Srpski kazamati u plamenu

POBUNE u srpskim zatvorima nisu česte. Ipak, bilo je nekoliko takvih protesta, koji su, u nekim trenucima, pretili da ugroze i samu državu, jer su se preplitali čak i s političkim motivima. Svaka pobuna počinje gotovo na istovetan način - traže se bolji uslovi robijanja, kvalitetnija hrana, humanije ponašanje stražara, amnestija... Praksa je pokazala da nereda i pobune u kazamatima nema bez podrške spolja, koja često, kao što smo rekli, ima i političku pozadinu.

To se posebno videlo posle pada bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića. Ono što nekada nisu smeli ni da pomisle, robijaši su smatrali da sada imaju pravo da traže. Stigla je demokratija, pa samim tim, kako su oni misili - i sloboda za njih i njihove svakovrsne zahteve. Desetodnevna pobuna osuđenika 2000. godine izbila je, praktično, u momentu kada se menjao čitav dotadašnji poredak i sistem.

NASTAJE zatišje, povremeno presecano manjim ili većim protestima. U to vreme, u zatvorima je bilo oko 7.500 zatvorenika (smeštenih u 21 okružni zatvor otvorenog tipa, dva velika zatvora sa strogim režimom - Niš i Sremska Mitrovica, "kazamat" sa specijalnim obezbeđenjem u Zabeli). Međutim, 7. novembra, pred ponoć, u KPD Sremska Mitrovica, 1.300 zatvorenika je krenulo u pobunu tražeći opštu amnestiju (što je najčudnije - i za albanske separatiste) i bolje uslove boravka.

Bilo je i neobičnih zahteva, kao što je zahtev da ubuduće samo trojica komandira mogu, kao jedini podobni, da uđu u krug. Neredi su počeli iz prvog paviljona, kada su zatvorenici pajserima obili vrata i izašli napolje. Da bi izbegli linčovanje, stražari su pobegli iz zatvorskog kruga. Sa krovova zatvorskih pogona odjekivalo je: "Sloboda za sve!" Pridružili su im se i zatvorenici drugog i trećeg paviljona i počeli da pale zgrade u krugu zatvora. Prvo je buknuo treći paviljon, pa ekonomat, štamparija i pogon za preradu drveta.

SLEDEĆEG dana, posle burne noći, usledili su pregovori. S jedne strane predstavnici osuđenika, s druge koministar pravde Sead Spahović i zatvorska uprava. Da haos bude veći, posle nekoliko dana protest su započeli i stražari, koji su napustili krug i izašli ispred Upravne zgrade. Tražili su povećanje plata, bolje uslove rada i smenu rukovodstva. Interesantno je da su zatvorenici u tom trenutku odlučili da se sami organizuju i održavaju red unutar kruga, odbijajući da uđu u ćelije.

- Idem bolje da kopam njivu nego da strepim da me neki robijaš povredi, napravi invalidom ili, čak, ubije - čulo se na sastanku oko 500 zaposlenih u sremskomitrovačkom zatvoru.

Zabeležene su čak i apsurdne situacije, kada je zavladao haos i pretio da nastane pokolj unutar zatvorskih zidina. Zatvorenici su sa karaula počeli da pozivaju stražare da se vrate i preuzmu svoje poslove. Deo pobunjeničke zatvorske atmosfere bile su i žurke po paviljonima, kao i uživanja u dobroj hrani koja im je stizala kao humanitarna pomoć.

Pozivu osuđenika da se stražari vrate prethodila je lavina informacija čiju tačnost je teško bilo proveriti: da se mlađi zatvorenici svakodnevno siluju, da su vođe pobune svoje sive uniforme s brojevima zamenili radničkim, da su pokupili sve lekove iz zatvorske apoteke, zauzeli magacine sa dve tone suvomesnatih proizvoda...

POBUNA se vrlo brzo proširila i na ostale zatvore u Srbiji. Najekstremniji zatvorenici u niškom zatvoru oteli su ključeve i zahtevali da pređu u spoljnji krug. Uništili su nameštaj u svim kancelarijama. Potom su otključali sve ćelije i započeli svojevrstan pir. Oko 500 zatvorenika KPD Niš stajalo je po krovovima, tražilo poboljšanje uslova života i smenu uprave. Iz Sremske Mitrovice "širila se vatra", pa su niški robijaši zapalili svoj dom kulture, bacali i lomili crep.

Danonoćno kopajući kašikama, ali i specijalno pripremljenim ašovčićima, lopaticama i motičicama, tokom desetodnevne pobune iskopali su kanal dug 26 metara i širok 80 centimetara, planirajući bekstvo, koje bi sigurno i realizovali da pobuni nije došao kraj. Radili su to dok u zatvorenom delu nije bilo stražara. Tunel je otkriven tokom detaljnog pretresa kruga, kada su se radnici obezbeđenja vratili među osuđenike, u zatvoreni krug.

Za tih deset dana među niškim zatvorenicima se dešavalo sve i svašta. Grupa od 38 najekstremnijih robijaša maltretirala je ostale. Na tapetu su, kako su tvrdili, bili cinkaroši. Vođe nereda su bile u stalnoj vezi s "pobunjenicima" iz Sremske Mitrovice.

PORED nekoliko povređenih u pobuni među niškim zidinama, bilo je i mrtvih. Vaso Kujović (35) pao je s vrha zgrade u krugu KPZ u Nišu visoke 20 metara i zadobio teške povrede glave, od kojih je sledećeg dana preminuo. U Nišu je naredne, 2001. godine ponovo izbila pobuna, u kojoj je bilo troje mrtvih. Dvojica osuđenika su izvršila samoubistvo, a jedan je umro prirodnom smrću.

I scenario pobune zatvorenika u Zabeli bio je sličan. I tamo je služba obezbeđenja napustila krug, a zatvorenici su se naoružali šipkama, noževima, sekiricama i jednim velikim maljem. Kad im je obećan zakon o amnestiji - u roku od 24 sata, predali su hladno oružje i pozvali stražare, koji su protestovali iz sličnih razloga kao i njihove kolege u Sremskoj Mitrovici, da se vrate.

Iz solidarnosti, i pritvorenici u Centralnom zatvoru u Beogradu pridružili su se pobuni "braće" osuđenika. Njihovo nezadovoljstvo je, međutim, bili daleko manjeg obima. U protest je stupilo 150 radnika Okružnog zatvora i KPD bolnice u Beogradu, preteći da će napustiti radna mesta i zahtevajući smenu pomoćnika ministra Zorana Stevanovića i ostalih zaduženih za tu ustanovu. Bili su nezadovoljni zbog uslova rada, korupcije, nepotizma, nezakonitog poslovanja, nebrige za radnike i njihove porodice, kao i zbog proganjanja i šikaniranja neistomišljenika.

U OVOJ pobuni u srpskim zatvorima poginula su ukupno šestorica zatvorenika, od čega petorica u međusobnim obračunima. Jer, nastali haos je dobrodošao da se izmire stari računi, kako između kriminalnih klanova i grupa, tako i između pojedinaca. Ova pobuna je bila jedinstvena po još nečemu - većina zahteva osuđenika poklopila se sa zahtevima stražara.

Kada se posle deset dana sve smirilo, zasukali su rukave i zatvorenici i stražari i započeli obnovu oštećenih objekata. Predvodnici pobuna nisu kažnjeni. Tadašnji koministri pravde ocenili su da su pobune zatvorenika bile opravdane, ali da su ih organizovali na neprihvatljiv rušilačko-piromanski način.

PROTEST ZAŠIVANjEM USTA

JEDAN od najekstremnijih protesta u srpskim zatvorima dogodio se u julu 2006. godine. Tada je 65 pritvorenika Centralnog zatvora u Beogradu federima od hemijskih olovaka, u znak protesta, zašilo usta. Osim boljih uslova smeštaja, žalili su se na torturu i tražili da se dan pritvora računa kao dva dana zatvora. Jedan od onih koji je zašio usta bio je i pljačkaš Zoran Rašković Serdar, koji se prethodno "proslavio" bekstvom iz zatvora.

Epilog ovog nezadovoljstva pritvorenika Okružnog zatvora u Beogradu bilo je obećanje da će se, kad bude novca, uslovi popraviti. Rečeno im je i da pritvorski dan ne može važiti za dva zatvorska. Pritvorenici su skinuli konce i federe od hemijskih olovaka i nastavili da jedu.

SUTRA: Život u ženskim zatvorima