Čarobnjak plastične hirurgije osvaja Holivud

TAJNA uspeha moje plastične hirurgije ili "umetnosti lepote" nije u mojim veštim rukama i prstima koji prosto pletu po licu i telu, već u glavi koja ume da odlično proceni mogućnosti pacijenta da podnese operaciju i da se njome ponosi. Kada mi pacijenti kažu da svakog dana kada se pogledaju u ogledalu misle na mene, znam da sam dobro obavio posao. U Americi, da bi se odvažio na ovakvu operaciju, treba da ispuniš tri osnovna uslova. Prvi je da imaš pravog, najboljeg hirurga, drugi je da imaš novac i treći da imaš muda. Amerikanke ispunjavaju sva tri uslova.

Početkom 1980. zapošljavao sam 40 ljudi koji su radili u dve operacione sale. Imao sam devet apartmana i primao po jedanaestoro pacijenata nedeljno. Držao sam ih zajedno u trpezariji, u vreme ručka, da bi kolektivno podelili strah i rizik od svoje operacije, prenosili jedan drugom svoja iskustva i hrabrile se. A na kraju krajeva i prihvatali sugestije da se opet operišu i poprave druge delove tela.

IMAO sam dve vrste pacijenata. Jedne koji su prirodno lepi i druge koji ne podnose da im starost krade njihovu lepotu. Jedna sjajna glumica, oličenje filmske lepote i moja poznanica, pred naletom starosti povukla se iz umetničkog i javnog života. Druga glumica, krupna cura iz Njujorka, koja je strastveno pušila, nije mogla da podnese svoju starost, pa je došla da joj pomognem. Imao sam toliko klijenata da sam mogao da biram koga ću da operišem a koga neću. Odlučio sam se da radim samo s lepim osobama, da im vratim njihovu lepotu, usporim njihovu starost i izlečim bolesti ili mane njihove kože.

Radio sam korekcije lica kralja zabave u Americi, supruzi britanske pop zvezde i čuvenoj glumici TV serija o bogatašima. Magazin "Glob" je 1999. pisao o meni kao čarobnjaku plastične hirurgije. Na naslovnoj strani lista bila je fotografija mog pacijenta u zavojima s pitanjem "Ko je to?" Unutra, na 27. i 28. stranici, objavljena je ilustrovana reportaža o meni i mom pacijentu koji je platio 30.000 dolara da mu podmladim lice.

Bio sam u Kaliforniji poznat kao ekskluzivni hirurg. Imao sam ekskluzivne rezulate, ali i ekskluzivne pacijente. Ja lično sam znao da sam dobar onoliko koliko je dobar bio moj poslednji pacijent.

Prema pravilima američke elite, čovek koji vas učini srećnim zaslužuje punu vašu pažnju. A čovek koji štiti vaše dostojanstvo i ostaje diskretan zaslužuje da bude i nagrađen.

ŽIVOTNA sudbina je htela da moj novi i bogati pacijent Džin Vašburn nije otišla iz Palm Springsa, jer je postala moja prva supruga. Godine 1981. bio sam na pragu četvrte decenije života. Stalno preokupiran poslom i slavom, nisam stigao da se oženim. Zarađivao sam 10.000 dolara po operaciji, po 100.000 dolara nedeljno. Naslednica porodice, Džin Vašburn, koja je držala kompaniju "Seven ap", došla mi je kao pacijent u Palm Springs da joj sredim lice. Džin se, međutim, predomislila i odlučila da operiše čitavo telo. Bila je u mojoj klinici 30 dana.

Na kraju operacije, presrećna zbog svog novog izgleda, donela je ogromnu dijamantsku ogrlicu, stavila je sebi oko vrata i zaplesala. Zadovoljna, prihvatila je vrlo lakomisleno poziv na piće u mojoj vili na brdu iznad Palm Springsa. U toj kući, u kojoj su snimane scene filma o Džemsu Bondu, pili smo čist viski i potom večerali u restoranu "La valeri" u Palm Springsu. Posle toga me je Džin zaprosila na vrlo neobičan način:

- Ljudi pričaju o nama. Trebalo bi da se venčamo!

Bila je starija od mene dve godine i strašno ljubomorna. Nije dozvoljavala nikom od lepih pacijenata da mi priđe, što je bilo pogubno za moj posao. Nismo imali dece. Džin je prerano umrla od raka pankreasa.

KAKO je moj doktorski posao bio javan, a ja javna ličnost, tokom godina neprestano se širio krug mojih poznanika i prijatelja. Veoma interesantan čovek bio je i Fred Maniks, najveći kanadski bogataš osamdesetih godina, vlasnik naftne kompanije i železnice. Njegova žena Lin Maniks me je upoznala sa svojom prijateljicom Rozalin Karter, suprugom predsednika Džimija Kartera.

Rođena je 1927. u Plejnsu u Džordžiji, u porodici Edgara Smita. Udala se za Džimija Kartera 1946. godine, ne sluteći da će ovaj farmer kikirikija postati trideset deveti predsednik SAD. Sa njim je dobila četvoro dece. Bila je prva dama Amerike od 1977. do 1981. godine. Radila je kao aktivista Karterovog centra, kao predsednik Komiteta za zdravlje ovog centra i kao osnivač Instituta za zaštitu zdravlja pri Univerzitetu Džordžija koji nosi njeno ime.

Iz njenih priča, a iz svog američkog iskustva, sklopio sam svoju skicu za portret ovog tihog i nenametljivog proizvođača kikirikija, stolara i slikara amatera, ne baš popularnog američkog predsednika, ali i jednog od najznačajnijih svetskih mirotvoraca. Diplomirao je u Mornaričkoj akademiji i specijalizovao se za nuklearne podmornice. Bio je veliki humanista, vrlo obrazovan čovek, jer je završio nuklearnu fiziku, a istodobno magistrirao menadžment.

KARTER je izuzetno privržen pitanjima ljudskih prava i sprovođenju Deklaracije o ljudskim pravima UN. Delovao je iskreno i pošteno. Kao član Demokratske partije, 1970. godine postao je guverner Džordžije, a njegova Rozalin postala je prva dama ove američke države. U svoj kabinet je uveo veliki broj crnaca. Već krajem 1975. počeo je pripreme za predsedničku kandidaturu. Ušao je u trku za ulazak u Belu kuću kao relativno nepoznat i beznačajan kandidat. Uživao je reputaciju konzervativca i seljaka s farme kikirikija.

U Americi je to tako, bogati ljudi kao Džimi Karter odlaze u politiku i dalje nastavljaju da rade. A u Srbiji, mnogima je politička funkcija prvo radno mesto i prilika za bogaćenje.