Robijanje Đilasovih naslednika

ZBOG nepodnošljivih uslova u zatvorima i svega što su pretrpeli u istrazi, zatvorenici su često umirali ili se smrtno razboljevali u prve dve decenije posle rata. Neki su stradali pod nerazjašnjenim okolnostima, dok su drugi plaćali danak raku ili tuberkulozi. Zatvorski službenici su zabeležili da je mladi Borislav Pekić u KPD Niš preživeo tuberkulozu samo zahvaljujći paketima koje mu je često donosio otac Vojislav.

Nekima je zdravlje ozbiljno narušeno na robiji, pa su odmah po izlasku iz zatvora preminuli, kao na primer kraljevski namesnik Radenko Stanković, koji je pušten iz zatvora 1953. i posle nekolio meseci umro. Sličnu sudbinu doživeo je i poznati advokat i docent Pravnog fakulteta u Beogradu dr Strahinja Subotić, koji je u februaru 1951. osuđen na sedam godina zatvora zbog učešća u antidržavnoj zaveri. Posle torture u Glavnjači, većim delom je kaznu odležao u Zabeli, gde se teško razboleo od tuberkuloze i po izlasku iz zatvora umro.

Advokat Slobodan Subotić se, posle montiranog političkog procesa 1973. i psihičke torture koju je pretrpeo (već je jednom hapšen 1949), razboleo i preminuo. Drugi su podlegali torturi još u istražnom postupku, kao Aleksandar Dajč, industrijalac i liferant u predratnoj Jugoslaviji, koji je uhapšen u oktobru 1948. Pošto je više meseci mučen i saslušavan, skončao je u proleće 1949, a porodici je rečeno da se ubio.

Bilo je i onih koji su dizali ruku na sebe da prekrate muke. Tako su skončali pukovnik Petar Simić - 1948, advokat Barle - 1950. i mnogi drugi. Dragi Stojadinović navodi kako je tokom 1949. zbog nepodnošljivog života u zatvoru, tri puta, na različite načine, pokušavao samoubistvo.

Period između 1968. i 1989. karakterišu poboljšanje uslova, primena međunarodnih standarda, povećane slobode i tretman političkih osuđenika. Mnogi u zatvorima stiču kvalifikacije ili prekvalifikacije.

Sa liberalizacijom i povećanim pravima osuđenih raste i broj štrajkova i protesta. Ovo posebno karakteriše albanske zatvorenike, i to sve do 1999. Prvu takvu grupu Albanaca iredentista predvodi Adem Demaći. On je često odbijao da radi, a među Albancima je vršio političku propagandu i oni su ga slepo sledili. Prema svedočenju Mihajla Mihajlova, to je bila neverovatno solidarna i osvetoljubiva grupa, pa su ih zatvorski stražari respektovali i retko izlagali torturi.

Jedan od prvih štrajkova desio se u Zabeli, 1966. godine, posle pada Rankovića, dok se masovniji i organizovaniji štrajk glađu desio početkom sedamdesetih u KPZ "Niš", kada je veća grupa Albanaca bila raseljena po zatvorima širom SFRJ.

Među prvim buntovnicima bio je i disident Mihajlov, koji se prvi u Zabeli 1967. odlučio na štrajk glađu. Tražio je od zatvorskih vlasti da ispoštuju međunarodne obaveza u pogledu prava političkih osuđenika. Uporni Mihajlov se, nakon štrajka i pozivanja na Pakt o ekonomskim i socijalnim pravima (za čije je potpisivanje, u decembru 1966, čuo od majke), izborio da se prekine primoravanje političkih osuđenika na rad. Držan je u "ledari" (bez prozora) i posle nekoliko nedelja, zbog upale pluća, završio u bolnici. Zbog toga su zatvor posetili predstavnici vlasti. Ubrzo su kaznenu ćeliju počeli da greju, a zatvorenike su sve manje pritiskali da rade. Mihajlova su prebacili u KPD "Sremska Mitrovica". Tu su uslovi bili bolji i ovaj zatvor je smatran "elitnim". U njemu su mahom kaznu služili poznati politički osuđenici.

Krajem 1975. organizovan je ponovo štrajk glađu u Mitrovici, u kome je opet učestvovao Mihajlov, ali i petnaestak drugih političkih, među kojima i Sava Banković i Komnen Jovović. Izdržali su 33 dana tražeći isti status koji su komunisti imali pre rata. Štrajk se desio pred konferenciju KEBS u Beogradu, pa se štrajkačima izašlo u susret, osim da imaju poseban status.

Najveća pobuna je ipak izbila u Zabeli, 1977. godine, i trajala je više nedelja. Tada su radnici KPD uzeti za taoce, a mnogi iz uprave i obezbeđenja izlagani torturi. Predvodili su je mahom albanski politički osuđenici. Nekoliko stražara je povređeno, a jedan radnik je izboden 24 puta i preminuo. Pobuna je izbila posle održavanja konferencije KEBS i abolicije političkih osuđenika, pa su mnogi bili nervozni jer se nisu našli na spisku za otpust. Posle pobune, 250-300 osuđenih Albanaca je raseljeno po zatvorima širom SFRJ.

Jedan od poslednjih štrajkova glađu političkih zatvorenika bio je 1984, u vreme hapšenja grupe tzv. Kućnog, odnosno Otvorenog univerziteta, koji su po privatnim stanovima organizovali "šezdesetosmaši" i profesori Beogradskog univerziteta, izbačeni sa Univerziteta 1975. zbog neslaganja sa političkim jednoumljem.

Tada su u istražnom zatvoru štrajkovali Pavluško Imširović i Vlada Mijanović, poznat kao Vlada Revolucija. Pod pritiskom domaće intelektualne javnosti pušteni su da se brane sa slobode. Učesnici Otvorenog univerziteta pohapšeni su 20. aprila 1984, kada je policija upala na sesiju na kojoj je uvodničar bio Milovan Đilas, i privela 28 učesnika, uključujući i njega i njegovog brata Akima. Kasnije je održan "proces šestorici", koji se završio malobrojnim zatvorskim kaznama i misterioznom smrću Radomira Radovića Miraša, istaknutog sindikalnog aktiviste.

U stvari, serija štrajkova opozicione omladine počinje punih 14 godina ranije, 22. juna 1970. godine, kada tridesetak studenata štrajkuje glađu na Filozofskom fakultetu, u Beogradu. Predsednik fakultetskog odbora Saveza studenata bio je Vlada Mijanović, a protest je organizovan u znak solidarnosti sa rudarima Kaknja. Ovo je poslužilo okružnom javnom tužilaštvu da optuži Vladu Revoluciju za neprijateljsku propagandu.

Dve godine kasnije, na kažnjeničkim klupama našli su se i neki od drugih učesnika štrajka sa Filozofskog. U pitanju je suđenje takozvanoj trockističkoj trojki, 1972. godine. Na godinu i po i dve godine zatvora osuđeni su Jelka Kljajić, Plavuško Imširović i Milan Nikolić.

Naredni štrajk izbija u zatvoru u Padinskoj skeli, 1982. godine, i u njemu učestvuju Gordan Jovanović, Pavluško Imširović, Dragomir Olujić i Jovica Mihailović. Oni su kažnjeni zbog podrške poljskoj "Solidarnosti" na mitingu solidarnosti sa narodom Palestine. Dve nedelje kasnije, u zatvor dospevaju i njihovi drugovi, među kojima i Boris Tadić, jer su na istom mestu protestovali zbog hapšenja ovih prvih.

Do kraja sedamdesetih politički osuđenici u Srbiji su uspeli da se izbore za bolje zatvorske uslove, ukinut je obavezan fizički rad i dobijeno niz sitnijih pogodnosti. Zatvore će, međutim, nastaviti da muče prekobrojnost i mali kapaciteti.

Do polovine osamdesetih postoji svega dvadesetak institucija za izvršavanje sankcija, od čega tri kazneno-popravna zavoda zavorenog tipa - Sremska Mitrovica, Niš i Zabela. Poluotvorenog tipa je ženski KPZ u Požarevcu, a tu je i 17 okružnih zatvora. Postoje i četiri ustanove otvorenog tipa (za prekršaje), zatvorske bolnice, vaspitni dom (popularni Sivi dom u Kruševcu) i Dom za maloletnike (Valjevo).