Čerčilov obaveštajac radio za Moskvu

KAKO je došlo do toga da se Amerikanci i Englezi raziđu u odnosu prema četnicima i Draži Mihailoviću, što se desilo posle 1943. godine? S jedne strane u pitanju su same američke procene i uputstva koje je njihova obaveštajna služba dobijala od Stejt departmenta ili Bele kuće.

Stejt department je bio ubeđen da ni partizani ni četnici ne uživaju većinsku podršku stanovništva i da je najbolje da se SAD ne opredeljuju u građanskom sukobu u Jugoslaviji. U Memorandumu koji je dostavio OSS-u (Obaveštajnoj službi SAD) Stejt department je naglašavao kako SAD ne žele posredničku ulogu u tom sukobu već da on mora da bude razrešen demokratski, kroz izjašnjavanje stanovništva na slobodnim izborima koji će u Jugoslaviji biti održani nakon oslobođenja. Isto tako nisu želeli da se vojna pomoć koju su dostavljali koristi u građanskom ratu umesto protiv Nemaca.

AUTORSTVO ovog memoranduma pripisuje se Kevendišu Kenonu. Ovu “promemoriju” za američke obaveštajce on je napisao dok je bio na funkciji pomoćnika načelnika Odeljenja Stejt departmenta za jugoistočnu Evropu. Može biti da se i njemu samom taj stav - koji je oficijelno važio tokom čitavog rata - kasnije činio sasvim naivan. Nekoliko godina kasnije - 1947. Kenon će se i lično, kao američki ambasador, naći u Jugoslaviji, u Beogradu, gde započinje njegova diplomatska karijera.

Kevendiš je u Italiji mogao da čita i izveštaje iz štaba Draže Mihailovića koje je slao pukovnik Mekdauel. U jednoj od njegovih depeša ovaj obaveštajni oficir predviđa da bi, nakon što iz Jugoslavije odu Nemci, u njoj mogao započeti dugotrajni građanski rat koji se neće moći završiti bez uplitanja i savezničke intervencije Engleske i Amerike. Pokazaće sa da je Mekdauel pogrešio, ali saveznici bi, da se kojim slučajem njegovo predviđanje ostvarilo, upali u dugoročne i nesagledive probleme. Britancima je, nakon odlaska Nemaca, za pacifikovanje daleko malobrojnijih prokomunistički nastrojenih grčkih partizana bilo potrebno više od 50.000 vojnika.

Na razloge engleskog preokreta i opredeljenja za Tita i partizane 1943. godine Amerikanci su gledali kao na kontroverzne ne samo tokom rata već i kasnije. Takav njihov stav nekoliko decenija nakon završetka Drugog svetskog rata oživeće kada na videlo izbija čuvena afera s krticama SSSR-a i KGB-a koje su, kako se ispostavilo, godinama rovarile kroz britansku obaveštajnu i državne službe.

U OVOJ aferi razotkrivani su članovi tzv. Kembričke studentske grupe. Tu grupu su činili Kim Filbi, Gaj Bardžes, Donald Meklin, Entoni Blant i Džon Kernkros, vrhunski ruski špijuni na visokim funkcijama u britanskom ministarstvu spoljnih poslova i obaveštanoj službi. Ispostaviće da je “šesti čovek” u ovoj grupi drugara još iz studentskih dana, i to kao njihov lider i “svetioničar”, bio - Džon Klugman. Klugman je oficir britanske obaveštajne službe koji Čerčilu i engleskoj vladi, iz kancelarije u Kairu, prosleđuje depeše i informacije o četnicima i partizanima i šta se događa u Jugoslaviji. To je isti onaj britanski obaveštajni oficir koji će svom kolegi, oficiru američke obaveštajne službe Džordžu Musulinu, vojnom izaslaniku kod Draže Mihajlovića, smestiti “aferu neposlušnosti”. Tako je, naime, Klugman prikazao Musulinovu odluku da u avion koji je u Italiju vraćao oborene američke pilote pusti (protivno Čerčilovoj volji) i četničku delegaciju.

Klugman je prošao više bezbednosnih provera. Prvu 1942. pre odlaska u englesko obaveštajno odeljenje u Kairo, pošto se prethodno kao dobrovoljac na početku rata prijavio u vojsku. Tamo su ga poslali zahvaljujući dobrom poznavanju jezika i prilika u Jugoslaviji. Sledile su još provere 1943. i 1945. uvek sa visokim ocenama. Brzo je unapređen u čin kapetana, a potom i majora britanske obaveštajne službe.

AMERIČKI oficiri za vezu koji su s njim komunicirali iz Jugoslavije zapazili su njegovu naklonost ka partizanima koju, uostalom, nije skrivao. Da li je Klugman imao baš toliko presudni uticaj na Čerčila i njegovu percepciju pokreta Draže Mihailovića? Šta sa izveštajima vojnih izaslanika Ficroja Meklina i Vilijama Dikina koji su izbliza pratili aktivnosti Tita i njegovih partizana i njihovu borbu sa Nemcima? Šta je s presretnutim izveštajima Nemaca koji javljaju o tome kako ih napadaju i kako glavne borbe vode sa Titovim partizanima?

I sami Amerikanci imali su saznanja da su četnici u Srbiji poslednju put napali Nemce u oktobru 1943. godine, što im je javio kapetan Musulin.

Američki i britanski oficiri koji su bili sa Mihailovićem javljali su da je glavni razlog Mihajlovićevih “ograničavanja” napada na Nemce njegova “želja da u odnosu na Hrvate etnički i brojčano sačuva srpsko stanovništvo”. Musulin navodi kako je na raspitivanje o razlozima jenjavanja borbi protiv Nemaca dobio odgovor kako je to zbog odmazde prema civilnoom stanovništvu. Nemci su streljali stotinu ljudi za jednog njihovog ubijenog vojnika.

TITO međutim nije optuživao četnike zbog smanjenja intenziteta i broja napada na Nemce već zbog saradnje s njima. To nije bilo isto, a u političkom kontekstu bilo je “ubojito”. Naime, u tom slučaju napad i borba protiv četnika, čak i sa oružjem koje su dobijali od saveznika, bili su isto što i napad i borba protiv Nemaca. Pred takvim optužbama-tumačenjima saveznicima je, osim toga, bilo sve teže da objašnjavaju ili pravdaju ekvidistancu prema zaraćenim stranama u građanskom ratu koji se odvijao uporedo sa borbom protiv okupatora.

Musulinovi izveštaji ne govore o saradnji sa Nemcima, ali on napominje kako je čuo da je četnicima naređeno da na svaki način, kupovinom ili krađom, “ili čak moljakanjem i pozajmicom”, dođu do nemačkog oružja i municije. Navodio je i kazivanja nekih seljaka kako su Nemci na drumu, kratko, bez obezbeđenja, ostavljali kamione pune municije da bi ih potom četnici munjevito ispraznili i nestali. Smatralo se kako Nemci to nikako ne bi činili da su sumnjali da će njihova municija biti upotrebljavana protiv njih.

Musulin je u maju 1944. OSS-u dostavio i Mihailovićevu naredbu komandantima četničkih korpusa u kojima Mihailović navodi da se Nemci u njihove borbe sa partizanima nisu mešali “iako sa njima o tome nije postignut nikakav dogovor”. Verovao je da će tako i ostati. Imamo veliki broj neprijatelja, piše Mihailović svojim komandantima. Ne možemo se boriti protiv svih istovremeno. Sada su najveći neprijatelji - komunisti.

Mihailović je sve do samog kraja verovao u ofanzivu američkih i britanskih snaga na Balkanu i da će im se sa svojim jedinicama on tada pridružiti u proterivanju Nemaca iz Jugoslavije i Srbije. U proleće 1945. je još verovao i da će mu oni poslati avion za izvlačenje.

RAZMENA TELEGRAMA

RADIO-depeša britanskog oficira za vezu sa partizanskim jedinicama upućena Komandi u Italiji 13. 9. 1944. godine:

“Mihailovićev štab razbijen. Mihailović pobegao s pratnjom. S njim su američki pukovnik i dva oficira. Nadamo se da će Mihailović biti uhvaćen. Razjasnite situaciju u pogledu američkih oficira.”

Odogovor Komande iz Italije britanskom oficiru za vezu:

“Razjasnite da je vojni cilj partizana Beograd, a ne Mihailović. Razumemo vaše iskušenje kad su u pitanju drugi ciljevi, ali je vaša dužnost da se oduprete. Kao britanskom oficiru za vezu ne priliči da nas sramotite i da kažete da se nadate hvatanju Mihailovića.”