Karadžić poručuje - dođite što pre

STIGLI smo u Plejns 14. decembra 1994. godine. Prvo smo imali sastanak sa Karterovim ljudima u lokalnom restoranu Country Corner u Plejnsu. Bili smo na radnom doručku sa Džojs Nju i ambasadorom Harijem Barnsom iz Karterovog centra. Oni su insistirali da mi kao delegacija Radovana Karadžića treba da preduzmemo neke vidljive radnje koje bi pokazale Karteru da Karadžić hoće i može da ih sprovede. A zauzvrat Karter će posetiti Republiku Srpsku i Radovana Karadžića na Palama.

Naime, Džimi Karter je, kako su rekli njegovi zastupnici, zatražio da Karadžić prihvati sledećih šest mera kao preduslov za njegovo učešće u mirovnoj misiji:

- dopustiti slobodno kretanje redovnih humanitarnih konvoja UN u celoj Bosni;

- ukloniti sva postojeća ograničenja za slobodno kretanje predstavnika Unprofor;

- pustiti sve muslimanske ratne zarobljenike od devetnaest godina ili mlađe;

- poštovati primirje oko Sarajeva;

- otvoriti Sarajevski aerodrom; i

- garantovati ljudska prava sada i u budućnosti.

U TOKU razgovara o tim merama, telefon na šanku restorana je uporno zvonio. Konobarica nam je rekla:

- Mora da je za sve vas. Govore strani jezik.

Bio je to Radovan. Interesovao se gde smo i kada ćemo videti Kartera. Izneo sam mu predlog Džimija Kartera i uslove koje predlaže da bi došao na Pale.

- Recite gospodinu Karteru da prihvatam sve njegove mere i da će biti ispoštovane za 48 sati!

Posle toga smo seli u kombi i krenuli prema Karterovoj kući. Sačekao nas je u dvorištu i mahao nam. Bio je jako srdačan. Stajao je ispred omanje kuće, od nekih 150 kvadrata, koja je bila ograđena visokom gvozdenom ogradom. Iza nje su se videla polja sa procvetalim pamukom. Pre ulaska u kuću našeg domaćina, pregledali su nas njegovi čuvari, pripadnici Službe za nacionalnu bezbednost SAD, iako smo mi bili Karterovi najavljeni gosti.

UVEO nas je u malu i skromnu dnevnu sobu u kojoj je vladala domaća atmosfera. Ponudio nas je da sedimo na stolicama koje je lično napravio ili na sofi. Moj prijatelj Tom Henli i ja smo Džimiju detaljno opisali situaciju u Bosni. Prikazali smo mu kartu BiH u kojoj su Srbi kontrolisali 72 odsto teritorije, Muslimani i Hrvati zajedno 26 odsto, a pobunjenik Fikret Abdić dva odsto.

Naglasili smo da Karadžić u saradnji sa Karterom vidi put kojim će bosanski Srbi da krenu prema novom prekidu neprijateljstava, što zatim dovodi do nastavka mirovnih pregovora.

- Neslaganje između Karadžića i Miloševića je nepomirljivo zbog njihovih različitih vizija za budućnost: Karadžić hoće demokratiju; a Milošević hoće komunističku Srbiju. Karadžić, koji je izolovan od strane Miloševića i Kontakt grupe, tvrdi da je jedini stvarno nadležan za zbivanja u Bosni i da mu je potreban ovaj vaš put da ponovno uđe u razgovore. On, gospodine Karteru, smatra da ste vi politička ličnost preko koje može da napravi ustupke koje prethodno nije hteo napraviti, da bi se došlo do mira - naglasio sam.

ZATIM je Karter telefonom pozvao Karadžića da potvrdi da će se lider bosanskih Srba pridržavati određenih uslova. Direktno je razgovarao s njim, ali i s generalom Ratkom Mladićem. Imali smo telefonske priključke svuda po kući. Karter je bio za kuhinjskim stolom, ja u spavaćoj sobi gospođe Rozalin Karter, a Henli za radnim stolom u Karterovoj kancelariji okružen predsednikovim knjigama i učestvovali smo u njihovom razgovoru. Radovan Karadžić je potvrdio Džimiju Karteru da prihvata sve njegove uslove i ponovio da će sve predložene mere biti realizovane za 48 sati.

- Dođite što pre na Pale, mi vas čekamo, gospodine Karteru! - poručio mu je Karadžić.

KARTER je odmah zvao Unprofor u Sarajevu da proveri da li je Karadžić deblokirao puteve po Bosni. Si-En-En je u međuvremenu javio da je "vođa bosanskih Srba oslobodio koridor za saobraćaj". Sa malog zidnog telefona u kuhinji Džimi Karter je pozvao potom predsednika Bila Klintona i obavestio ga da je "u toku uspešno sprovođenje šest mera od strane bosanskih Srba".

- Idem u BiH da napravim mir. Idem sa dr Borkom Đorđevićem kod Radovana Karadžića!

- Ne možeš da ideš u ime SAD, možeš samo privatno - odgovorio mu je Klinton.

- Znam, idem kao zastupnik Karter centra. Ovo je prilika da se zaustavi vatra i prolivanje krvi u Bosni!

- U redu - potvrdio mu je Klinton.

Shvatio sam da je američki predsednik Bil Klinton, i pored izvesnog skepticizma o verovatnoći uspeha, bio zadovoljan zbog uloženog truda Džimija Kartera i podržao je njegovo putovanje na Pale. Karter je rekao da vreme njegovog putovanja zavisi od toga koliko brzo će biti ostvaren napredak po osnovu šest uslova, ali je spreman da putuje u kratkom roku. Mene su ljudi iz Karter centra pitali da li je u BiH bezbedno, da li je Sarajevo slobodno, da li može bez rizika da se ide na Pale? Odgovorio sam im:

- Idite slobodno! Radovan Karadžić vam lično garantuje za vaše živote!

NEKOLIKO sati kasnije Karter centar je izdao saopštenje za medije o mogućoj mirovnoj misiji Džimija Kartera, koja će početi za tri dana, 17. decembra 1994. godine. U međuvremenu smo Henli, Lazarević i ja odleteli u Frankfurt. Trebalo je vojni avion SAD da nas prebaci dalje do Zagreba, ali je Bela kuća otkazala taj let, pa smo putovali automobilom. Put za Pale preko Zagreba i Beograda je bio naporan, jer su pogranični policajci na svakom graničnom prelazu dovodili u pitanje Henlijeve dokumente. U Beogradu su ga čak agenti Interpola pritvorili pod sumnjom da je međunarodni švercer.

Kada smo ušli u Bosnu, bili smo izloženi mitraljeskoj vatri, ali smo i to preživeli. Kako smo svojom posetom Džimiju Karteru i njegovim pristankom da dođe u Bosnu kod Radovana Karadžića svu dalju inicijativu prepustili njegovim saradnicima, ljudi iz Karter centra su imali pune ruke posla. Sa jedne strane trpeli su javne pohvale, ali i pokude zbog odlaska kod bosanskih Srba, a sa druge, državna administracija SAD ih je savetovala kako da rade sa Srbima.

NAJBLIŽA Karterova saradnica Džojs Nju i ambasador Hari Barns su bili na stalnoj vezi sa američkim Stejt departmentom i UN. Barns je razgovarao o predstojećoj misiji sa pomoćnikom američkog državnog sekretara za evropska i kanadska pitanja Ričardom Holbrukom i Čarlsom Tomasom iz Kontakt grupe u Vašingtonu, zatim sa predstavnicima Centralne obaveštajne agencije i Saveta za nacionalnu bezbednost. Stejt department je informisao Džimija Kartera o situaciji u Jugoslaviji i BiH, kao i o predloženim merama koje Karadžić treba da preduzme da bi Karter stigao na Pale.

U biti, Karadžić, koji je po priznanju Stejt departmenta nužno trebao biti uključen u svaki mirovni sporazum, tražio je most za izlaz sa ostrva na kojem je bio izolovan.