Srbiji sankcije umesto kapitalizma

NA NAŠU veliku žalost, Slobodan Milošević i Vlada Srbije odbili su program ekonomskih reformi i privatizacije koji je ponudio trust KPMG, odnosno zvanični Vašington. Prvog maja 1992. godine SAD su, zbog tog odbijanja da se zemlja transformiše i modernizuje uz američku pomoć, kaznile Srbe i Srbiju uvođenjem međunarodnih sankcija. Ovim embargom Slobodan Milošević je svoj srpski narod i srpsku državu gurnuo u propast.

Sada mi je jasno da Milošević nije znao da je prava američka poruka o reformi i privatizaciji bila: dajte nam SRJ da njome upravljamo i da je uredimo kao modernu kapitalističku državu. Milošević je mislio da će ga SAD srušiti i oteti mu vlast ukoliko njenim ekspertima preda srpsku privredu i društveni i državni kapital. Mislio je istovremeno i da je neuništiv, jer je iza sebe imao pobunjeni, antiamerički raspoložen narod i policiju, a i JNA. Terao je svoje inaćenje sa Amerikancima do kraja i porazio i sebe, i državu, i narod. Moj zaključak danas je jednostavan: Slobodan Milošević nije znao da vodi politiku. Sloba se bavio samo svojom vlašću.

KADA je Slobodan Milošević odlučio da odbije američku ponudu, čime je zapravo odobrio uvođenje sankcija, pokušao sam da pomoć za spas Jugoslavije i Srbije potražim kod novog premijera Milana Panića. Uputio sam 19. avgusta 1992. godine pismo jugoslovenskom premijeru Milanu Paniću s predlogom da budemo spona između Vašingtona i Beograda, između privrednika dveju zemalja, na obostranu korist:

"U Beogradu sam poslednje dve godine i pokušavam da identifikujem glavne probleme, u čijem rešavanju mogu da pomognem uz pomoć svojih prijatelja iz Vašingtona i Evrope. Jedan od koraka koji mi je predložen je privatizacija, koju bih organizovao s kompanijom KMPG - Vašington kancelarija, ali, kao što znate, teško je raditi bilo šta a da se ne uključi Vlada. Ako bi Jugoslavija potpisala "KPMG ugovor", mogao bih da aktiviram veoma moćnu pi-ar mašineriju koju imaju, uključujući i ozbiljnu mogućnost otkazivanja embarga. Možemo pričati o tome. U odvojenoj koverti vam šaljem ugovor koji je KMPG potpisao pre embarga i pismo o namerama g. Maljkovića, zamenika republičkog premijera. Gospodin Slobodan Milošević je svestan ovoga. Ne vidim nijedan razlog zbog čega ovaj program ne bi bio sproveden u celoj Jugoslaviji i dao vam moćan argument protiv strane štampe. Postoji mnogo programa koje sam ovde započeo i u kojima koristim američke biznismene i političare koji govore u našu korist, ali kao što rekoh, potrebni su mi zvanični kanali."

PREDLOŽIO sam Paniću da se nađemo i realizujemo ugovor sa KPMG. Nije mi nikad odgovorio. Milan Panić, američki državljanin s partizanskom biografijom, koji je u Beogradu postao političar i još veći bogataš, izveo je svoju privatnu privatizaciju. U Srbiji je imao vlastitu fabriku lekova, koje je masovno prodavao Rusima i Kinezima. A imao je i vladarski tron premijera, iako ga politički nisu sasvim podržavali Amerikanci, a ni Srbi.

Kako su odnosi između srpskog predsednika Miloševića i jugoslovenskog premijera Panića bili veoma loši, nastala je pat pozicija koju je predsednik Dobrica Ćosić, na moj nagovor, pokušavao da reši koristeći i Ustav SRJ, ali i Vojsku SRJ. Dobrica nije pomirio Miloševića i Panića. Ćosić je bio isuviše mekan čovek i nije se najbolje snašao na mestu predsednička. Bio je između posvađanih predsednika Srbije i premijera Jugoslavije koga niko ništa nije pitao.

PISMO slične sadržine kakvo sam poslao Milanu Paniću uputio sam i Vladi Srbije, u nadi da će neko u srpskoj vlasti da reaguje i spreči pogubne posledice embarga koji nam je nametnut. Ni Vlada Srbije mi nije odgovorila na apel koji sam joj uputio.

Kada sam video da će sankcije da ugroze SRJ, ali i moj posao u Beogradu, pokušao sam da preko predsednika Džordža Buša starijeg opet pokrenem proces tranzicije u Srbiji. Živeo sam na dva kraja sveta i mogao sam kao kibicer u šahovskoj partiji da vidim i predvidim poteze i jedne i druge strane, i SAD i SRJ. Pokušavao sam da budem neutralan i da pomognem i Americi i Srbiji, ali mi, zbog očajno lošeg "igrača" Slobodana Miloševića u Beogradu, to nije uspevalo.

Ja u to vreme nisam shvatao da srpski lideri u Beogradu, i Milošević, i Panić, nisu želeli da srpskom narodu bude bolje, već samo njima lično. I u tome su uspevali. Srpski narod se nije previše bunio, jer nije imao drugi izbor i jer Srbi kao da vole da žive s nesrećama i patnjama.

I dok je Franjo Tuđman uz pomoć SAD doveo Hrvate iz dijaspore da mu pomognu da privatizuje državne firme i da se bore za nezavisnu Hrvatsku, Milošević je odbio srpsku dijasporu, ali je zato stvorio sa ženom Mirom novu komunističku stranku JUL. Hteo je time da ispuni san svoje supruge Mirjane Marković da i zvanično postane naslednica Josipa Broza Tita i da zajedno budu vladari krnje Jugoslavije - kao novi Tito i Jovanka.

MILOŠEVIĆ je koristio nacionalizam, kao sredstvo, i nevolje kosmetskih Srba da preuzme kompletnu vlast. Uska povezanost i mešavina komunizma i nacionalizma definisale su uloge koje su igrali određeni pojedinci na poziciji moći, kao što su bili Slobodan Milošević u Srbiji, Franjo Tuđman u Hrvatskoj i Alija Izetbegović u BiH.

Delimično kao odgovor na Miloševićeve poteze centralizacije Srbije i dominacije nad SRJ, a delom svojom voljom, nacionalisti su došli na vlast u drugim republikama. Franjo Tuđman, bivši general JNA i šef Hrvatske demokratske zajednice, koji je pozvao nacionaliste, postao je prvi predsednik Hrvatske. Bio je poznat po tome što je napisao revizionistički pregled ustaških akcija tokom Drugog svetskog rata kojim je umanjio razmere zločina režima NDH nad Srbima i raspirio srpsku nacionalističku vatru.

ALIJA Izetbegović u Bosni i Hercegovini je došao na vlast kao vođa muslimanske Stranke demokratske akcije. On je bio zatvoren za vreme Titove vladavine zbog pisanja "Islamske deklaracije", dokumenta koji je široko tumačen da zagovara uspostavljanje muslimanske verske države u Bosni.

Bosanski Srbi su koristili Izetbegovićevu prošlost kako bi se predstavljali kao borci s prve linije odbrane Evrope protiv nadiranja islama na Stari kontinent. I pokazali koliko je važno za njih Srbe da žive u zasebnoj državi, a ne s bosanskim muslimanima.

Svako od tih ljudi, i Milošević, i Tuđman, i Izetbegović, u različitom stepenu su manipulisali nacionalizmom kako bi stekli finansijski kapital, političku moć i zadržali vlast.

SRPSKA DELEGACIJA U DAVOSU

MOJ drug Buca Prohaska me je angažovao za svog savetnika za privatizaciju, pa sam u tom svojstvu razgovarao sa srpskim premijerom Dragutinom Zelenovićem i gradonačelnikom Miloradom Unkovićem. Nekoliko puta sam se sreo i sa Mikijem Savićevićem, generalnim direktorom "Geneksa". Krajnjim naporom sam uspeo da organizujem prisustvo srpske delegacije na skupu svetskih lidera i privrednika u Davosu. Tom prilikom sam uspostavio kontakt Buce Prohaske sa predstavnicima Amerikanaca.