Diplomata vrhunskog poverenja

VILIJEM Nikolin, u leto 1955. imao je 43 godine i bio je je vicekonzul u Generalnom konzulatu SAD u Minhenu. Većina njegovih kolega bila je na odmoru. Letnju dosadu prekinuo je poziv portira sa glavnog ulaza, da jedan Srbin traži da bude primljen i da sa nekim razgovara oko dobijanja papira za odlazak u SAD. Kao američki Srbin koji je studirao na Beogradskom univerzitetu i služio nekoliko godina u Beogradu posle II svetskog rata, Nikolin je bio upućen u gotovo sve probleme razmeštenih lica, posebno Srba. Posle razgovora sa izbeglicom, Nikolin je ubrzo uvideo da su mnogi Srbi odbijeni zbog neodgovarajuće dokumentacije - i to samo zato što je dokumentacija bila na ćirilici.

Prionuo je na posao i za nedelju dana je razrešio ovaj problem u čak 114 zahteva Srba. Kada je američki ambasador u Bonu Donald Smit video šta je Nikolin uradio, obećao mu je da će to pomenuti i predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru. Nikolin je tako ubrzo promovisan u oficira za proveravanje i evaluaciju za sve izbeglice u zapadnoj Nemačkoj i Austriji. Na tom mestu je ostao narednih deset godina i obradio je više od 62.000 aplikacija Srba koji su hteli da dođu u SAD.

TAKO je počela politička i diplomatska karijera Srbina, rođenog u Elizabetu u Nju Džersiju 1912. godine, u kući Mila i Dane (devojačko Veličković) Nikolin. Njegov deda Filip Nikolin je došao u Vojvodinu iz Francuske. Porodica njegove majke, takođe iz Vojvodine, bila je bogata i imala je velika imanja u Crepaji, Zemunu i Pančevu. Milo i Dana su se uzeli u Srbiji, a potom došli u Nju Džersi 1910. godine. Vilijem je bio njihov sin jedinac.

Maturirao je 1931. godine i pohađao Batler univerzitet u Indijanapolisu. Tri godine je studirao novinarstvo. Kao stipendista Srpskog narodnog saaveza iz Pitsburga odlazi (1934) da diplomira u Beogradu. Nikolin je bio prvi američki student koji je diplomirao na Beogradskom univerzitetu. Završio je fakultet 1938. godine, i pošto život u Jugoslaviji nije bio skup, ostao je da magistrira istoriju umetnosti. Kad je predosetio dolazak II svetskog rata, Nikolin je brodom "Mauritanija" krenuo iz Liverpula ka SAD. Bio je to poslednji brod koji je isplovio iz Evrope pre početka II svetskog rata. Kad se vratio u Ameriku postao je urednik za engleski jezik u listu "Amerikanski Srbobran" iz Pitsburga.

POČETKOM rata, Nikolin je mobilisan i poslat u američku vojnu školu za obaveštajce. Tamo je učio nemački jezik. Posle toga, bio je u Vojnoj obaveštajnoj grupi, G-2, i učestvovao u borbama u Severnoj Africi i oslobođenju Italije. Nikolin je štitio italijanske partizane od snajperista, dok su štampali prve novine "Italija libera". Nakon oslobođenja Rima, Nikolin je služio u bazi Vojne obaveštajne službe SAD pod generalom Lorensom Džejmsom.

Vilijem Nikolin je bio čovek od velikog poverenja pa su čak i Britanci zahtevali da bude prevodilac na prvom sastanku sa partizanskom delegacijom koju je predvodio Vladimir Velebit.

Za vreme rata Nikolin se dopisivao sa Mildred Vukmirović, koja je povremeno sarađivala u "Srbobranu". Upoznao ju je na košarkaškom turniru Srpske nacionalne federacije u Stojbenvilu u Ohaju. Mildred, ćerka Srba iz Like, diplomirala je novinarstvo na Ohajo Stejt univerzitetu, i bila urednica lista "Džirard njuz". Venčali su se 1945. godine u srpskoj pravoslavnoj crkvi Svete Trojice u Jangstaunu u Ohaju. Imaju tri ćerke: Miu, Gabrijel i Dženifer.

NA JESEN 1945. godine Nikolin je počeo da radi doktorsku disertaciju iz istorije i političkih nauka na Ohajo Stejt univerzitetu. Bio je odličan student. Ubrzo mu je američki Stejt department ponudio posao, koji je odbio, jer je želeo da doktorira i postane profesor na koledžu. Na kraju studija, čekala su ga tri mesta predavača, kada mu se opet obratio Stejt department. Ljudi u Vašingtonu su smatrali da je Nikolin, sa svojim obrazovanjem i znanjem jezika, pravi čovek za posao u američkoj ambasadi u Beogradu. Iako je bio pred doktoratom, Vilijem je prihvatio posao na kom je proveo narednih 27 godina.

Vilijem i njegova supruga stigli su 1948. u Beograd. On je kao Amerikanac postao asistent konzula i zvanični prevodilac u ambasadi. Zbog svog dobrog rada, promovisan je u konzularnog oficira koji je bio zadužen za sve funkcije ambasade. Još nekoliko Srba-Amerikanaca je radilo u ambasadi - Aleks Dragnić, pukovnik Lazar Vračarić, Melvin Vukšić, kao vojni atašei, i advokat Džon Mamula.

KADA je 1948. godine Jugoslavija došla u sukob sa SSSR-om, američka ambasada je dobila na značaju, i osoblje ambasade je brojčano poraslo sa 88 na 250 uposlenika. Nikolin je šest godina kasnije napustio ambasadu. Septembra 1955. godine postao je vicekonzul zadužen za državljanstvo u američkom Generalnom konzulatu u Minhenu.

Nakon 11 godina uspešne službe u Minhenu, Nikolin je 1966. počeo da radi u američkom konzulatu u Vindzoru, u Kanadi. Tri godine kasnije, premešten je u konzulat u Sidneju u Australiji, a poslednji posao mu je bio u Okinavi, gde je od 1971. do 1973. bio privremeni konzul.

DIPLOMATSKI kolega Vilijema Nikolina, Aleksa Dragnić, rođen je u blizini mesta Ripablik u državi Vašington 1912. godine. Odrastao je u siromašnoj porodici pa je tek u 21. završio srednju školu. Na koledžu Linfild Aleksa uz pomoć nastavnika dobija stipendiju. Prelazi na univerzitet u Vašingtonu, gde je diplomirao 1938. kada se i ženi bolničarkom Adel Luiz Džons iz Solt Lejk Sitija.

Titulu magistra i doktora nauka dobio je na Berkliju u razmaku od 1939. do 1945. godine. Nakon prvih obaveštajnih poslova u Ministarstvu pravde i asistenta profesora Univerziteta u Klivlendu, Aleksa Dragnić je službovao u Jugoslaviji 1947. godine, kao ataše za kulturu američke ambasade. Kada se vratio u SAD, bio je u ministarstvu zadužen za ustašku organizaciju u SAD. Tako u njegove ruke dospeva lični dnevnik ustaškog vođe u SAD, emigranta Ante Došena, iz koga se vidi da je godinama bio ljubavnik poznate operske pevačice Zinke Kunc Milovanov.

PROFESOR Aleks N. Dragnić je bio svetski poznat specijalista za balkanske odnose, ali i srpski istoričar. Napisao je pet knjiga o Jugoslaviji. Bio je član SANU, nosilac je američke nagrade Tomas Džeferson, ali i Ordena jugoslovenske zvezde I stepena. Preminuo je 2009. godine.Dragnić je bio oduševljen ličnošću i političkom karijerom Nikole Pašića, o kome je napisao knjigu. Pokušao je da ubedi Karla Maldena da naprave film o ovom srpskom premijeru.

Od 1952. do 1978. bio je šef Odeljenja za političke nauke na Univerzitetu Vanderbilt. Predavao je i na fakultetu Ford na Harvardu i na američkom koledžu Naval.

PESMA O SRPSKOM DOBROTVORU

KADA se Vilijem Nikolin penzionisao, vratio se u Jangstaun u Ohaju. Za svoj rad sa izbeglicama širom sveta dobio je od Stejt departmenta Zaslužnu nagradu za "lojalnost i posvećenost poslu pod neprijateljskim uslovima". Najponosniji je što je našao dom za 62.000 srpskih izbeglica.

Godine 1989. Petar Munjaš napisao je pesmu Vilijemu Nikolinu u kojoj je opevao kako su se osećali oni kojima je Nikolin pomogao. Kao penzioner, Nikolin je počeo da slika uljem na platnu. Najčešće slika srpske manastire, a slike je posle poklanjao srpskim crkvama u SAD. Preminuo je 1991. godine u rodnom Elizabetu.