Rat Srpske akademije protiv Srbije

KNjIŽEVNIK Dragoslav Mihailović ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti 1981. i krajem te godine prvi put je govorio da jezička politika Srbije nije dobra. I od tada to misli i govori. Ali njegova borba za srpski jezik, uglavnom, ne nailazi na razumevanje kolega u SANU.

- Akademija me je pod svoj kišobran primila samo godinu dana posle smrti jednog zlog vukodlaka iz crtanog filma, koji je stotine hiljada ljudi zavio u crno i na čijim sam se zlokobnim listama nalazio tri decenije. Time mi je učinila veliku čast - objašnjava akademik Mihailović. - Ali, od kada sam postao član SANU, molim moje kolege da posvete veću pažnju jeziku naroda Srbije. Oni to, međutim, ne prihvataju.

MIHAILOVIĆ uporno podseća da je jezička politika Srbije formirana u 19. veku i da je kroz ceo dvadeseti vek imala u vidu prostor Jugoslavije, gde su Crna Gora i Hercegovina posmatrane kao srpske zemlje.

- U novim granicama države koje podrazumevaju geografski prostor koji smo nekada zvali uža Srbija, potrebno je jezičku politiku prilagoditi potrebama naroda - govorio je Mihailović. - Vukova jezička reforma izbrisala je iz književnosti tri velika dijalekta kojima se sporazumeva stanovništvo u Kraljevu, Kruševcu, Jagodini, Kragujevcu, Nišu, Vranju. Ti ljudi su u jezičkom smislu izvrgavani ruglu, iako se dobar deo srpske istorije odigravao na prostoru centralne Srbije. Nema sumnje da se na novoštokavskom dijalektu bolje i lepše govori, ali netrpeljivost nauke prema srbijanskim dijalektima izaziva teške moralne i civilizacijske posledice po kulturu srpskog naroda. Bez obzira na istorijske lekcije i geografsku realnost, kao da živimo i dalje u 19. veku.

JEDNA od tih istorijskih lekcija, smatra Mihailović, jeste i raspad velike Jugoslavije:

- Vojvoda Živojin Mišić je u novembru 1918. godine obišao desetak velikih hrvatskih gradova i potom upozorio kralja Aleksandra Karađorđevića da tamošnji narod ne želi da živi u zajedničkoj državi sa Srbima. Ni Slovenci, ni Hrvati nikada nisu hteli da žive sa nama, a kralj Aleksandar Karađorđević, Josip Broz i Slobodan Milošević imali su ambiciju da vladaju državom koja im nije pripadala. Sve na račun srpskog naroda.

Mihailović primećuje da veći deo njegovih kolega u SANU i dalje ne želi da prihvati realnost u nauci o jeziku. Objašnjava to činjenicom da su mnogi od njih rođeni na obodima Srbije ili van nje. On je svojevremeno u govoru koji je naslovio "Rat Srpske akademije protiv Srbije", a koji je izazvao veliku javnu polemiku, ocenio da Odeljenje jezika i književnosti vodi tajni rat protiv Srbije.

- Ono što sam tada rekao do sada nisu uvažili. Četvoro mojih kolega, od kojih neki nisu više sa nama, jednostavno nije htelo to da prihvati - kaže Mihailović. - Oni su radili na rečniku SANU, do sada je izašlo 19 svezaka, ali to nije rečnik Srpske akademije, već srpskohrvatskog jezika. Hteli su da mi podmetnu da sam hteo da promenim književni jezik, da bude onakav govor kao Petrijin. To su budalaštine. Samo sam zahtevao da se vodi računa o jeziku kojim se govori u Srbiji. Oni to nisu hteli, jer su svi bili Crnogorci. I kakav je to rečnik SANU?! Znači li to da mi akademici govorimo nekim posebnim jezikom?!

MIHAILOVIĆ je u govoru u Akademiji istakao da će one koji rade na rečniku SANU, ubuduće hvaliti samo oni koji su izmišljali hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik.

- Kobajagi u ime svih Srba, Srpska akademija preporučuje Srbiji da živi izvan sebe, protiv sebe i bez sebe. Ali ona to ne može. Ako mora, Srbija može bez ikoga sa strane, s teškom mukom može i bez svojih, ali bez sebe same ne može nikako - govorio je Mihailović. - Ne mogu da nas Srbijance, u ime svojih izvan Srbije i u ime sebe samih, lišavaju jedine otadžbine koju na ovoj planeti imamo.

Svaki Mihailovićev istup, akademici su dočekivali žučnim osporavanjem i optužbama za zle namere.

- Ne shvatajući u kakvoj smo se opasnosti zbog svog nečinjenja zadesili, Akademija nije dovoljno učinila ni kad smo pri rušenju Jugoslavije bili izloženi čerupanju i batinanju kao ulični razbojnici uhvaćeni na delu - navodi Mihailović. - U drugoj i trećoj Jugoslaviji, može se slobodno reći, građani Srbije su postali žrtveni jarčevi nadležni za sve krivice. Akademija po delovanju nikako ne sme da bude antisrbijanska, a to dosad, kako god okrenuli, jeste bar donekle bila. Ona mora da se liši svojih saveznih pretenzija, čime zadužuje sebe da se i dalje, pre svega, bavi poslovima izvan Srbije, uvek, razume se, na račun nas odavde i na račun naših poslova.

U SVOM dosijeu, koji je Mihailović video početkom ovog milenijuma, saznao je da pažnju tajne policije uživa kao pristalica Rezolucije Informbiroa, odnosno golootočanin, ali i kao srpski nacionalista i saradnik francuske obaveštajne službe.

- Reč je samo o tome što sam već dugo govorio da je Jugoslavija sklona padu i da će pasti, te da Srbi moraju što pre da počnu da vode računa o svom životu izvan Jugoslavije. I samo to je u pitanju, nema ničega više. Titoizmu su ovakve ideje kakve su moje jako smetale, jer se kobajagi zalagao za Jugoslaviju, ali za svaku nevolju u njoj redovno je krivio Srbijance, to jest Srbe iz Srbije. Grubo kazano, Josip Broz je Jugoslaviju želeo da vidi kao zemlju bez Srba iz Srbije i kad god je mogao da ih liši nekog prava, on je to sprovodio, ređe preko Hrvata i Slovenaca, a češće preko drugih Srba, pre svega preko Crnogoraca.

AKADEMIK Mihailović često ističe da Srbi iz Srbije sve vreme u stvari trpe teror nekih gorštaka proglašenih za takozvanu dinarsku rasu:

- Psihološki portreti Aleksandra Karađorđevića i Slobodana Miloševića, i ne samo njih, dovoljno nam govore koliko Crnogorci umeju vešto Srbiji da poture krvave račune za svoje megalomanske ludosti. U tome su im pomagali režimi prve, druge i treće Jugoslavije.

I tako se, osamdesetšestogodišnji Mihailović i dalje drži svoje životne devize "ustani i bori se". Reči koje je kao dečak upamtio iz naslova jednog filma, prate ga do današnjih dana. A, slavni kritičar Borislav Mihailović Mihiz napisao je o njemu: "Valjalo je da neko čestit i čist, sa rukopoloženom glavom i darom prođe kroz težak život, da upozna oštrinu bola, gonički bič sudbine, mrzlu usamljenost, da sve to izbliza pogleda nezamućenog oka i nenagnječene duše, da dođe pravedan i prav iz pravog života, da bi mogao da nam opiše svoje tako različite, a tako iste ljude koji tu pored nas dišu i bitišu i da nam, zamišljen i mudar, pomogne da ih razumemo."