jelo donosili rođaci, a siromasi bez rodbine su dobijali samo jedan crni hleb od pola kilograma na dan. Svakog dana u ovom zatvoru bilo je više od 100, a ponekad i od 200 zatvorenika. U apsandžijinoj sobi je na vidnom mestu visila volovska žila.

Postojala je i jedna ćelija za žene, u koju su zatvarane i prosjakinje i "ženske iz boljeg društva i dotle čestite maloletnice", koje bi slučajno dopale rešetaka.

Pored Ćorke i Glavnjače, u podrumu Uprave bili su i Gospodska soba (pri tavanici je imala prozorče na dvorište, pa su u nju smeštani otmeniji zatvorenici) i Ženski salon (za smeštaj pritvorenica, s prozorčetom na ulicu).

Nešto pre Prvog svetskog rata cela ta zgrada prozvana je Glavnjača. U nju su naročito zatvarani komunisti i ustaše, i prema njima se dosta surovo postupalo.

Pre toga, u Glavnjači su kraće vreme boravili atentatori na kneza Mihaila (1868). Za razliku od njih, osuđeni za učešće u Topolskoj (1877) i Timočkoj buni (1883) su posle suđenja prebačeni direktno u kazamate Beogradske tvrđave. Tek od poslednje decenije 19. veka politički krivci smeštani su u u Upravu, naročito posle Ivandanjskog atentata (1899), kada su se u njenim ćelijama našli skoro svi vodeći radikalski političari, na čelu sa Nikolom Pašićem.

LOŠOJ reputaciji Glavnjače naročito je doprinela smrt Milana i Maksima Novakovića u njoj, 16. septembra 1907. Milan Novaković je bio ražalovani generalštabni kapetan i vlasnik opozicionih novina, koji se zalagao za suđenje oficirima umešanim u ubistvo Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, i njihovo uklanjanje iz vojske. To ga je činilo neprijateljem novog režima. Uhapšen je 26. avgusta, pod lažnom optužbom da je ukrao neke štamparske matrice.

Maksim Novaković, koji nije bio u srodstvu s Milanom, ražalovani žandarmerijski poručnik, uhapšen je nešto kasnije, zbog pokušaja ubistva supruge.

Kao otmeniji apsenici, Novakovići su bili smešteni u Gospodsku sobu s prozorom i svakog jutra su pili kafu u apsandžijinoj sobi, u kojoj su apsandžija i njegov pomoćnik držali oružje i municiju. Soba je bila na uglu zgrade prema Kalemegdanu i imala veliki prozor s rešetkama. Kritičnog dana, apsandžija je otišao na sprat, ostavljajući sobu nezaključanu, što su Novakovići iskoristili da se u njoj zabarikadiraju. Tu su našli dve brzometne puške i dva "nagan" revolvera. Tražili su da razgovaraju s upravnikom grada Cerovićem, ali je pre njegovog dolaska počela opšta pucnjava. Posle jednog sata, žandarski plotuni su izvalili vrata i ubili oba zatvorenika.

DOGAĐAJ se zbio pred masom sveta koja se zatekla na Velikoj pijaci i koja je bila neprijateljski nastrojena. Žandari su s mukom održavali red i štitili zgradu Uprave. Za Milana Novakovića navijali su svi obrenovićevci u Srbiji. Kroz masu se pronela vest da policija nije dozvolila njegovom bratu Ljubi (inače, ministru narodne privrede u poslednjoj vladi pod Obrenovićima) da vidi mrtvo telo.

Predveče su u gradu izbile demonstracije. Međunarodno javno mnjenje, nesklono novom režimu kao kraljeubilačkom, pratilo je razvoj događaja, a vest o ubistvu u Glavnjači osvanula je čak i na naslovnoj strani "Njujork tajmsa". Tako je Glavljača postala šifra za bezobzirnu političku represiju.

GUBILIŠTE U CENTRU GRADA

SVI zatočeni u Glavnjači su preko dana boravili u dvorištu, koje je od Velike pijace bilo odvojeno ne mnogo visokim zidom, pa su se prolaznici dovikivali sa zatvorenicima i dobacivali im cigarete. Pored toga, pritvorenici su skoro svakodnevno izlazili da čiste ulice i pomažu u opštinskim javnim radovima. Pošto su komšije, zbog niskog zida, mogle da gledaju streljanja, koja su vršena u zoru, gubilište je moralo da bude izmešteno.