Milošević odbija američke milijarde

U VAŠINGTONU sam krajem osamdesetih upoznao jednog pametnog i preduzimljivog čoveka, jugoslovenskog ambasadora Živorada Kovačevića. Odmah mi je rekao da ga Slobodan Milošević, tada predsednik Srbije, ne podnosi, i da ga progoni. To nije smetalo njegovoj ekselenciji da se ponaša kao pravi Srbin. Naime, Kovačević je došao na ideju da mi Srbi otvorimo u Njujorku svoje srpsko predstavništvo. Okupio nas je oko te ideje i mi smo krenuli da je realizujemo.

Plan je bio da okupimo sve srpske diplomate, lidere nacionalnih organizacija, privredne predstavnike, biznismene i umetnike iz Srbije u Americi u jednoj zgradi. Bila je to zgrada bivše Ambasade Argentine, na Petoj aveniji, koja je imala 17 spratova. Isto tako smo imali zdanje Vondervil u istoj ulici u kojem je Tito spavao kada je odlazio u Njujork.

Za tu zgradu Argentine postojale su dve opcije: da je iznajmimo za 50.000 dolara, ili da je kupimo za 16 miliona dolara. Godišnja renta koju su naša predstavništva i državne ustanove plaćale u Njujorku prelazila je dva miliona dolara mesečno. Kakva očigledna ušteda!

JUGOSLAVIJA je u to vreme, 1988. godine, pregovarala s Venecuelom o tome da joj prodamo avione i oružje, a da od nje dobijemo naftu u kristalizovanom stanju i novac na račun naše kompanije "Jugoimport SDPR".

Čitav posao, koji je odlično vodio general Jovo Popović, vredeo je tri milijarde dolara. Vođen je mimo znanja MMF-a i OPEK-a, koji su kontrolisali tokove novca, oružja i nafte. General Popović nam je obećao tih 16 miliona dolara za kupovinu zgrade u Njujorku, koju bismo pretvorili u Srpsku kuću. Međutim, Slobodan Milošević, čim je čuo da ambasador Živorad Kovačević "nešto radi", zapretio je da će da ga smeni. A savezni sekretar za narodnu odbranu admiral Branko Mamula nije potpisao dozvolu za izvoz oružja iz SFRJ u Venecuelu. Navodno, Mamula je došao u sukob interesa, jer je od Venecuele dobio 300.000 dolara provizije za jedan drugi posao.

Te 1988. godine sam ipak obavio jedan posao za SFRJ. U Majamiju, na Sajmu naoružanja, sreo sam generala Anđelkovića iz JNA koji je prodavao kragujevačke pištolje "CZ". Tražio je od Amerikanaca da kupi elektronski sistem "sikorski" za novi jugoslovenski helikopter. Taj helikopter je trebalo da proizvodi fabrika "Ivo Lola Ribar". Pomogao sam da naša čuvena kompanija za trgovinu naoružanjem "Jugoimport SDPR" i JNA nabave američki program "sikorski".

NAŽALOST, proizvodnja tog jugoslovenskog borbenog helikoptera nikada nije započela. Posle tog mog angažmana, ambasador Živorad Kovačević je, kako mi je kasnije priznao, u svom diplomatskom izveštaju Ministarstvu spoljnih poslova Jugoslavije o meni napisao:

- Doktor Đorđević je veoma sposoban čovek. Ima jake veze u američkom političkom i poslovnom vrhu. Sa njim treba uvek biti na oprezu!

Ja sam od 1994. godine povremeno, a od 1995. godine stalno boravio u Beogradu. Bilo je to u vreme ludog građanskog rata i sankcija. Šunjao sam se po Beogradu i pratio situaciju u zdravstvu i politici. Tražio sam priliku da se ubacim i u neki biznis.

Odlučio sam da iskoristim to vreme i da doktoriram. Odbranio sam na Medicinskom fakultetu u Beogradu doktorsku tezu "Sekundarna lipoplastika". Napisao sam potom knjige iz plastične hirurgije u pet tomova, da studentima prenesem svoja iskustva i da deca imaju iz čega da uče hirurgiju.

POMAGAO sam Srbiji uvek kada sam mogao. Do sredine devedesetih bilo je mnogo nas Srba iz dijaspore koji smo pokušavali da pomognemo Srbiji. Nisam ja u tome bio jedini. Neki od srpskih patriota iz rasejanja radili su na političkim promenama, a ja sam insistirao na privrednim reformama. Bilo je i ljudi iz emigracije koji su mešetarili, jer su stalno pitali za svoj deo kolača:

- Šta ima tu za mene!

Takvi su se obogatili prodajući otadžbini svoj patriotizam. Nije njih bilo briga za narod i državu.

Ja sam bio izaslanik američkog kapitala, početnik u biznisu i srpskoj politici. Služio sam i Americi i Srbiji kao čovek koji dobro završava posao.

U poslove oko kupovine oružja za SRJ bili su uključeni generali Jovo Popović i Života Panić, Nikodin Jovanović, direktor SDPR-a, i Dragan Tomić iz "Jugopetrola". Oružje je tajno slato u Republiku Srpsku Krajinu u Hrvatskoj u cisternama "Jugopetrola". Bilo je rastavljeno, spakovano i potopljeno u naftu, kako ne bi bilo otkriveno u cisternama. Jedan od tih ljudi bio je poverljivi čovek Mire Marković, pa pretpostavljam da je ona znala za ove tajne kupovine i isporuke oružja, ali i za novac koji se na tome zarađivao.

KADA su "Teksako" i "Šel" hteli da kupe "Jugopetrol", Mira Marković to nije dozvolila. Sećam se da je i Dragan Petronijević iz preduzeća "Jugoimport SDRP" pokušavao da kupi u inostranstvu moderno naoružanje. Pričalo se da se to oružje uvozilo u Jugoslaviju u cisternama "Jugopetrola" kao da je nafta. U jednom trenutku prava nafta, koja je iz Irana stizala u Jugoslaviju, zaustavljena je u Sisku, u Hrvatskoj, jer je izbio rat, i Hrvati su je zaplenili.

Anagažovao sam Šmita Kijarija, direktora Kredit anštalt banke, ali i zeta svetskog bogataša Filipa Lihtenštajna, bankara iz Pariza, da posreduje. Doveo sam ga kod Slobodana Miloševića i u preduzeće "Jugopetrol". Nabavio sam preko njega 12 miliona dolara da " Jugopetrol" otkupi svoju naftu koja je zaglavila u Sisku.

U Srbiju i Beograd doveo sam desetak američkih kongresmena, senatora i vlasnika multinacionalnih kompanija da vide kakva je situacija i da uđu u proces privatizacije naše privrede. Kompanija "Filip Moris", u čijoj upravi je sedela moja tašta, želela je da kupi Duvansku industriju Niš. Radilo se o investiciji od oko 200 miliona dolara. Slobodan Milošević nije to dozvolio. Njegova žena Mirjana Marković je odbila ponudu italijanske kompanije "Septa" za privatizaciju mobilne telefonije u Srbiji.

DIREKTOR Miodrag Jakšić nije hteo da se privatizuje PTT Srbije. U Srbiju sam 1991. godine doveo kompaniju "Motorola" da uvede mobilnu telefoniju. Bilo je to pre nego što će to da uradi Bogoljub Karić u Beogradu. Miloševići su odbili "Motorolu", mobilnu telefoniju, početkom devedesetih. Kompanija "Soni" je, na primer, na vrhuncu svoje moći, htela da kupi fabriku EI Niš:

- Ne može! Ne nudite dovoljno para!

Ovako je glasio odgovor Miloševićeve Jugoslavije, jer se on bojao da će ulaskom stranih kompanija izgubiti vlast. Lokalni partijski rukovodioci u Nišu su strahovali da će "Soni" da im uzme vlast i moć. Slobodan Milošević je sve te američke ponude odbio i zato su Srbiju i SRJ stigle mučne sankcije. Ja sam tada napustio Srbiju i otišao u SAD.

Slobodan Milošević je odbio poslovanje s pet najvećih američkih kompanija. Među njima su bili "Vestinghaus", "Hanivel" i "Dženeral elektrik". Ponašao se kao mafijaš reketaš, jer je tražio da američke kompanije njemu plaćaju u kešu za to što će raditi u SRJ i Srbiji.

GENERAL FINANSIRA RADIO KOŠAVU

GENERAL Jovo Popović je vodio poslove Mire Marković. On je finansirao Radio Košavu, koju je vodila njena ćerka Marija Milošević. Posredovao sam u jednom poslu između Francuza i Jove Popovića, pa kako im general nije platio, stranci su mene teretili za gubitak čak 800.000 maraka. Nisu znali da sam ja zbog generala Popovića ostao bez crvenog "golfa", koji je neko iz njegove ekipe ukrao i preprodao.