Voleli Dražu, a pomagali Titu

AMERIKANCI su bili dobro upoznati za pripremom vojnog puča u Jugoslaviji 27. marta 1941, ali je njihovo učešće, za razliku od britanskog, bilo zanemarljivo, kao i njihovo bavljenje prilikama na Balkanu. Na početku Drugog svetskog rata u Jugoslaviji ostaće bez obaveštajnih informacija i bez agenata na terenu, koji su, prema podacima partizanskog Odeljenja zaštite naroda (OZN), po izbijanju rata ili napustili Jugoslaviju ili su ih pohapsili Nemci u prvim danima okupacije. Obaveštajne podatke o tome šta se zbiva u Jugoslaviji, osim od Engleza, Amerikanci u to vreme dobijaju preko svojih kontakata u Turskoj, Italiji i severnoj Africi, ali već krajem 1942. odlučuju da se i sami obaveštajno angažuju na prostorima okupirane Jugoslavije. I tokom Drugog svetskog rata, a i u prvim godinama posle njega, obaveštajnim poslom na prostorima Jugoslavije najviše će se baviti njihova vojna obaveštajna služba.

PRVI vojni odnosi Amerikanaca sa nama uspostavljeni su još u doba balkanskih ratova kada je akreditovan i prvi vojni izaslanik u Srbiji, koji je pokrivao i Bugarsku, pri čijem štabu je i bio tokom ratnih operacija. Amerikanci 1913. šalju i dva posebna posmatrača u štab vojvode Putnika i oni su ujedno njihova prva specijalna vojna misija u Srbiji. Svog prvog vojnog atašea u Kraljevini SHS Amerika akredituje 1919. godine i on predstavlja sve vidove oružanih snaga SAD. To će biti praksa sve do 1939. godine, kada će Mornarica SAD kod Generalštaba Vojske Jugoslavije akreditovati posebnog izaslanika, čije je sedište u Rimu, a koji će ujedno zastupati i američko vazduhoplovstvo.

Do početka Drugog svetskog rata kroz tadašnju jugoslovensku državu proći će devet američkih vojnih atašea i dva pomoćnika.

PO IZBIJANjU Drugog svetskog rata američki obaveštajci pretežno su angažovani u sferi kritičnih područja američkih interesa, operacija na Pacifiku protiv Japana i doturanja pomoći Engleskoj. U SAD u to vreme javno mnjenje Amerikanaca o Jugoslaviji formiraju listovi emigracije iz Jugoslavije “Amerikanski Srbobran”, “Amerikanski Slovenac” i “Hrvatski list”. A isto tako zapažena je i aktivnost ambasadora Kraljevine Jugoslavije, Konstantina Fotića. On je u Ameriku stigao još 1935. godine, najpre na čelo Poslanstva, koje 1942. postaje Ambasada Kraljevine Jugoslavije. Sa ambasadorskog mesta ga u penziju 1944. šalje vlada Tita i Šubašića, zbog privrženosti Draži Mihailoviću. U Americi je bila zapažena i aktivnost američkog publiciste i književnika slovenačkog porekla Luja Adamiča koji je i na čelu Ujedinjenog odbora južnoslovenskih Amerikanaca. Adamič podržava NOP u Jugoslaviji priman je i kod Ruzvelta, Čerčila, Ajzenhauera i, naravno - Tita. Pod nerazjašnjenim okolnostima ovaj veliki protivnik antijugoslovenskog separatizma ubijen je 1951. godine u vreme makartizma, američke opsednutosti borbom protiv komunizma. Vašington se dugo nije zvanično izjašnjavao ni o Titovim partizanima ni o Dražinim četnicima, a priznavao je i Jugoslovensku vladu u Londonu.

U NjIHOVOJ politici prema Jugoslaviji prelomna će biti 1943. godina kada američki predsednik Ruzvelt u sklopu svojih priprema za Teheransku konferenciju u kratku posetu Vrhovnom štabu NOV i POJ (Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije) šalje svog ličnog emisara pukovnika Lina Feriša. Na ovoj konferenciji, na kojoj se raspravlja o daljoj strategiji saveznika u ratu protiv Hitlera i otvaranju Drugog fronta Titovi partizani pomenuti su kao nosioci borbe protiv Nemaca u Jugoslaviji i doneta je odluka o pružanju pomoći u ratnom materijalu i snabdevanju. Posle ove konferencije delegacija Vrhovnog štaba NOV i POJ odlazi u Kairo radi dogovora sa saveznicima o snabdevanju oružjem, evakuaciji ranjenika i stvaranju partizanske baze u Italiji. U trenutku kada Engleska započinje otklon od Draže Mihailovića, Amerikanci započinju samostalnu politiku u Jugoslaviji i na Balkanu. Do tada ona se uglavnom nije razlikovala od politike Britanaca. SAD neće ukinuti vojnu pomoć Draži Mihailoviću već kod njega šalju i svoju vojnu misiju, prevashodno radi spasavanja oborenih američkih pilota koji se kriju u Srbiji, a što će kod Tita i KPJ biti razlozi i osnov nepoverenja prema SAD. Razumljivo je zato da 1944. godine partizani iz protesta ne šalju svoju vojnu misiju u Vašington, već samo u London i u Moskvu.

KAKO bi izgladili svoje odnose sa partizanima, Amerikanci donose odluku da u VŠ NOV i POJ pošalju sopstvenu vojnu misiju, jer su sve do septembra 1944. godine američki oficiri bili u sastavu engleske vojne misije koju je predvodio general Ficroj Meklejn. Prvi šef američke vojne misije biće pukovnik Čarls Tajer, koji će kasnije biti prekomandovan i postavljen za šefa američke obaveštajne službe u Beču. Njegovu dužnost preuzeće takođe pukovnik Ileri Hantington, dotadašnji šef obaveštajaca za Italiju, inače renomirani njujorški advokat iz Volstrita. Američka misija pri Vrhovnom štabu partizana imala je 14 članova i oni su većinom bili Amerikanci jugoslovenskog porekla, a skoro svi su bili školovani obaveštajci. Nakon još jedne promene, ovom misijom do juna 1945. rukovodiće pukovnik Frenklin Linsdej. On će 1994. o tim danima objaviti knjigu “Svetionici u noći” - sa OSS-om (američkim obaveštajcima) i Titovim partizanima u ratnoj Jugoslaviji.

Osim vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV i POJ Amerikanci su imali i svoje regionalne misije širom Jugoslavije, pri glavnim štabovima partizana u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, Srbiji i Vojvodini, ali i pri štabovima nekih korpusa, čak i pri nekim divizijama u Slavoniji i Dalmaciji.

Pored vojnih misija, SAD su u Jugoslaviju uputile i epidemiološku misiju koju je prevodio general Leon Foks, a njeni članovi su još bili potpukovnik Edvard Marej i poručnik Pol Stil.

U LETO 1945. Amerikanci će otvoriti i Kancelariju za registraciju grobova, što je povereno majoru Ričardu Kumbsu, kome će se vrlo brzo pridružiti još 13 podoficira, a godinu dana kasnije još njih sedam.

Ova kancelarija bavila se ekshumacijom posmrtnih ostataka američkih avijatičara poginulih u toku rata koji su nakon izvršenih formalnosti na Centralnom groblju prenošeni u SAD. Kancelarija je završila svoj rad 1948. kada je i celokupno njeno osoblje iz svog sedišta u Svetosavskoj ulici broj 36 napustilo FNRJ.

Prema evidencijama JNA, od dolaska prvih vojnih izaslanika u NOV i POJ, pa do uspostavljanja Vojne sekcije Ambasade SAD u Beogradu, u Jugoslaviji je individualno ili u sastavu raznih misija boravilo oko 260 pripadnika oružanih snaga SAD.

AMERIKANCI HOĆE ISTRU

KRAJEM novembra 1944. general Ileri Hantigton tražio je susret sa Ivanom Gošnjakom, komandantom hrvatskih partizana, navodeći da ima nalog da mu prenese strogo poverljivu poruku. Razgovoru je kao prevodilac prisustvovao i Leo Mates koji će posle rata biti jedan od jugoslovenskih ambasadora u SAD. Hantington je rekao da dolazi po odobrenje za savezničko iskrcavanje u Istri nakon kojeg bi se izvršio prodor ka Zagrebu. Posle radio-komunikacije sa Vrhovnim štabom Hantington je dobio ovakav odgovor: “Slažemo se, ali pod uslovom da sva pešadija bude naša i pod našom komandom!”