Bombe za tvrde i usijane glave na Palama

SUKOB Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića bila je epska i istorijska svađa, politička bitka dvojice Srba za njihove lične interese. Oni su se borili svaki za sebe, ne za srpski narod i srpsku državu. Slobodan Milošević i Radovan Karadžić nisu imali sistem rada, niti viziju svog i državnog napretka. Obojica su se ponašala kao pravi srpski hajduci. Radili su od danas do sutra. O budućnosti nisu previše razmišljali.

Amerikanci su istinski cenili Radovana Karadžića, jer oni u principu poštuju pobednike. A Karadžić je 1994. godine vladao nad 72 odsto teritorije u BiH. Međutim, kako cene pobednike, tako Amerikanci ne cene gubitnike. A Radovan Karadžić je razočarao Amerikance i postao gubitnik, jer se bojao Miloševića i stalno mu podilazio. Slobodan Milošević je uspeo da već u leto 1995. godine potisne Karadžića i nametne se Amerikancima kao jedini igrač sa srpske strane u mirovnom procesu. Obećao je Amerikancima da će BiH biti cela, da neće praviti veliku Srbiju.

JOVICA Stanišić, kao šef srpske tajne policije, potom Arkanovi "Tigrovi" i Šešeljevi "Beli orlovi", bili su stalno kod Radovana i na Palama. Time su namerno stvarali utisak da je je Republika Srpska postala centar velike Srbije. Zbog takvih kleveta Radovan je počeo da gubi ugled i legitimitet u Americi. Amerikanci su zato izbacili Karadžića iz svih političkih opcija, ali Džimi Karter nije. On je verovao da je Karadžić častan čovek, da je bolji za mir i za Srbe nego Milošević. Procenio je da Radovan Karadžić nije opasan Srbin, a da Slobodan Milošević jeste jako opasan, čak i koban po same Srbe.

Zato je Karter, kada je dobio vest da Karadžić ide u Beograd na sastanak sa Slobodanom Miloševićem i patrijarhom Pavlom, posalo Radovanu upozorenje:

- Ne idite u Beograd. Sastanak sa Miloševićem je velika prevara!

Meni je Karter lično javio da će NATO, po naređenju Holbruka, da bombarduje Pale, čim Karadžić pređe granicu Srbije. I to se dogodilo 30. avgusta 1995. godine. Čim je Radovan u dva sata noću prešao Drinu kod Loznice, NATO je napao Pale.

BOMBE su padale po svim državnim zgradama Republike Srpske. Karadžićev lični sekretar Jovan Zametica je premro od straha. Ja sam se sklonio u podrum hotela "Bistrica". Poslao sam moju tadašnju devojku a sadašnju ženu Sandru u Beograd i spasao joj život. Tu u skloništu sam saznao da su dvojica Španaca iz Kontakt grupe preko lokatora navodili bombardere na srpsku prestonicu Pale i kuću Radovana Karadžića. Zvanično, NATO je napao Republiku Srpsku zbog masakra na pijaci Markale u Sarajevu, kada je 28. avgusta poginulo od, navodno, srpskih granata 37 civila. NATO je ispalio i bacio na bosanske Srbe do 14. septembra 15.000 tona municije i eksploziva sa osiromašenim uranijumom.

Vest da je na Markalama u Sarajevu "srpska bomba" ubila desetine Muslimana bila je američka opomena za Radovana Karadžića, koju on nije umeo da dešifruje. Umesto da se izvini Muslimanima i smeni svog komandanta za grad Sarajevo, on je naredio da se Vojska RS i Vojska RSK ujedine u jednu srpsku armiju. Milošević je taj plan razbio u parčiće. Zvao sam Radovana i rekao mu da mu Karter poručuje da izjavi preko Si-En-Ena da je smenio komandanta Sarajeva, da se izvinjava Muslimanima, kako bi sačuvao svoj ugled. U Loznici ga je čekala ekipa Si-En-Ena, ali joj Karadžić nije dao izjavu. Radovan nije poslušao svog jedinog američkog prijatelja Džimija Kartera.

MILOŠEVIĆ je ucenjivao Karadžića i sa Holbrukom se dogovarao o miru u Titovom lovištu Karađorđevu. Lukavi Ričard Holbruk je neutralisao sve aktivnosti Radovana Karadžića tako što je od Bila Klintona dobio ovlašćenje da Srbe pozove u Dejton na mirovne pregovore. Holbruk se opredelio za Miloševića, iako je znao da ovaj ne može u Dejton bez Karadžićeve saglasnosti. Znajući to Karadžić je krenuo u Beograd, uveren da će izboriti status RS u Dejtonu preko Miloševića. I da će mu u tome pomoći patrijarh Pavle.

- Neće smeti Milošević od patrijarha Pavla da me napada!

Otišao je Karadžić Slobodanu Miloševiću na noge, pred stroj njegovih generala i poslušnog patrijarha Pavla. Obojica, i Radovan i patrijarh Pavle bili su zapravo zatočenici Slobodana Miloševića, a da to nisu osećali. Odveden je u Dobanovce, gde je faktički bio pritvoren, dok ne stavi svoj potpis na ovlašćenje za Dejtonski sporazum. Tako je izgubio kontrolu i komandu nad Republikom Srpskom i od vođe svih Srba postao najveći srpski gubitnik.

POSLE Dejtonskog sporazuma, Slobodan Milošević je - od "balkanskog kasapina" i "poslednjeg komunističkog diktatora" - preko noći postao omiljeni faktor stabilnosti na Balkanu. Ričard Holbruk je stvarno bio oduševljen s njim, gostili su se i zabavljali, a za srpsku opoziciju nikad nije imao vremena. Ali Milošević je potpuno pogrešno procenio svoju realnu važnost i ulogu. Holbruk je na razgovore sa Miloševićem otišao pun predrasuda. Jako se iznenadio što nije sreo ni komunistu, ni nacionalistu, niti orijentalnog diktatora. Našao se pred čovekom koji nije bio apsolutno ništa od svega toga.

Milošević nije bio rob ideologije, niti bilo kakvog principa, osim što ih je nemilice iskorišćavao, kao i svaki drugi oportunista u odbrani svoje vlasti. Čak je u svojoj iskrenosti i bezobzirnosti Holbruku postao jako simpatičan.

Sloba nijednog trenutka nije štitio Radovana Karadžića i srpski narod u BiH. Prodao je Karadžića ambasadoru Holbruku. Oklevetao ga je pred Amerikancima kao lošeg čoveka i očajnog političara. Sa druge strane, Milošević je po svaku cenu nastojao da šarmira i osvoji Holbruka. Nije ni slutio da će biti izigran na kraju bravurozne predstave, čija je, nakratko, bio glavna zvezda. Nije uopšte bilo spora oko toga da Srbija ima pravo da se bori za svoje nacionalne interese, i da u samoodbrani koristi vojnu silu. Čak i u novembru 1994. godine, kad su Srbi ušli u Bihać, državni sekretar za odbranu Vilijam Peri je izjavio: "Mi moramo da prihvatimo činjenicu da su Srbi dobili ovaj rat i da naše prijatelje u Sarajevu nekako ubedimo da prihvate mirovni sporazum, koji je za njih u ovom trenutku najbolje rešenje."

MILOŠEVIĆ je od Karadžića tražio da se srpska vojska povuče iz Bihaća. Bio je ubeđen da su američke bombe lekovite za usijane srpske glave u Bosni. Ričard Holbruk se hvalio svojim saradnicima kako ga je Milošević ljubazno prihvatio dok je NATO bombardovao bosanske Srbe. Mislio je da će Milošević odbiti da ga primi i vratiti tamo odakle je došao.

- Dik, imam sjajnu vest za tebe - pošao mu je Slobodan u susret i zagrlio ga, što ga je načisto zbunilo.

Čim su seli, izvukao je papir sa ovlašćenjem rukovodstva bosanskih Srba, da u ime Radovana Karadžića, on, Slobodan Milošević pregovara u Dejtonu o mirovnom sporazumu u Bosni. Holbruk nije mogao da se uzdrži, a da Miloševiću najiskrenije ne izrazi čuđenje što ga je tako predusretljivo dočekao, dok američke bombe nemilice padaju na Srbe u Bosni.

- Šta tu ima čudno? Dik, njih je i trebalo malo bombardovati, da se opamete i urazume, pošto su to sve tvrde i usijane glave.