Titovi partizani hoće sever Italije

U PROLEĆE 1945. stvarna događanja ne slede najave kakve su prethodno imali američki obaveštajci. S kraja 1944, po dolasku narodnooslobodilačke vojske u Srbiju i oslobođenju Beograda, oni su, naime, imali najave da će, kad šume dobiju novo lišće, doći i do novih akcija pripadnika vojske Draže Mihailovića protiv partizana i JNA. Ali to se, svedoče izveštaji vojnih promatrača u novonastajućoj Jugoslaviji, ne događa. U njima, naprotiv piše, da takvih borbi nema. A piše i da malobrojni ostaci predratnih opozicionih partija pokazuju odsustvo koncepcije strategije suprotstavljanja komunistima.

Vojni promatrači svedoče i beleže uspostavljanje i jačanje nove komunističke vlasti u Srbiji i glavnom gradu Jugoslavije i javljaju da se Titovi partizani i komunisti pripremaju za vlast i na prostorima na kojima se još uvek vode borbe s Nemcima koji se povlače. Pripremaju se za uspostavljanje svoje vlasti, ne samo u još neoslobođenim krajevima Jugoslavije, već i u - severnoj Italiji. I upravo u severnoj regiji Italije, Venecija - Đulija i doći će do prvog savezničkog sukobljavanja, koje će, pogotovo kasnije, biti smatrano najavom i svojevrsnom demonstracijom dugotrajnog hladnog rata koji će ubrzo uslediti.

AMERIČKA vojna misija pri partizanima u Hrvatskoj još je godinu dana ranije, u proleće 1944. najavila kako NOV i POJ nameravaju da Jugoslaviji pripoje i Istru, kao i Trst, Goricu i Monfalkone, koji su nakon nestanka Austrougarske dodeljeni Italiji, iako su na tim teritorijama živeli i Hrvati i Slovenci. Takvim izveštajima iz 1944. nije pridavana velika pažnja. Čak i godinu dana kasnije, kad su Saveznici, krećući se prema severu Italije, očekivali da će se sva teritorijalna pitanja rešiti po završetku rata na međunarodnoj konferenciji. Tito, međutim, nije hteo da čeka. Naprotiv. On je još posle kapitulacije Italije 1943. proglasio aneksiju regije Venecija - Đulija Jugoslaviji, uključujući i Trst!

Italijansku vojsku tad će tamo zameniti Nemačka. Moskva će Titu poručiti da je ta odluka o aneksiji "preuranjena", a Englezi i Amerikanci da će se sve rešiti kasnije. Formalno, vrhunac tadašnjeg sukobljavanja oko ove regije dogodiće se 3. maja 1945. Konačno, taj će sukob biti završen tek tri decenije kasnije. Naime, tek će Osimski sporazumi razrešiti teritorijalne nejasnoće između Jugoslavije i Italije. Potom će ih Slovenija i Hrvatska uneti kao svoje nasleđe prilikom ulaska u EU. Maja 1945. Amerikanci i Englezi u Italiji biće na ivici ratnog sukoba sa armijom koju su i sami naoružali.

FEBRUARA 1945. u kratku posetu Beogradu dolazi legendarni saveznički maršal, ser Harold Aleksander, vrhovni saveznički komandant u Mediteranu. Sa partizanskim maršalom Titom, on razgovara o usaglašavanju operacija saveznika i partizana prema Nemcima, koji se još opiru na severu Italije, u Austriji i Hrvatskoj. Tom prilikom Aleksander će obići i Sremski front. Svojoj komandi 28. februara poslaće izveštaj da je kod Šida video pravi organizovani front sa rovovima. Navešće da se Jugosloveni bore sa ograničenim sredstvima i da zaslužuju da im se pomogne da oteraju Nemce iz svoje zemlje.

Tito je prilikom razgovora sa Aleksanderom te zime u Beogradu tražio opremu i naoružanje za 30.000 ljudi, za jedinice s kojima je planirao oslobađanje Dalmacije i njenih ostrva i dalji prodor na sever. Tadašnji američki vojni izaslanik Frenklin Lindzej izveštava da Tito, takođe, tražio opremu za još 100.000 ljudi, u naoružanju, municiji, hrani, gorivu i da je "u dugačkom spisku zahteva" bila i potražnja - deset hiljada kamiona! Ovom zahtevu jugoslovenskog maršala neće biti odgovoreno.

Ipak, izgleda da su se tada dva maršala, partizanski i saveznički, sporazumeli. Posle posete Beogradu Aleksander javlja u London da je reč o najuspešnijoj poseti Beogradu. "Mislim da je maršal Tito vrlo prijateljski nastrojen, razuman i kooperativan. On je saglasan sa svim predlozima koje sam mu izneo. S čisto vojne tačke gledišta mogu dobiti sve što zahtevaju."

VRLO brzo po odlasku Aleksandera iz Beograda u dalmatinske luke, koje su kontrolisali partizani, počinje da stiže saveznička pomoć. OSS kapetan Reks Din iz Zadra javlja američkoj misiji u Beogradu da se tamo brodovima dopremaju vozila, tenkovi i naoružanje. Javlja da je u Zadru i jedan saveznički tanker s gorivom za partizanska vozila i za eskadrilu britanskih lovaca-bombardera koji su dodeljeni za podršku partizanskom napredovanju. Ispostaviće se da na ovu podršku za Titovu armiju, u opremi i naoružanju, koju je odobrio maršal Aleksander, Čerčil neće reagovati sa istim entuzijazmom. On će reći da je dosta i da se sada to zaustavi. Sa svoje strane partizanski maršal nije skrivao kako vojnu opremu koju traži od britanskog maršala namerava da koristi i za oslobođenje Istre i Trsta. Aleksander, opet, nije imao nikakva politička uputstva. Razgovorima s Titom on je pristupao striktno vojnički, uključujući i liniju razgraničenja između njihovih armija na teritoriji koju su oslobađali od Nemaca, a koju je Titu predložio u Beogradu.

OSIM što je postupao čisto vojnički, britanski maršal predlažući liniju razgraničenja nije se mnogo razlikovao ni od britanskog ministra spoljnih poslova. Entoni Idn, naime, sredinom februara 1945. na Jalti, takođe govori o demarkacionoj liniji između Saveznika i partizana. Takvom pristupu se suprotstavlja američki Stejt dipartment. Vašington se tvrdo drži Atlantske povelje i principa samoopredeljenja, istaknutog u njoj još s početka 1941.

U ovoj povelji, koju će potpisati sve saveznice, i koja će kasnije biti osnov OUN, naglašavalo se da do promene granica ne može doći mimo volje naroda i da će se o svim spornim teritorijama dogovarati na mirovnim konferencijama koje će se održati posle završetka Drugog svetskog rata. Vašington je otud čvrsto bio pri stanovištu da Venecija - Đulija, teritorija zapadno od italijansko-jugoslovenske granice iz 1939, treba da bude isključivo pod komandom savezničkih vojnih vlasti.

Amerikanci su uz to prema Jugoslovenima bili i sumnjičavi. U svojim izveštajima njihovi obaveštajci iz Jugoslavije u ratnim godinama navode kako partizani i Tito, pod nosem znatno nadmoćnijih Nemaca organizuju svoju vlast. A s proleća 1945. partizani su i znatno bolje naoružana i brojnija armija. I sa već znatnim i uspešnim revolucionarnim iskustvom.

MORA VOJNOG IZASLANIKA

U AMERIČKU vojnu misiju u Beogradu, jedne noći s proleća 1945, pošto je izbegao i partizansku i njihovu stražu, upašće kroz stražnji prozor uplašen sredovečni čovek. Rekao im je da je bio u četnicima i pokazao "Pismo preporuke" jednog američkog pilota. U njemu on moli svakog da pomogne donosiocu ovog pisma, kao što je i on pomogao meni, piše pilot, da se sakrijem i spasem od nemačkog zarobljeništva i vratim iz Preljine u SAD. Dali su mu da večera u jednoj sobi dok su proveravali autentičnost imena i razmišljali šta da rade. Pilot je zaista postojao, ali misija nije imala imunitet poput ambasade, a sumnjali su da je možda i reč o provokaciji OZNE i nisu znali šta da urade. Rekli su mu da nemaju načina da mu pomognu. Ustao je, pogledao ih u oči, oposovao i otišao u noć kako je došao. Minut potom čuli su pucanj koji je samo mogao da znači ili da je ovaj čovek ubijen ili da je izvršio samoubistvo.