Dvostruka igra srpskog armijskog vrha

SUDBONOSNE 1995. godine usijane glave su imali i Milošević i Karadžić. Prvi zbog pobede nad svojim neomiljenim Srbinom, a drugi zbog poraza od svog omiljenog Srbina. Toliko su obojica bila obuzeta ličnom borbom za vlast da nisu primećivala kako gube državu. Dok su Srbi slavodobitno čekali da im neko prizna pobedu, muslimanska i hrvatska vojska su se brzo konsolidovale. Milošević je neuporedivo više držao do tajnog dogovora sa Tuđmanom i bio spreman da za obećani mir i ukidanje sankcija žrtvuje teritorije u Bosni i Krajini.

Usledila je 5. avgusta 1995. godine hrvatska akcija "Oluja" i, uz američku podršku, Srbi su proterani iz Krajine, a postojala je velika opasnost da izgube i Banjaluku. Politički analitičar Obrad Kesić iz Vašingtona je u svojim beleškama zapisao da mu se Ričard Holbruk hvalio kako je lično sprečio da Banjaluka padne u ruke Hrvata posle "Oluje". Zanimljivo je da je Holbruk na jednom zatvorenom sastanku otkrio da je indirektno Miloševiću sugerisao da ima američku dozvolu da napadne Hrvate i Muslimane:

- Gospodine predsedniče, ne bi bilo nikako dobro da padne Banjaluka! To ne bi bilo u vašem interesu, pa čak ni u našem, jer bi izazvalo nove sukobe i zadugo odložilo mirovno rešenje, koje je već na vidiku - kazao je Holbruk predsedniku Slobodanu Miloševiću.

VIDEVŠI da Milošević ništa neće da preduzme, Amerikanci su bili prisiljeni da oni obuzdaju i zaustave Tuđmana u trijumfalnom pobedničkom pohodu i spasu u avgustu 1995. godine Banjaluku od hrvatske okupacije. Milošević je bio miljenik Amerike nepune dve godine. I bukvalno je mogao da radi šta god hoće protiv takozvanog unutrašnjeg neprijatelja, odnosno srpske opozicije. Zato je Milošević nepromišljeno i pokrao lokalne izbore 1997. godine, jer je smatrao da i za to ima dozvolu.

Šta se događalo u armiji pred napada NATO 24. marta 1999?

U oktobru 1998. godine Milošević je zvanično oformio pregovarački tim - u kome su bili general Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske SRJ, i general Ljubiša Veličković, komandant Ratnog vazduhoplovstva - za pregovore sa NATO. U pregovorima sa generalom Majklom Šortom, komandantom vazduhoplovnih snaga NATO za Evropu, i njegovim timom postignut je dogovor da monitoring stanja na zemlji iznad KiM vrše zajedno avijacija SRJ i avijacija NATO, da međusobno koordiniraju planove letenja svojih ratnih vazduhoplova i da se izveštaji o stanju na terenu šalju Komandi NATO u Brisel i Generalštabu Vojske SRJ u Beograd.

Zatim je precizirano da se u znak međusobnog poverenja tim oficira i pilota Vojske SRJ uputi u posetu vazduhoplovnoj bazi NATO u Vičenci, a da se tim oficira i pilota NATO dočeka i primi na vojni aerodrom Batajnica u Zemunu.

NACRT ovakvog sporazuma, sačinjen 12. oktobra 1998. godine, trebalo je da bude osnova za vojni sporazum SRJ i NATO koji bi potpisali general Momčilo Perišić i general Vesli Klark, komandant NATO za Evropu. Posle toga trebalo je da ambasador Ričard Holbruk i predsednik Slobodan Milošević usvoje i potpišu politički sporazum između Međunarodne zajednice i SRJ. Utvrđena je i satnica kada će general Vesli Klark iz Brisela da doleti u Beograd i kada će da se susretnu Holbruk i Milošević.

- Kada su dokumenta sporazuma dve vojske pripremljena za potpisivanje dveju strana, generala Šorta i generala Veličkovića, srpski komandant avijacije je odbio da to učini. Sklonio se na Dedinje, u rezidenciju kod Slobodana Miloševića, da bi izbegao potpisivanje dogovora sa NATO kojim se sprečava bombardovanje srpske zemlje i naroda. Umesto Veličkovića, sporazum je potpisao general Momčilo Perišić - pričao je general Blagoje Grahovac, koji je prisustvovao ovom događaju.

GENERALI Šort i Perišić su potom s potpisanim sporazumom otišli kod Miloševića, kod koga su došli i general Vesli Klark i ambasador Ričard Holbruk. Milošević nije pominjao bojkot generala Veličkovića, koji je izveden po njegovom naređenju, pa je svojeručno potpisao Vojni sporazum SRJ i NATO o kontroli situacije na terenu iz vazdušnog prostora i ograničenom korišćenju tenkova i avijacije na KiM.

Dva dana kasnije, 15. oktobra 1998. godine, Milošević izvodi drugu prevaru. Mimo znanja prvog čoveka Vojske SRJ generala Momčila Perišića naređuje komandantu avijacije generalu Ljubiši Veličkoviću da odbije prijem pilota i oficira NATO na vojnom aerodromu Batajnica. Tada čelnici NATO shvataju Miloševićevu duplu igru u kojoj žrtvuje svoje odane generale. Dok na jednoj strani potpisuje Vojni sporazuma između SRJ i NATO, na drugoj strani tajnim naredbama naređuje svojim generalima da se taj sporazum ne sprovodi.

Uz sve to, general Veličković pobednički uzvikuje:

- NATO i ja nikad zajedno!

Načelnik GŠ Vojske SRJ general Momčilo Perišić, kome je sve to rađeno iza leđa i bez njegovog znanja, izdaje komande da se Vojni sporazum poštuje i naređuje svojim generalima da oficire i pilote NATO prime i smeste na aerodromu Batajnica.

General Veličković potom sprečava delegaciju srpske avijacije da ode u posetu NATO bazi u Vičenci i za svog naslednika na mestu komandanta RV i PVO imenuje generala Spasoja Smiljanića.

NEZADOVOLjAN neuspehom svog bojkota NATO, predsednik Srbije je u decembru 1998. godine smenio generala Momčila Perišića i na njegovo mesto načelnika GŠ Vojske SRJ postavio generala Dragoljuba Ojdanića.

- Kada je NATO počeo da šalje upozorenja Vojsci SRJ i Slobodanu Miloševiću da se ne pridržavaju Vojnog sporazuma i da pojačavaju napade tenkovima na Albance na KiM, kada je i general Vesli Klark došao u Beograd da se dogovore oko poštovanja sporazuma, načelnik GŠ general Dragoljub Ojdanić je odbacio njegove primedbe. Tada je Vesli Klark shvatio prevarantsku politiku Slobodana Miloševića i otvoreno rekao Ojdaniću: "Shvatite ozbiljnost situacije. Ako dobijem naređenje za bombardovanje, ono će biti izvršeno. Šta ako budemo upotrebljavali kasetne bombe?" Na to je general Ojdanić, kada je general Klark otišao, osorno rekao Miloševićevim pristalicama: "Dobio je što je tražio!" - zapisao je u svom ratnom dnevniku Blagoje Grahovac, učesnik ovih događaja.

Slobodan Milošević nije verovao da će ga njegovi dojučerašnji saveznici Amerikanci napasti, ali ipak naređuje da se politički i vojni vrh sklone u bunker "Karaš" na Topčiderskom brdu, blizu centra Beograda.

Prve bombe NATO avijacije pale su 24. marta 1999. godine u 19.45. Prva meta bili su vojni aerodromi u Prištini, Podgorici, Batajnici i Užicu, kao i ciljevi u Kuršumliji, Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Lučanima. Kada je Milošević 25. marta ujutro dobio izveštaj o bombardovanju Crne Gore, zadovoljno se smeškao i rekao:

- Crnogorci su mislili da njih neće napasti!

ZAVRŠENA MILOŠEVIĆEVA ULOGA

RADOVAN Karadžić nije znao da je Slobodan Milošević držao patrijarha Pavla, MILOŠEVIĆ je dopuštanjem da njegov narod bude bombardovan i ubijan pokazao da je postao najgori vladar na Balkanu. Predsednici Slovenije, Hrvatske i BiH, Kučan, Tuđman i Izetbegović, istovremeno su za svoje narode učinili neuporedivo više od samog Miloševića. Kad je pomislio da je zaista postao neizostavni partner velikih sila, nije mogao da shvati da je definitivno odigrao svoju ulogu dajući - sve za ništa.

Paradoksalno je da je Milošević imao neuporedivo jaču pregovaračku poziciju kad je bio "balkanski kasapin" i držao pod kontrolom trećinu Hrvatske i 70 odsto Bosne nego kada je bio "faktor stabilnosti na Balkanu".