Nemačka i Japan bude Vašington

SVE do Berlinskog kongresa 1878. godine Sjedinjene Američke Države nisu pokazivale posebno interesovanje za balkanske zemlje niti su uopšte imale diplomatske predstavnike na tom području. Ovaj kongres, koji su organizovali Nemci, smanjio je na Balkanu uticaj Turske i Rusije u korist Engleske i Austrougarske i začeo nove buduće konflikte. Nestala je velika Bugarska koju je, Sanstefanskim mirom, nakratko, kao svoj satelit i produženu ruku, formirala Rusija. Turska gubi Kipar, koji pripada Engleskoj, kao i Bosnu i Hercegovinu koje pripadaju Austrougarskoj. Crna Gora, Srbija i Rumunija postaju samostalne i suverene države. Ove velike geopolitičke promene privukle su i pažnju Amerike. Samo nekoliko meseci kasnije posle Berlinskog kongresa, 1879, Vašington će zadužiti svog poslanika u Beču da zaključi trgovinsku i konzularnu konvenciju sa Srbijom. To će biti i prvi korak ka uspostavljanju političkih odnosa između Srbije i SAD, da bi 1882. bio imenovan i prvi američki ambasador za Srbiju - Judžin Skajler. Amerika i Srbija sklopile su u to vreme i trgovinski sporazum koji će posle Prvog svetskog rata naslediti novostvorena Jugoslavija. Srbija, zbog štednje i finansijskih teškoća neće poslati svog ambasadora u Vašington, dok će ambasador Amerike kao rezident obitavati u Atini, odakle će pokrivati i Rumuniju - SAD će u Beogradu imati konzulat koji uoči Prvog svetskog rata prerasta u ambasadu. Po njegovom završetku i formiranju Kraljevine SHS, Vašington će odmah 1920. godine pored ambasade u Beogradu otvoriti i konzulat u Zagrebu.

OBAVEŠTAJNE službe Jugoslavije posle Drugog svetskog rata nisu pridavale posebnu pažnju, nisu imale precizniji uvid, a nisu ni posebno istraživale američku obaveštajnu aktivnost u Jugoslaviji između dva svetska rata. Pretpostavljalo se da su se Amerikanci tada najviše interesovali za ekonomske informacije. Ali, takav američki pristup menja se već posle ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića kada Jugoslavija počinje da menja njegov spoljnopolitički kurs i da se približava Nemačkoj. Amerikanci tad formiraju i svoj “pravni tim” za sagledavanje prilika i posledica takve politike, i u Jugoslaviji i susedstvu, “radi saveta i informacija američkim predstavnicima”. Ovom timu će po pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu pomagati i Đorđe Radin, poznatiji po svom američkom imenu Džordž, prestižni advokat sa brojnim kontaktima u Evropi i Americi i, u to vreme, kancelarijama, u Njujorku, Cirihu i - Beogradu.

Veruje se da je ovaj Srbin iz Vojvodine uoči Drugog svetskog rata organizovao i posetu Vilijama Donovana Beogradu, budućeg glavnog obaveštajnog šefa SAD koji je po ulasku SAD u Drugi svetski rat, po naredbi Predsednika SAD Ruzvelta, osnovao i postavio temelje OSS (Office of Strategic Services) glavne američke obaveštajne službe u Drugom svetskom ratu i prethodnice CIA, a koga i danas smatraju ocem američkih obaveštajaca.

U odnosu na obaveštajne službe drugih velikih nacija, obaveštajna služba Sjedinjenih Američkih Država je relativno mlada, a trgovačke kompanije su prve koje organizovano pristupaju prikupljanju za njih zanimljivih ekonomskih informacija iz inostranstva. Najstarija obaveštajna služba u SAD je Pomorska (Office of Naval Inteligence), osnovana 1882. godine. Sve do početka Drugog svetskog rata ona je bila i najprestižnija obaveštajna organizacija SAD. Vojska je svoju obaveštajnu službu osnovala tri godine kasnije, 1885, najpre za prikupljanje podataka unutar same armije, a onda i o domaćim ekonomskim potencijalima, podacima potrebnim tadašnjem Ministarstvu rata (War Office). Godine 1898. SAD šalju vojne atašee u američka predstavništva u Londonu, Parizu, Berlinu, Beču i Petrogradu. Obaveštajne službe Mornarice i Vojske ujedno su radile i kontraobaveštajno i van oružanih snaga sve do posle prvog svetskog rata, kada je tu funkciju počeo da preuzima FBI, a američko vazduhoplovstvo svoju obaveštajnu službu osnovaće tek posle Drugog svetskog rata.

Američki predsednik Ruzvelt uoči Drugog svetskog rata pokušao je da uspostavi koordinaciju obaveštajnih informacija, kako vojne tako i drugih, koje su bile važne za strategiju Nacionalne odbrane SAD. Međutim, ovi Ruzveltovi pokušaji prvobitno su izazvali prilično žučne debate u američkom Kongresu i žestoko suprotstavljanje republikanaca, koji su strahovali da će se koordinacijom obaveštajnih podataka demokrate okoristiti za uspostavljanje svoje dominacije i učvršćivanje na vlasti. Napad na Perl Harbur razbiće sve predrasude i otpore protivnika obaveštajne koordinacije jer se ispostavilo da su SAD raspolagale informacijama na osnovu kojih se mogao predvideti ovaj razorni napad na američku mornaricu, ali su one bile raštrkane po fiokama raznih kancelarija i obaveštajnih agencija bez mesta na kome bi se one ukrštale i analizirale.

Sve do tog perioda, do Drugog svetskog rata, Amerikanci su čak negirali i samo postojanje svojih obaveštajnih službi. Govorilo se kako su one u suprotnosti s američkim poimanjem demokratije i sa Ustavom SAD. I u spoljnoj politici, u odnosima s drugim zemljama, Amerikanci su takođe zastupali i iznosili slične stavove ističući svoj tzv. metod otvorenosti, danas bi se reklo transparentnosti, u prikupljanju informacija o političkim i vojnim pitanjima i planovima stranih vlada i isticali kako se suzdržavaju od tajnih radnji i aktivnosti. Međutim, već za vreme Prvog svetskog rata SAD su imale svoje agente u Krupp i drugim nemačkim fabrikama, čak i u nemačkom generalštabu, uključujući i nemačku obaveštajnu službu.

ZABORAVLjENI ĐORĐE RADIN

Zanimljivo je da su posttitovska Jugoslavija i potom postjugoslovenska i tranziciona Srbija “previdele” lik i delo Đorđa Radina - za razliku od Amerikanaca, koji ga pamte kao uglednog advokata, vrsnog poznavaoca međunarodnog prava i osnivača i prvog predsednika Međunarodnog fonda za razvoj (IDF). Radin je u Ameriku iz Austrougarske otišao 1911. godine. Tamo će, u Njujorku, završiti studije prava na prestižnom univerzitetu Kolumbija i odmah potom početi da se sa uspehom bavi advokaturom. Bio je ugledni član dve advokatske komore, u Njujorku i Vašingtonu. Radin je bio i uvaženi član čuvenog Metropoliten kluba, koji je osnovao bankar J. P. Morgan, u kom se viđao sa još poznatijim Srbinom - Nikolom Teslom. U njihovo vreme Metropoliten je - zatvoreni muški klub. Tri decenije stanovaće u čuvenom luksuznom vašingtonskom “Vardman park” hotelu, od 1946. do 1976, kada će se povući u renomirani starački dom u kom će 1981. umreti od moždanog udara u 86. godini.

“Vašington post” i “Njujork tajms” posvetili su poseban nekrolog ovom Srbinu i podsetili su na Radinovu knjigu koja je u vreme objavljivanja bila pandan Maršalovom planu za obnovu Nemačke - “Posleratna ekonomska obnova: praktični plan za Balkan”, čiji je izdavač bila i danas renomirana Karnegijeva fondacija za međunarodni mir. “Vašington post” u nekrologu podseća još i na knjigu koju je Radin napisao zajedno sa poznatim američkim istoričarem Čarlsom Berdom “Balkanska prekretnica - Jugoslavija”, navodeći i podatak da je od 1941. do 1946. Đorđe Radin bio specijalni predstavnik Kralja Petra u Vašingtonu.