Pune kaznione neprijatelja naroda

GLAVNjAČA je izgorela i svi Nemci s njom - izvestio je Vladimir Dedijer, pišući o borbama za oslobođenje Beograda, u oktobru 1944, u svom Dnevniku. Međutim, ovo je bilo samo delimično tačno. Zgrada je zaista gorela, ali nije izgorela. Naprotiv, brzo je obnovljena i privedena prvobitnoj nameni - služila je kao zatvor Ozne za Srbiju, što se danas malo zna.

Kroz nju su posle rata prošle hiljade zatvorenika: od zarobljenih okupatora i kolaboracionista, pripadnika predratne građanske klase, do običnih kriminalaca i ibeovaca posle 1948. Tu su ljudi ponovo zlostavljani, premlaćivani, pa i ubijani. Prema istoričaru Milanu Koljaninu, zgrada je služila za potrebe policije do sredine pedesetih godina, kada je srušena. Ista priča važi i za nekadašnje sedište Specijalne policije na Obilićevom vencu, koje je postalo zgrada Ozne, pa Udbe.

Zatvorenici iz Glavnjače prebačeni su 1953. u novoizgrađeni Centralni zatvor, u Beogradu. Na njegovoj izgradnji, odmah po oslobođenju, tokom 1945-1946, radili su zarobljeni Nemci i folksdojčeri. Kasnije je u Srbiji podignuto samo još nekoliko manjih zatvora, kao što je Istok na Kosovu. Nove vlasti koristile su stare kaznione: Sremska Mitrovica, Zabela i Niš potiču još iz 19. veka. Prvi je podigao ban Kuen Hedervari (1895-1899), po naredbi austrougarskog cara Franje Josifa, drugi je građen za vreme dinastije Obrenović (1860-1865), a treća, Robijašnica, kako se tada zvala, nastajala je između 1878. (po oslobođenju Niša od Turaka) i 1910, kada dobija današnji izgled.

PRVI posleratni period (1945-1953) karakterisao je najveći broj zatvorenika u istoriji Srbije, i to mahom političkih. Svi su boravili u krajnje nehumanim uslovima, spavali na betonu i bili podvrgnuti torturi, naročito u istražnom postupku, ali i u zatvorima do 1951. Po rečima istoričara Srđana Cvetkovića, pored batina i psihičke torture, često su kažnjavani teškim prinudnim radom (na Golom otoku, u rudniku Trepča, na Lonjskom polju). Zatvarani su u mračne i hladne samice i spavali na mokrom golom podu.

Mnogi su podlegli mučenjima, dok su drugi imali posledice do kraja života. Tako je poznati advokat Slobodan Mavrenović posle batina u istrazi, 1948. godine, izgubio sluh. Pisac Borislav Pekić šamaran je i zatvaran u samicu, a jedan od najpoznatijih intelektualaca i disidenata Mihajlo Mihajlov ležao je u "ledari", u Zabeli (ćelija sa rešetkama, ali bez prozora), koja je ukinuta tek posle njegovog štrajka glađu. Najveća tortura ipak je bila u logorima kao što je Goli otok, i to u periodu 1949-1951, gde je na stotine lica podleglo najgorim vidovima represije u takozvanim prevaspitavanjima. Njih su, uz podsticaje i ucene stražara, sprovodili sami robijaši ("topli zec" za dobrodošlicu, cinkarenja, prenošenje kamenja s jednog mesta na drugi, mučenja 130 najokorelijih ibeovaca u Petrovoj rupi...). Veruje se da je na Golom otoku umrlo najmanje 500 ljudi, a kroz njega je, prema spiskovima savezne Udbe, prošao 16.101.

KOLIKO su zatvori bili prepuni "neprijatelja naroda", najbolje potvrđuje istoričar i akademik Dimitrije Đorđević, koji kaže da je u momentu kada je napuštao požarevački zatvor, u martu 1947, u njemu bilo više od 10.000 robijaša i da je pristizalo oko 500 novih mesečno. Prota Sava Banković svedoči da je i u Mitrovici tokom 1947. broj prešao 7.000 osuđenika.

Da bi se pretrpana Zabela i Mitrovica rasteretile, osuđenici sa manjim kaznama, piše istoričar Cvetković, slati su na prisilni rad u Dečane, Trepču, Crni vrh, borski i aleksinački rudnik, Kukavicu, Prokletije, Lonjsko polje. Radili su u rudnicima, na teškim infrastrukturnim radovima, sekli šume... Više iz političkih, a manje iz razloga poboljšavanja uslova, pribegavalo se i povremenim amnestijama, a najveće su bile 9. maja 1947, zatim 1951. (do kada su otišli i osuđeni Nemci prema međudržavnom sporazumu), i naročito za Dan republike 1953, posle smrti Staljina, kada je zatvore napustilo više hiljada "političkih". Do 1951. godišnje je u Zabeli bilo oko 40.000 osuđenika, koliko je boravilo ukupno u naredih pola veka!

Stvarni kriminalci su vremenom sve više prevladali nad političkim, čiji se broj naglo smanjivao posle 1955. Tek u proleće 1956. u KPD Sremska Mitrovica odvojeni su politički od ostalih zatvorenika.

VELIKI neprijatelj osuđenika bili su glad, zima, košava, vaši i stenice. Krevete su u Sremskoj Mitrovici i Zabeli dobili tek 1951, štampu krajem 1952, a grejanje tek krajem 1953. Posle 1951. postaje liberalniji režim poseta i paketa. Danju su osuđenici terani na rad od četiri do devet uveče, a ako se i ne ide na rad moralo se ostati na nogama. Dnevno su imali dva sata šetnje, pre i po podne po jedan, po dvoje sa rukama iza leđa.

Sava Banković opisuje kako su se u Mitrovici zbijali jedni uz druge, uvijali u ćebad i spavali u opancima da bi preživeli zimu 1947, dok im je profesor Dragoljub Jovanović predavao narodno sveznanje, takođe u opancima i dobro ogrnut. Leti je, pak, usled velike žege i sparine, i prevelikog broja osuđenika, dolazilo često do gušenja.

Prvi televizori stigli su u Zabelu, zanimljivo, baš nekako u vreme pada Rankovića, 1966. Svaki paviljon dobio je po jedan.

Po okončanju rata naročito je eksploatisana radna snaga stranih i domaćih ratnih zarobljenika u raščišćavanju ruševina. Izuzetno je cenjen potencijal zarobljenih Nemaca i Italijana. Oni su, na primer, gradili stadion u Vršcu, korišćeni su za obnovu infrastrukture, ali i na sezonskim poljoprivrednim radovima. Milovan Đilas je svedočio da je vladala prava otimačina među državnim institucijama oko angažovanja Nemaca. Tako je, na primer, inženjer Verner, oficir Vermahta, oslobođen iz logora, a kao vrhunskom stručnjaku mu je čak dodeljen rekviriran stan.

PREPUNI zatvori su bili izvor radne snage. Prinudni rad se po pravilu izricao kao sporedna kaznena mera uz konfiskaciju. Istoričar Cvetković objašnjava da su na izgradnji hidroelektrane Jablanica i u kamenolomu radili robijaši, ravnogorci, a žene četnici iz Zabele uposlene su bile u močvarama Lonjskog polja. Naročito je velika smrtnost bila kod zatvorenika u rudnicima, pre svega Trepči, jer su radili pritisnuti olovnom prašinom na pola kilometra dubine. Žitari (kažnjenici zbog nedovoljnog otkupa) vremenske kazne su izdržavali po zatvorima u Požarevcu, Sremskoj Mitrovici, Petrovaradinu, Kosovskoj Mitrovici, Kruševcu i Nišu, ili na kopanju rude u rudnicima, kamenolomima, podizanju hidrocentrala i puteva".

Postojalo je i nekoliko radnih logora, a najpoznatiji je bio u okolini manastira Dečani. Na oko 600 metara od manastira početkom 1947. izgrađena je prva baraka, a kasnije, tri kilometra prema Prokletijama, još jedna. Postojala su još dva logora: u Kožnjeru i šumama planine Junik. Tu su zatvorenici krčili put prema Albaniji i kaldrmisali ga kamenjem iz reke Bistrice.

Radni logor Lonjsko polje je rasturen pošto je zapadna javnost počela da se interesuje za položaj ovih robijaša, početkom pedesetih.