Trka Saveznika i partizana za Trst

POLOVINOM aprila 1945. Saveznici na Apeninskom poluostrvu počinju prodor ka severu Italije. Na suprotnoj strani Jadrana to isto započinju i Titovi partizani. U tršćansku priču, uključena je i američka vojna misija u Beogradu. Tek pristiglog ambasadora SAD za Jugoslaviju Ričarda Patersona, oni podsećaju da između Amerike i Engleske ne postoji precizan, jasan i čvrst stav u pogledu razgraničenja između savezničke i jugoslovenske Četvrte armije. Upozoravaju ga da je u toku trka dveju armija ko će pre do Trsta (i okoline) a koja bi mogla završiti "ozbiljnim komplikacijama" .

U IZVEŠTAJU američke misije se predlaže da razgraničenje ide linijom istočno od Trsta, "gde i onako u većini žive Slovenci i Hrvati", čime bi bila sačuvana teritorija zapadno od linije koju predlažu. Američki ambasador u Beogradu misli da se o ovom predlogu vredi dogovarati u glavnoj savezničkoj komandi za Mediteran u Italiji, u Kazerti, gradiću severno od Napulja, gde su i maršal Aleksander i američki ambasador Kirk.

U međuvremenu već stižu informacije koje potvrđuju prognoze šefa američke vojne misije u Beogradu, Frenklina Lindsija da se u Gorici, Monfalkoneu i Trstu, Slovenci i Italijani bore protiv Nemaca - ali i jedni protiv drugih. Italijani 29. aprila odbijaju predlog da zajedno sa Slovencima i jugoslovenskim partizanima, sa zastavama obeju strana, sa italijanskom i jugoslovenskom trobojkom s petokrakom i, naravno, neizostavnom zastavom proletera, objave preuzimanje vlasti nad celom regijom Venecija Đulija. Oni čekaju dolazak savezničke armije.

ČETVRTA jugoslovenska armija dan kasnije, 30. aprila, stiže nadomak Trsta, a 1. maja njena prethodnica spaja se sa slovenačkim partizanima u samom gradu. Savezničke trupe su udaljene dvadesetak kilometara zapadno od Trsta, u mestu Monfalkone. Baš tu, njihov komandant general Bernard Frejberg sreće lokalne partizane koji mu prenose poruku da će sutradan ujutru tu doći radi dogovora Petar Drapšin, komandant Titove Četvrte armije. Frejberg se zaustavlja i čeka. Čeka Drapšina koga nema ni do sutra u podne i on 2. maja nastavlja pokret ka istoku, ka Trstu, čisteći poslednje džepove otpora Nemaca.

Amerikanci su i onda više verovali da je Frejbergovo zadržavanje u Monfalkoneu bila namerna partizanska smicalica, da se za jedan dan prolongira ulazak Saveznika u Trst, a ne loša organizacija susreta s Titovim komandantom. Jer kada Saveznici sa svojom vojskom 3. maja ulaze u Trst na njegovim ulicama su već partizanske straže i patrole pod komandom Petra Drapšina. Na svim važnijim zgradama u gradu, kao i po selima oko Trsta, vijore se partizanske trobojke s petokrakom i crvene proleterske zastave. Frejberg je u problemu. Da li da prihvati narodnooslobodilačke odbore za koje saznaje da su formirani ili da ceo Trst, makar i silom, stavi pod svoju vojnu upravu.

BUDUĆI da nema instrukcija za zatečenu situaciju, Frejberg se opredeljuje za prvu mogućnost. Šalje pukovnika Džona Klarka u štab Četvrte armije, koga tamo ne čeka samo Petar Drapšin, komandant Četvrte armije, već i general Arsa Jovanović, šef Vrhovnog štaba. Oštrim rečima, on "u ime maršala Tita" protestuje zbog ulaska Frejbergovih jedinica u Trst i zahteva da se one "kako je dogovoreno", povuku nazad na zapad, sve do reke Isonzo. U svojim sećanjima, šef američke vojne misije Frenk Lindsi napisaće da je to s rekom bio čist Jovanovićev blef, smicalica.

Povodom situacije u Trstu, Tito 3. maja šalje depešu maršalu Aleksanderu, glavnokomandujućem u Mediteranu, započinjući s njim prepisku koju će prenositi američka vojna misija u Beogradu. Depeše će obično stizati noću i onda će, čim budu dešifrovane, džipom biti nošene u Beli dvor na Dedinju.

U ovom prvom, kratkom telegramu Tito oštro protestuje i kaže kako je "ovog trenutka" od svoje Četvrte armije dobio informaciju da su trupe kojima komanduje Aleksander "bez prethodne najave" ušle u Trst, Goricu i Monfalkone, "a koji su oslobodile naše jedinice". Tito veli kako ne zna šta da misli o ovome i traži od savezničkog komandanta objašnjenje.

ALEKSANDER odgovara oštrijom depešom, dan kasnije. Veli da je zapanjen telegramom od 3. aprila i Titovim nepoštovanjem onog što su se dogovorili.

U daljem tekstu on Tita podseća na dogovor da luka Trst, pruga i glavne saobraćajnice prema Austriji budu pod njegovom komandom. I da je Tito, prilikom njihovog razgovora u Beogradu, čak predložio da on komanduje i njegovim snagama koje bude zatekao, što sam ja, veli Aleksander, i prihvatio. Britanski maršal u ovom telegramu podseća da je svoj deo obaveza ispunio, misleći na pomoć koju je uputio u opremi, municiji, sanitetskom materijalu, hrani, kao i na podršku savezničke avijacije i mornarice. "Vi ste, međutim", veli on Titu u nastavku telegrama, "naredivši svojim snagama da prodiru na zapad i okupiraju teritoriju do reke Isonzo preuzeli jednostranu akciju". Na kraju telegrama on piše da je svojim trupama naredio da ostanu tamo gde su, u Trstu, Gorici i Monfalkoneu, s okolinom.

PETOG maja sledi Titov odgovor Aleksanderu.

"Iznenađen sam vašom spremnošću da posumnjate u to da ću se pridržavati našeg dogovora! Još više sam", veli Tito, "iznenađen vašom nespremnošću da uvidite kako ja nisam samo vrhovni komandant!" Tito, naime, podseća Aleksandera da je on i premijer svoje zemlje i da mora da vodi računa i o zaštiti i interesima svoga naroda. On očekuje od britanskog maršala da na jugoslovensku okupaciju ne gleda samo sa vojnog već i sa političkog stanovišta. Tito dalje podseća na svoju saglasnost da Saveznici raspolaže Trstom i lukom u Puli.

U ovom telegramu Tito još izražava veliku zahvalnost na pomoći u opremi i materijalu koju mu je Aleksander uputio. Pa veli i da Jugoslavija ima pravo da bude na toj teritoriji ne samo zato što je saveznica, pobednik, već i što je na toj teritoriji i stanovništvu i Jugoslaviji, posle Prvog svetskog rata, prethodnim mirovnim ugovorom naneta velika nepravda, jer je ona dodeljena Italiji.

TITO, uz srdačne pozdrave, završava svoj telegram rečima da je svojim jedinicama naredio da ostanu na okupiranoj teritoriji, ali da nikako ne smetaju i pruže svaku podršku Aleksanderu u napredovanju ka Austriji.

O svom telegramu Titu, od 4. maja, britanski maršal izvestiće i svog premijera Čerčila. Izražava uverenje da će se Tito pridržavati onog što su se dogovorili, ako mu se nagovesti da će, kad Trst sa okolinom ne bude bio vojno potreban, on biti pripojen novoj Jugoslaviji. Čerčil mu odmah odgovara da to ne čini. Amerikanci i Englezi ne pristaju na tu cenu.

KALjENjE RIČARDA NIKSONA

KOLIKO je bilo nepoverenje između saveznika i Jugoslovena u Tršćanskoj krizi tih prvih meseci svedoče i događaji kada je jedna delegacija američkih političara bila u obilasku Italije i Trsta. Radi sigurnosti, Amerikanci nisu hteli da prespavaju u Trstu, već na jednom od njihovih ratnih brodova. U toj delegaciji je bio i mladi političar, budući predsednik SAD - Ričard Nikson.