Dvostruka igra Slobodana Miloševića

ISLAMSKU deklaraciju prožetu fundamentalističkim idejama napisao je Alija Izetbegović. Franjo Tuđman autor je knjige "Bespuća povijesne zbiljnosti", u kojoj je i rasistički sadržaj. Kada je na tlu Jugoslavije nastupila secesija, antisrpskoj propagandi zasmetalo je što su politički lideri Muslimana i Hrvata zbog svojih opredeljenja opravdano žigosani. Milošević nije imao svoju knjigu. Zato mu je pripisan Memorandum SANU, kao nacionalni program Srbije.

Vezu Memoranduma SANU i Slobodana Miloševića, koja je po mnogima bila identična odnosu roditelja i deteta, ovako su objasnili akademici Vasilije Krestić i Kosta Mihailović. Prema njima, tekst napisan u SANU nije nikakav nacionalni program, iako "antisrpska propaganda stalno pokušava da svet uveri u suprotno".

TRIDESET godina od pojave Memoranduma SANU i afere koja je prodrmala SFRJ zapažaju se tri perioda u Miloševićevom odnosu prema ovom dokumentu. U prvoj "kritičkoj" fazi mladi kadar Saveza komunista Srbije reagovao je u duhu važeće komunističke doktrine - kritikom i napadom, kao što zahteva partijska disciplina i svest. Vrlo brzo nastupila je faza ćutanja, kada je Milošević netipično pasivan i ćutljiv, potpuno suprotno visini položaja koji je zauzimao. U vreme kada su se prema Memorandumu SANU određivali i saveti mesnih zajednica i sindikati preduzeća, uzdržanost prvog čoveka republičkog CK sigurno nije bila uobičajena. Treća faza njegovog odnosa prema "slučaju Memorandum" nastupa sa probojem na najvišu poziciju u državi. Za razliku od svojih prethodnika, daje punu podršku Akademiji i angažmanu akademika.

Njegov pozni stav prema SANU verovatno je i uticao na to da se na delovanje akademika i Miloševićevu politiku toga vremena danas često gleda kao na jedan isti tok razvoja srpskog nacionalizma. Neupitno je, međutim, da je u godinama svog punog uspona sa velikim brojem članova SANU blisko sarađivao, a pojedini su postali i članovi i funkcioneri potonje Socijalističke partije Srbije. Filozof i "praksisivac" Mihailo Marković, jedan od članova Radne grupe za pisanje Memoranduma SANU, postaće i pisac programa i ideolog ove stranke, kojoj su pristupili i Antonije Isaković, Kosta Mihailović, Ivan Maksimović...

NEMA sumnje da je i Milošević bio jedan od kreatora orkestrirane kampanje protiv SANU prvih meseci po misterioznom objavljivanju radne verzije Memoranduma. Odluka o bojkotu proslave stogodišnjice Akademije, prema publicisti Slavoljubu Đukiću, doneta je u krugu kome je pored Ivana Stambolića, Dragiše Pavlovića i Nikole Ljubičića pripadao i Slobodan Milošević. Prljavi deo posla - javno sukobljavanje, međutim, lukavo je prepustio Ivanu Stamboliću, po državnoj, i Dragiši Pavloviću, po partijskoj liniji.

Zapisane su čak i reči kojima je na jednom od sastanaka vodećih ljudi Srbije juna 1987. godine Stambolić blago ukorio Miloševića:

"Oko Akademije idu manipulacije jesmo li jedinstveni ili nismo. Ne oseća Slobo potrebu da o tome nešto javno kaže. On misli da je to valjda svakome jasno".

SLAVOLjUB Đukić u svojoj knjizi "Kako se dogodio vođa" tvrdi da je veštom igrom Milošević izbegao i da Centralni komitet, ko je predsedavao, iznese svoje mišljenje o Memorandumu.

"Dogovoreno je bilo da Milošević obavesti CK o događajima vezanim za Akademiju. U poslednji čas on je taj posao prepustio Milenku Markoviću. Neobično je, takođe, da je ova sednica bila zatvorena za javnost, a saopštenje u kojem se Memorandum osuđuje nije objavljeno u štampi", piše Đukić.

Kada je njegov manevar postao očigledan partijskoj mašineriji, budući vođa povukao je novi potez - posao za koji je bio zadužen CK prepustio je Komisiji za kulturu, koju je vodio Aleksandar Bakočević. Ovog puta Milenko Marković je isti tekst sa sednice CK pročitao pred TV kamerama. Milošević se tako sakrio iza organa partije, uz jak alibi da nije skrenuo sa njene linije.

JASNO je da je Milošević igrao dvostruku igru, mada njegovi motivi da tako postupa nisu do kraja razjašnjeni. U njegovim manevrima pojedini tumači prepoznavali su političku ambiciju, kojoj nije odgovarao otvoreni rat sa najuglednijom srpskom naučnom ustanovom. Time je Milošević stekao blagonaklonost stanara Knez Mihailove 35, ali i njihovu podršku u antibirokratskoj revoluciji i njegovom otvorenom pohodu na vlast, koji će uslediti krajem osamdesetih.

Ono što nije govorio javno, Milošević je pričao tajno. Daleko od medija i od čiju javnosti, međutim, pričao je sasvim drugu priču. Ona je potpuno bila na liniji Partije i njegovih drugova koji su bili prokaženi kao vođe harange na SANU i akademike.

PRIMER Miloševićevog stava o "slučaju Memorandum" u zatvorenim političkim krugovima može da posluži njegov istup pred političkim aktivom Instituta za bezbednost. Mesec i po dana posle antologijskog govora u Kosovu Polju i pune afirmacije njegovog autoriteta na političkoj sceni Srbije, osvrnuo se i na rad SANU:

"Razvoj nacionalizma u višenacionalnoj zajednici kakva je Jugoslavija najveći je otrov koji i unutrašnji i spoljni nastoji da unese u našu zemlju. Šta je drugo nego crni nacionalizam pojava Memoranduma SANU u kome se predlaže razbijanje Jugoslavije. To znači likvidiranje postojećeg uređenja naše zemlje, razbijanje posle koga nema opstanka nijednom narodu ni narodnosti naše zemlje. Moramo da znamo da bilo kakvo koketiranje sa nacionalizmom ne doprinosi nego naprotiv koči i onemogućava uspešan društveni razvoj za koji se bori Savez komunista".

Proći će puno godina dok Dragan Hadži Antić, nekadašnji glavni urednik "Politike" i jedan od njegovih najbližih saradnika, upravo ovih dana, ne iznese svoje viđenje Miloševićevog "vrdanja" povodom spornog teksta SANU:

"Milošević je kritikovao Memorandum, jer u tom trenutku nije učvrstio svoju poziciju unutar partije".

SLOBODAN PROTIV SLOBODANA

SVOJU partijsku budnost i isključivost prema svemu što može iole da uzdrma poredak Milošević je pokazao i tokom afere u čijem su središtu bila sabrana dela Slobodana Jovanovića. Zabrana štampanja ovih knjiga poslednja je velika zabrana u srpskoj kulturi. Beogradska "Prosveta" je još 1983. godine najavila da će izdati Jovanovićeva dela, koja su u Titovoj Jugoslaviji prethodnih decenija bila "u bunkeru". Za ovaj potez izdavač je dobio i prećutnu podršku državnog rukovodstva Srbije. Neočekivano, usledila je lavina kritika iz Gradskog komiteta.

"Slobodan Jovanović, kao ratni zločinac, nikada neće proći u Beogradu. Neka u to svi budu sigurni", rekao je 1985. godine Milošević, uz napomenu da "ko želi da čita Jovanovića, neka ide u antikvarnicu".