Tito ljut na Amerikance zbog Draže

KRAJEM leta 1944. Tito zaoštrava odnos prema članovima američkih vojnih misija u celoj Jugoslaviji. I Čerčil i Tito su tražili od Amerikanaca da se misija pukovnika Mekdauela kod Draže Mihajlovića prekine. Mekdauel je inače tamo otišao tek pošto se sa takvom idejom svoje obaveštajne službe saglasio predsednik Ruzvelt. Na insistiranje Čerčila, Ruzvelt je ovu svoju saglasnost opozvao i Mekdauel je dobio naređenje da prekine sa svojom misijom. Međutim, Mekdauel je ipak ostao s četnicima i u komandi za Jugoslaviju u Italiji će se pojaviti tek u novembru 1944.

Nesporazum između njega i pretpostavljenih biće izglađen. Ali nesporazum sa Titom neće. Njegovu ljutnju pojačaće i vesti, a sumnjao je da su i tome kumovali Amerikanci, kako su se pojedine četničke jedinice čak spojile s crvenoarmejcima, s planom da zajedno krenu u oslobađanje Beograda. Čak da su ih ruski vojnici kratko i branili kada su se četnici sreli oči u oči sa prvim pripadnicima jedinica njihovih najljućih neprijatelja, partizanima. Veruje se kako je ovo bilo opterećujući "šlag na torti animoziteta" prema Amerikancima. Podloga antizapadnjaštva već je postojala kod komunističkog kadra, naročito onog koji je boravio i školovao se u Moskvi.

U SEKCIJI OSS za Balkan krajem 1944. godine, u koju su stizali izveštaji o zategnutim odnosima s partizanima, razmišljalo se o koracima koje valja preduzeti, pa i o promeni šefa misije Čarsla Tajera. Izbor za njegovog naslednika pada na Frenklina Lindsija koji će u to vreme biti u misiji kod partizana u Hrvatskoj. On dobija prekomandu i poziv da prethodno ode u Italiju. Tajer podržava ovaj predlog ali predlaže da pre dolaska u Beograd obavezno, bude unapređen u potpukovnika, jer su u rangu njegove funkcije kod Rusa jedan general-major, a kod Engleza vicemaršal vazduhoplovstva.

Lindsi će samo nekoliko dana potom zaista biti unapređen. U tom trenutku on ima samo 28 godina. Nisu dakle samo partizani imali mlade komandante, uostalom ni Ficroj Meklejn nije mnogo stariji. Ima tek 34 godine. U ratu se, reći će kasnije Lindsi, brže napreduje, a "nije loše ni biti na pravom mestu u pravo vreme". Beograd je sasvim sigurno bio jedno takvo važno mesto. I bivaće to sve više.

FRENKLIN Lindsi je pozvan u Italiju, u koju putuje preko razorene Krajine, a onda avionom iz Zadra. Odlazi na brifing o situaciji pri kraju Drugog svetskog rata. Lindsijev kratki boravak prekida ratoborni telegram Tajera u kom se kaže da je Lindsi hitno potreban u Beogradu. Beograd se Lindsiju u rano proleće 1945. čini - sumoran. Mora da je takav bio, beleži on u memoarima, i pre rata, ali dodatne ožiljke na njemu će ostaviti i nemačko i savezničko bombardovanje i artiljerijska municija oslobodilaca u oktobru 1944. godine.

Kakvi su odnosi među saveznicima u Beogradu s početka 1945? Lindsi će po dolasku biti pozvan na večeru u britansku misiju. Tad će prvi put videti uživo svog domaćina Ficroja Meklejna, kome su, znao je, iz Slovenije i Hrvatske stizali i njegovi izveštaji. Učinio mu se i ljubazan i neposredan iako ga ostali Amerikanci i Jugosloveni doživljavaju kao uštogljenog čoveka koji je s drugima uvek na distanci. "Suzdržan i hladnokrvan Škot", opisao ga je Milovan Đilas. Lindsi primećuje kako su svi članovi britanske misije međusobno stari znanci, da su dugo zajedno; neki još od početka rata, iz Afrike, neki od studentskih dana, i da među njima ima čak i rođačkih veza.

Ficroj Meklejn, koji je dobro poznavao Sovjete, još iz svog boravka u Moskvi pre Drugog svetskog rata, a koji je odlično govorio srpskohrvatski, i Lindsi slagali su se da se odnosi sa njihovim domaćinima pogoršavaju i da nisi više neposredni kako su bili po šumama i gorama Bosne ili Slovenije. A ni partizani više nisu bili isti.

ODMAH po dolasku, Tito se useljava u Beli dvor, u kom je pre rata na Dedinju živeo knez Pavle. Skromnu partizansku uniformu zamenjuju savršeno skrojene uniforme. Bogato su ukrašene zlatnim epoletama i gajtanima i maršalskim oznakama. I širit na njegovoj šapki je maršalski, optočen zlatnožutom pletenicom. Samo petokraka podseća na njegov komunistički početak, piše Lindsi, a da ga Tito u tim novim uniformama, onako osrednjeg rasta, s nabačenim kilogramima, ponekad podseća na osobu protiv koje su zajedno ratovali - maršala Geringa. Lindsi još piše kako se Tito u Belom dvoru ponaša kao ljubazan i zabavan domaćin. Na njegovom stolu uvek se služi raznovrsni bife, uključujući i razna pića, uz obaveznu votku i kavijar iz Kaspijskog mora. Tito mu više nalikuje na habzurškog princa nego na sina siromašnih seljaka iz hrvatskog Zagorja.

MAJA 1945. Amerikanci su povodom posete generala Ire Ikera, komandanta savezničkih snaga za Mediteran, upriličili svečani ručak na koji su pozvani Tito i glavni partizanski komandanti. Nedelju dana pre ovog događaja u njihovu misiju došla su dva predstavnika Ministarstva spoljnih poslova, zadužena za protokol, radi konsultacija oko liste zvanica i rasporeda sedenja. Na iznenađenje Amerikanaca, bili su u tradicionalnoj "diplomatskoj uniformi" - crnim sakoima, po svoj prilici frakovima i s obaveznom belom maramicom u gornjem levom džepu i prugastim pantalonama. Dan uoči ručka misiju je posetilo Titovo obezbeđenje koje je proveravalo zgradu i snimalo bezbednosne rizike.

Na sam dan prijema pojavljuje se i kuvar sa zaduženjem da u kuhinji proba svako jelo pre nego što će ono biti posluženo Titu. Istog jutra sve zgrade oko američke vojne misije bile su evakuisane i pretražene, a venčanje u obližnjoj pravoslavnoj crkvi odloženo. Na njen zvonik postavljen je mitraljezac. Po krovovima susednih zgrada raspoređeni su vojnici sa mašinkama, kao i u ulicama kojima je dolazio jugoslovenski maršal. Sat vremena pre njegovog dolaska, saobraćaj i kretanje u ulicama bili su zabranjeni.

NA RUČAK Tito dolazi u velikom "kadilaku", predratnoj, američkoj luksuznoj limuzini. Oficiri koji su bili sa njim hvalili su se i govorili kako je tu limuzinu Titu poklonio i poslao lično - Josif Visarionovič Staljin. Amerikanci su, opet, sumnjali kako je verovatnije da je ta limuzina rekvirirana iz garaže nekog ko je stanovao blizu Belog dvora, po dolasku partizana u Beograd.

Lik Tita kao državnika građen je od samog početka. U martu 1945. tako su vojni atašei Amerike, Engleske i Rusije, uz najviše oficire JNA, pozvani na beogradski aerodrom da se susretnu sa Titom prilikom njegovog dolaska u Beograd. Postrojili su ih tamo u špalir i Tito se po izlasku aviona rukovao sa svakim od njih u prolazu, a potom je bez zadržavanja, okružen svojim gardistima, seo u automobil i odvezao se sa aerodroma.

DOČEK

Na STAROM beogradskom aerodromu, koji se nalazio iza današnjeg Studentskog grada, Titovom dočeku u martu 1945. godine prisustvovali su američki, britanski, ruski i viši jugoslovenski oficiri. Amerikance su predstavljali potpukovnici Frenklin Lindsi i Čarls Tajer i kapetan Vilijam Keri. Bili su tu sovjetski generali Lototski i Kiselev, kao i britanski vazduhoplovni vicemaršal Artur Li i jugoslovenski general-potpukovnik Arso Jovanović.