Partizani i četnici u istom stroju

LOGOR Topovske šupe prvi je koncentracioni logor "specijalizovan" za Jevreje u Srbiji. Nalazio se na Autokomandi. U njemu je, od 22. avgusta 1941, kada je počelo njihovo masovno hapšenje u Beogradu i okolini, pa do 12. decembra te godine, kada je ovaj logor prestao da radi, bilo smešteno oko 4.000 ljudi. Najviše je bilo Jevreja iz Banata i Roma.

Prva hapšenja Jevreja u Srbiji počela su 14. i 15. avgusta 1941, kada je oko 3.300 banatskih Jevreja svih uzrasta odvedeno u tri privremena logora u Velikom Bečkereku, Pančevu i Novom Bečeju. Odatle su krajem septembra 1941. transportovani šlepovima Dunavom do Beograda.

Logor Topovske šupe je napravljen u delu nekadašnje Kasarne kraljevića Andreja, u kojoj su se nalazili objekti za smeštaj artiljerijskog oruđa. Ovde je upravljala nemačka bezbednosna policija i nije bio organizovan prinudni rad, niti su vršene likvidacija. Masovna ubistva su vršena kod Trostrukog surduka, između Bežanije i Surčina, i u selu Jabuka kod Pančeva.

U LETO 1941. dogodila se prva partizanska akcija, a za odmazdu je general Hajnrih Dankelman naredio streljanje po 100 talaca za svakog poginulog nemačkog vojnika. Kao lako dostupni, logoraši iz Topovskih šupa su proglašeni za taoce. Na strelište je dnevno odvođeno po 150-400 ljudi.

Staro sajmište je u početku takođe bio jevrejski logor, poznat i kao Judenlager Zemlin - logor za zemunske i beogradske Jevreje. Nemačka vojna uprava odlučila je 23. oktobra 1941. da za tu namenu preuredi Beogradsko sajmište.

Logor je bio pod isključivom jurisdikcijom nemačkih vlasti u Beogradu, mada je formalno bio na teritoriji NDH. Jevreji iz Starog sajmišta bili su likvidirani u Jajincima, Marinkovoj Bari, Kumodražu i Jabuci kraj Pančeva. Najveća zgrada, Jugoslovenski paviljon, odnosno paviljon broj 3, iako prilično uništen u bombardovanju, primio je prvi kontingent zatočenika, 5.000 žena i dece. Zima 1941-1942. bila je jedna od najhladnijih, pa je između decembra i marta preko 500 zatvorenika umrlo od hladnoće, bolesti i gladi.

Do marta 1942. na Sajmištu je bilo zatočeno blizu 7.000 ljudi, od čega jedna desetina Roma.

REŠENjE za "jevrejski problem" je stiglo u martu 1942. iz Berlina. Bio je to kamion "dušegupka", specijalno adaptiran za usmeravanje izduvnih gasova motora u hermetički zatvoreni tovarni deo kamiona. Petnaestak minuta bilo je dovoljno da usmrti 100 ljudi u vozilu. U nacističkim dokumentima vozilo je nazvano "vozilo za uništavanje vaški".

Pošto su i poslednji Jevreji ubijeni, Sajmište postaje prihvatni logor za političke zatvorenike - Anhaltelager. Većina zarobljenika će odatle biti deportovana na prinudni rad u Norvešku, Nemačku i radne logore u centralnoj Srbiji.

Prema istoričaru Milanu Koljaninu, 31.972 zatočenika su prošla kroz logor između maja 1942. i jula 1944. Većina su bili Srbi iz Hrvatske i Bosne, ali je bilo i Hrvata, Bošnjaka, Grka, Albanaca i Jevreja. Najmanje 10.636 je umrlo u samom logoru i sahranjeno na Jevrejskom groblju u Zemunu, na Bežaniji, u Jajincima i u blizini logora.

Logoraši su svakodnevno bili premlaćivani do smrti. Premlaćivanja su vršena u zloglasnom Mađarskom paviljonu, nazvanom "paviljon smrti". Prilikom savezničkog bombardovanja Beograda, Sajmište je direktno pogođeno. Poginulo je između 80 i 120 logoraša. Narednih nedelja, zatvorenici su prebacivani u druge logore, a ovaj je zvanično raspušten 26. jula 1944.

KROZ Banjicu, prvi beogradski logor, prošlo je, prema zatvorskim knjigama, 23.637 ljudi, ali se računa da ih je bilo mnogo više. Među njima je bilo oko 900 Jevreja i 300 Roma. Formiran je 5. jula 1941, a rasformiran 3. oktobra 1944. Zvali su ga "fabrikom smrti", a u njemu je stradalo oko 4.000 ljudi.

Banjica je u početku bila logor samo za Beograd. Međutim, general Hajnrih Dankelman je, da bi rasteretio trupe na terenu, naredio 21. avgusta da svi zatvorenici budu poslati u koncentracioni logor u Beogradu. Time je Banjica izgubila lokalno značenje i postala "koncentracioni logor Srbije".

Najveći broj zatočenih bili su Srbi, ne samo komunisti, već i ravnogorci, građanski političari, kulturni i javni radnici, pa i obični građani. Stradale su čitave porodice, među njima i porodica Trajković - otac, majka, sin i dve kćeri, koji su zajedno pogubljeni u "dušegupki", 9. marta 1942. Jedna od streljanih kćeri apotekara Trajkovića bila je Sloboda, studentkinja filozofije i verenica Ive Lole Ribara.

Stvarna jurisdikcija nad banjičkim logorom bila je nemačka i komandant je bio nemački poručnik Fridrih Vili, mada su polovinom logora upravljale domaće vlasti. Za upravnika je imenovan Svetozar Vujković, nekadašnji šef Četvrtog antikomunističkog odseka beogradske policije.

SRPSKA Specijalna policija katkad je čak bila gora od nemačkih vlasti, pa je tako poznat slučaj da su Nemci u nekoliko navrata odbili da streljaju izvesne zatvorenike koje su policajci Dragog Jovanovića stavili u kategoriju jedan (što je značilo - streljati). Prebacili bi ih u kategoriju dva (prinudni rad).

Prve dve godine okupacije zatvorenici su smeštani zajedno, da bi se posle toga odvajali partizani i pristalice NOP, politički osuđenici, ravnogorci, supruge četničkih komandanata, komunistkinje, krivci Gestapoa, obični kriminalci i prestupnici, isleđivani, "dirisovci" (oni koji nisu isporučili žito okupatorima), "rokovci" (osuđenici na određeni vremenski rok) i osuđenici na smrt.

Mada su se komunisti i ravnogorci surovo fizički razračunavali sve do poslednje godine okupacije, zabeleženi su i primeri međusobne humanosti. Recimo, železnički službenik Borivoje Radonjić je na izlazu iz logora dao svoju železničku kapu partizanskom politkomesaru kako bi se sakrio od upravnika logora. Zabeleženo je i nekoliko zajedničkih streljanja pristalica NOP i Ravnogorskog pokreta.

U POSLEDNjOJ godini okupacije u logor su dovođeni i stranci: američki, britanski ili sovjetski vojnici, zarobljeni Italijani i nemački dezerteri.

Likvidaciju zatočenika najčešće su vršili pripadnici SS odreda, a prozivanje "odabranih" vršio je upravnik logora Vujković, obično uveče. Logoraši su ubijani i u krugu logora i van njega. Rano ujutro bi po njih dolazio kamion koji bi ih, vezane žicom po dvoje-troje, vodio na stratište u Jajincima, a kasnije na Centralno i Jevrejsko groblje.

Što se bližio kraj rata, teror je, umesto da jenjava, bio još veći. Tako je 11. septembra 1944, kada se u Beogradu već skoro čula grmljavina ruskih topova sa rumunske granica, odvedena velika grupa žena na streljanje. Četiri su, nemajući šta da izgube, napale stražare i pokušale da pobegnu. Ubijene su u hodniku. Ostale su streljane na Jevrejskom groblju. Poslednja egzekucija izvršena je 1. oktobra 1944, kada su streljane dr Vera Mićić i njena maloletna kći.

PAŠIĆEV UNUK BEŽI IZ BANjICE

BANjIČKI logor je važio za jedan od najbolje čuvanih, ali je iz njega ipak uspelo da pobegne nekoliko ljudi. Prvo bekstvo bilo je u januaru 1943, kada je pobegla Milka Minić, supruga visokog partijskog sekretara KPJ Miloša Minića (kasnije tužioca u procesu Draži Mihailoviću). U oktobru iste godine pobegli su kapetan Jugoslovenske vojske u otadžbini Neško Nedić, rezervni potpukovnik Ilija Orelj, student Nikola Pašić, inače unuk i imenjak čuvenog srpskog političara Baje Pašića, i jedan zatvorski čuvar. Logoraši su bežali i za vreme radova, koje su se izvodili u Obrenovcu i Pančevu.