Tito fingira višepartijsku vlast

AMERIČKA vojna misija je i u Hrvatskoj sledila englesku, koja je u početku zastupala i njihove interese. A među hrvatskim partizanima bila je takođe i brojna ruska - sovjetska misija. I američki, ali i ostali obaveštajci i tada, a i posle, u svojim sećanjima i memoarima navode da su njihovi odnosi sa Rusima “više od korektnih”, “bez podozrenja”. Još nema hladnog rata.

Članovi vojnih misija redovno razmenjuju informacije do kojih dolazili na terenu, ne samo o ustašama i Nemcima. Oni razmenjuju svoje impresije i o partizanskim jedinicama, njihovoj organizaciji i funkcionisanju, kao i o odnosu prema stanovništvu i stanovništva prema njima. Ti odnosi su čak prijateljski, tako da Amerikanci od Rusa dobijaju i one informacije koje partizani, posebno njima, na koje su ljuti zbog njihovih misija kod četnika, neće da daju.

NA početku 1944, novi američki izaslanik Frenklin Lindsej, koji u Topusko, sedište hrvatskih partizana, dolazi posle boravka među slovenačkim partizanima, pominje prijateljska ćaskanja sa Rusima. Sovjeti se raspituju o Njujorku, Holivudu i Detroitu, američkim automobilima, “ne samo džipu”, a upoređuju i njujorški i moskovski metro. “Bez obzira na to u koje doba dana smo se nalazili”, piše u svojim sećanjima Lindsej, “na stolu se obavezno nalazila flaša votke, a ako je nije bilo, onda rakije”.

Obožavanje alkohola nije bilo svojstveno samo Rusima. Među partizanima kao britanski vojni izaslanik bio je i Randolf Čerčil. Partizani su bili veoma ponosni što je među njima sin Vinstona Čerčila, tadašnjeg britanskog premijera, koji je posleratna legenda, poznat po svom tompusu i obožavanju viskija. Kakav otac - takav sin, veli narodna poslovica, istinita pogotovo u slučaju Randolfa. On će kasnije biti alkoholičar, ali će po svojim dugotrajnim pijanstvima postati zapažen već i kod partizana u Topuskom. Sam Randolf nije ni krio svoju ljubav prema čašici. Jednom prilikom ispričao je, dobro raspoložen, kako mu je otac, s kojim je bio na službenom putu u Kanadi, naredio da s njima stalno bude boca mineralne vode. Randolf je bio zadužen da u nju, prethodno, krišom sipa oštro piće. Bilo je to u doba prohibicije. Svi su se čudili što Vinston pije toliko vode, pričao je.

BILO je i drugih privatnih “detalja” koje su zapažali vojni izaslanici. Naročito su detaljno opisivali partizanske zvaničnike s kojima su se viđali i razgovarali. O partizanskom komesaru Vladimiru Bakariću, koga je upoznao u Topuskom, kad je ovaj imao 32 godine, Lindsej daje više od Bakarićevog političkog profila. Osim toga toga da je postao član ilegalne komunističke partije u 21. godini i partijske karijere navodi da ovaj i mnogo puši, da je podbulog lica, i uglavnom smrknut. Nije verovatno da je Lindsej još tada u Topuskom “iskopao” da je Bakarićev otac bio sudija koji je jednom prilikom zaštitio Tita i da je Tito u Bakarića, kao u jednog o retkih svojih saradnika, imao skoro neograničeno poverenje. Pogotovo nije verovatno da se Bakarić time hvalio. Do ovog podataka će verovatno doći kasnije i negde drugde.

Partizanskog komandanta hrvatskih partizana Ivana Gošnjaka Lindsej opisuje kao smirenog i zamišljenog čoveka. Navodi da je, kao i većina partizanskih komandanata, učestvovao u španskom građanskom ratu i da je bio na školovanju u Moskvi. Zanimljivo je i njegovo zapažanje da je Gošnjak u komunikaciji imao mnogo više samopouzdanja i da je bio znatno opušteniji nego prethodni partizanski komandant s kojim se viđao u Sloveniji. Što se verovatno odnosi na Mitju Ribičiča, koji mu je bio domaćin u Karavankama, odakle će i doći u Hrvatsku.

LINDSEJ u Hrvatsku stiže po naredbi šefa američke obaveštajne kancelarije u Švajcarskoj Alena Dalsa, budućeg šefa CIA, sa zadatkom da se u Zagrebu sretne s Nemcima. Oni nisu verovali ustašama i Paveliću u Zagrebu. Ideja poglavnika je bila da dogovore predaju Amerikancima i Englezima, i da tako izbegnu partizane. Dakako, to nije bio jedini zadatak ovog američkog obaveštajnog oficira s najdužim izaslaničkim stažem među jugoslovenskim partizanima. Američka obaveštajna služba je zainteresovana i za sva druga dešavanja u Hrvatskoj. Prethodno je brifiran o zločinima koje su činile ustaše, uključujući i prisilna pokrštavanja srpskog stanovništva, da je Ante Pavelić ne samo fašista već i zadrti antisrbin. Isto tako i o građanskom ratu i o sukobima i zločinima koje čine Muslimani i Srbi. Iz tih brifiranja stiče se utisak da Amerikanci još nekako mogu i da shvate sukobe s ljudima druge vere, muslimanima, “kao posledicu otomanske vladavine”, ali da su im sukobi Srba i Hrvata, koje smeštaju u kontekstu davnih sukoba i podela hrišćana, manje razumljivi.

OSS posebno zanimaju partizanska politička organizacija u Hrvatskoj i “koraci kojima je partizanski pokret defakto već postaje prava vlada Hrvatske, kao uostalom i u drugim delovim Jugoslavije” gde se partizani nalaze. Amerikance, koji su u posleratnoj Jugoslaviji očekivali izbore kojima će biti razrešen i građanski rat, posebno interesuje odnos partizana prema predratnim političkim partijama. U Hrvatskoj fokusiraju se pre svega na odnos partizana prema Hrvatskoj seljačkoj stranci i njenom predratnom lideru Vladku Mačeku.

OVOG uglednog političara u Kraljevini Jugoslaviji i potpredsednika jugoslovenske vlade koja je pristupila Trojnom paktu Ante Pavelić sve vreme Drugog svetskog rata drži u kućnom pritvoru Zagrebu. Njemu, međutim, partizani ne veruju i protiv njega započinju oštru propagandnu kampanju. Kada američki vojni izaslanik upita zašto i na osnovu čega, budući da nema dokaza o njegovoj direktnoj saradnji s Pavelićem, već da je u pritvoru, on citira kako Vladimir Bakarić odgovara,”zato što nije javno podržao - nas”.

Borisa Magovca, Mačekovog saradnika i glavnog urednika predratnog glasila Hrvatske seljačke stranke, Amerikanci će sresti u leto 1944. na Visu. Kada je Magovac uspostavio kontakt s partizanima, da bi se razmotrile mogućnosti eventualne saradnje, partizani će ga postaviti za potpredsednika Narodnooslobidilačkog Fronta. Amerikanci će “provaliti” da je Magovac na Visu već nekoliko meseci zapravo u kućnom pritvoru. Sličnu sudbinu doživeće i sin osnivača HSS-a Stjepana Radića, koji odlazi u partizane ne znajući šta se desilo Magovcu.

Sličan “status” Magovčevom imaće još neki predstavnici nekomunističkih članova u rukovodstva NOF (Narodno oslobodilački front), organizacije koja je zapadnjacima trebalo da pokaže da su u okviru nje zastupljene sve političke grupe, osim onih koje su otvoreno sarađivale sa okupatorom i kvislinzima, da ocrtava višepartijski karakter narodne vlasti. Razumljivo da je takva praksa iritirala i Amerikance i Engleze. A i da je Tito to znao. Ali da u konačnici to nije imalo bitan uticaj na uspostavljanje partizanske vlasti.

VAŽNOST PROPAGANDE

AMERIČKIM obaveštajcima nije promaklo da skoro pri svakoj većoj jedinici partizana u Hrvatskoj postoji pokretna štamparija ili geštetner. U jednom izveštaju se javlja kako partizani te štamparije čuvaju više nego vatreno oružje.

Zanimljiva je i opaska Frenklina Lindseja u njegovim sećanjima o jednom posleratnom susretu sa Mitjom Ribičičem kada ga pitao zašto mu je strogo bilo ograničeno kretanje među partizanima u Sloveniji.

- Zato - odgovorio je Ribičič - da ne biste videli koliko smo slabi.