Političke stranke dele Akademiju

PODELE koje su pratile Srbiju devedesetih godina nisu zaobišle ni njenu Akademiju nauka i umetnosti. Jedinstvo u odbrani SANU od napada komunističkog režima brzo se istopilo, nacionalne strasti se ohladile, a odnos prema Slobodanu Miloševiću i njegovoj državnoj politici izazvao je duboki raskol među akademicima.

Dubina jaza među članovima ove kuće postala je očigledna tokom pregrupisavanja pred izbore za prvog čoveka Akademije 1994. godine. Pod svodovima palate u Knez Mihailovoj 35 mesecima se vodila borba oko dva kandidata - Dejana Medakovića i Miće Popovića. Ova trka otkrila je nekoliko centara koji su želeli dominaciju nad Akademijom, ali i svu složenost odnosa među njenim članovima. O tome svedoči i iznuđeni izbor za čelnika ove ustanove neutralne ličnosti - Aleksandra Despića.

"S mukom sastavljam svoj poslednji godišnji izveštaj u funkciji generalnog sekretara SANU za Skupštinu 26. maja. Sve što se sa mnom zbilo u početku me je bolelo, a sada sve to posmatram kao sa neke druge obale. Služio sam Akademiji gorljivo i odano. Uvek sam predstavljao SANU kao časnu nacionalnu instituciju i odlučno odbacivao napade koji su joj sledili za vreme i posle Memoranduma. A onda su počele igre", očajan i nespokojan, posle neuspeha na izborima u SANU, zapisao je u svom dnevniku Dejan Medaković 22. maja 1994. godine.

PROTIV njegove kandidature, kako navodi, istaknut je slikar Mića Popović, koji je uživao podršku Krunskog saveta i opozicione koalicije DEPOS, u kojoj je glavnu reč vodio Srpski pokret obnove. Grupacija okupljena oko SPS na mestu predsednika želela je da vidi Ivana Maksimovića, koji nije uspeo da sakupi ni 20 glasova, koliko je bilo propisano kao minimum za izbornu nominaciju. Svoje glasove, međutim, akademici na strani režima nisu dali Medakoviću, već su glasali praznim listićima. Bez potrebna 73 glasa za pobedu ostala su oba kandidata.

Medaković i Popović bili su stari znanci i saborci još iz vremena opozicionog antikomunističkog delovanja. Pripadali su takozvanim siminovcima, jedinstvenom intelektualnom kružoku, koji su činili još i Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Mihiz... Ovo društvo, nazvano po sastajalištu u beogradskoj Siminoj ulici, uz filozofe "praksisovce" (Mihailo Marković, Ljuba Tadić i drugi) smatra se glavnom snagom koja je zastupala kritičku misao posttitovske Srbije, čiji je izraz i Memorandum SANU iz 1986. godine.

"Tri puta su se izbori morali ponoviti. To je dovelo do polarizacije, razume se, na političkoj osnovi. Strasti su se uzburkale i više nisam siguran da li je moguće smirivanje. Pukotina koja je stvorena biće vremenom sve dublja, međusobno nepoverenje i dalje će razjedati SANU. Ko su glavni krivci za ovo stanje? Bez dvoumljenja: Mića Popović, Mladen Srbinović, Matija Bećković, Milorad Pavić, Predrag Palavestra, Boban Selenić, Dragutin Dražić, Mihailo Marković, Miloš Macura, Bogdan Brukner, Ivan Maksimović, Branko Popović, Dragomir Vitorović. Na razne načine radili su protiv mene. Mihailo Marković je čak u odeljenju govorio protiv mene, optužujući me što sam uneo kvislinga Nedića u knjigu '100 najznamenitijih Srba'", ne krije svoju ozlojeđenost Medaković u dnevničkim zapisima.

PRITAJENI rat među "besmrtnicima" protezao se kroz devedesete godine. Prvi put je pomenuta i mogućnost podele SANU na "nauku" i "umetnost". Uprkos kritikama da je pripadao akademicima koji su prigrlili program "novog srpskog rukovodstva" posle Osme sednice, kao i da je režimski čovek, Medaković je 1999. izabran za predsednika Akademije.

Na njeno čelo ovaj vrsni intelektualac došao je u vreme kada je SANU uveliko počela svoje povlačenje iz javnog i političkog života. Posle međunarodno priznate secesije, surovog rata i masovnih zločina, "Dejtona" i "Oluje", koji su iznedrili realnost drugačiju od one očekivane početkom devedesetih godina, glasovi akademika su utihnuli. Izostala je reakcija i na ozloglašeni Zakon o univerzitetu, izbornu krađu 1996. i masovne građanske proteste, kao i jasne nagoveštaje nove kosovske krize...

I sam Medaković u jednom intervjuu krajem 1998. godine priznaje da odnosi između vlasti i SANU nisu onakvi kakvi su bili u vreme "događanja naroda".

"Nije uspostavljena harmonija izmeđi naučne i političke misli. Političari rade svoje, SANU se zatvara, a akademici se osećaju poniženi i uvređeni. Tako nastaje pevanje gluvima, raskorak podjednako štetan i za jedne i za druge."

ĆUTANjE Akademije, međutim, postaje naročito glasno posle petooktobarskih promena i dolaska na njeno čelo Nikole Hajdina. On proklamuje načelo da politici nije mesto u SANU i da će se ona držati daleko od nje. Ovog principa on će se kruto držati sve do kraja svog predsedničkog mandata, uklapajući se u postpetooktobarsku bezličnost i društvenu rezignaciju. Memorandum i uloga Akademije s početka devedesetih godina u političkom životu Srbije postale su tabu teme, koje nisu pominjanje niti komentarisane.

"Hajdinovo rukovodstvo, preplašeno svime što se dogodilo, Akademiju je u svakom pogledu ućutkalo, marginalizovalo i učinilo je poslušničkom ustanovom vlasti. Ona je tada izgubila ugled i poštovanje javnosti koje je dotle imala. U želji da pokažu koliko su široki, koliko su daleko od svake "memorandumske velikosrpske politike" predsednik Hajdin i njegovi saradnici bili su spremni i da iz naslova izostave oznaku da je reč o srpskoj Akademiji", tvrdi danas akademik Vasilije Krestić.

HAJDIN PROTIV NAUČNIH RASPRAVA

U cilju razbijanja mitova vezanih za srpsku nacionalnu politiku s kraja 20. veka Odeljenje istorijskih nauka u saradnji sa još dva odeljenja SANU 2002. godine organizovalo je naučni skup "Velika Srbija - istine, zablude, zloupotrebe". Uloga ovog skupa bila je u rasvteljavanju ideje "velike Srbije" u kontekstu sloma SFRJ, građanskog rata, etničkog čišćenja, stvaranja SRJ, ali i Petog oktobra delatnosti Haškog tribunala i korišćenja Memoranduma SANU kao utemeljenja za optužnice protiv Srba.

Ovaj događaj, međutim, nije prošao bez turbulencija. Novi predsednik Nikola Hajdin smatrao je da ovaj događaj ne odgovara njegovoj koncepciji delatnosti SANU i odbio je da odobri štampanje zbornika radova sa ovog skupa. Na ličnu inicijativu akademika organizatora on je objavljen, ali tek posle oštrih javnih kritika rukovodstva Akademije i u izdanju Srpske književne zadruge.