Saveznici dolaze Titu na noge

GENERALA Vilijama Morgana, šefa savezničkog štaba za Mediteran kojim komanduje maršal Aleksander, na beogradskom aerodromu dočekuju američki vojni ataše i vicemaršal RAF-a Artur Li. Nemaju vremena za duže pripreme i dogovore pred susret sa Titom koji Morgana očekuje u Belom dvoru. Samo je Frenklim Lindsi, koji je imao najduži staž u vojničkoj misiji u Jugoslaviji, donekle bolje poznavao Tita. To će se pokazati važnim u ovom razgovoru, pogotovo jer on šefa američke vojne misije generala Morgana opisuje kao tipičnog engleskog dobričinu, sede kose, rumenih obraščića i veselih plavih očiju.

Morganov pomoćnik, koji je ostao pred vratima sale u kojoj će se razgovarati, kasnije će ispričati kako mu je oficir koji mu je pravio društvo, na francuskom, uputio poluironičnu rečenicu pitajući da li su Saveznici u teškoćama kad im kao velika sila dolaze u Beograd na noge.

U razgovoru koji će se pokazati presudno važnim za budućnost Istre i Slovenije, s Titom su još i četvorica njegovih generala. Morgana prate britanski i američki vojni atašei. Na ovom sastanku Morgan Titu iznosi Aleksanderov predlog za liniju demarkacije koji će postati poznat pod nazivom Morganova linija. Ona ide linijom pruge i puta iz Trsta prema Austriji, povremeno odstupajući koji kilometar levo ili desno. Donekle odgovara i etničkoj podeli između Italijana i slovenskog življa. A neće se mnogo razlikovati ni od kasnije linije koja je razdvajala buduću Slobodnu teritoriju Trsta - Zonu A i Zonu B.

MORGAN će izneti predlog po kome se sva vlast prepušta Titovoj armiji, osim u Puli, Trstu, Gorici i Monfalkoneu. Naglasiće da to ne prejudicira konačno rešenje do kog bi trebalo da se dođe nakon mirovne konferencije. Do pravog konačnog stanja stvari doći će se tek 1975. s Osimskim sporazumima. A njima će prethoditi Pariski mirovni ugovori i Londonski memorandum, što su druge priče.

Tito nije znao kakav predlog donosi Morgan. I na početku razgovora, kako ga opisuje Lindsi, Tito će biti namrgođen i prilično nervozan, neprestano paleći cigaretu za cigaretom i stavljajući je u svoju čuvenu malu muštiklu. Tompusi će se pojaviti znatno kasnije. Američki vojni ataše imao je utisak da Tito očekuje ultimatum koji neće moći da ne prihvati. No čim je čuo da ultimatuma nema, Tito je krenuo u "protivnapad". Zastupao je stanovište da je to političko pitanje, a ne vojno, da su regiju Venecija - Đulija oslobodili partizani i da oni polažu i pravo da nad tom teritorijom imaju punu vlast.

AMERIČKI vojni izaslanik misli da je Morgan pogrešio što je na Titovu besedu učtivo odgovorio kako nema ovlašćenja da o tome razgovara. Mislio je da je Tita trebalo suočiti s ultimatumom, kojeg nije bilo, već je razgovor nastavljen Titovim predusretljivim odgovorima na ostala pitanja koja je postavljao general Morgan. Vrhunac njegovog nezadovoljstva biće kad je Morgan predložio da se napravi zapisnik promemorija sa ovog razgovora. I to tako da za nacrt tog zapisnika zaduži upravo Amerikanca.

Morgana posebno iritira pomisao da je Titu obećano pravo na redakturu, jer će sutradan nacrt biti dat na uvid i odobrenje. Može se samo zamisliti kako se osećao kad su ga Morgan i Tito ostavili da obavi zapisničarski posao, dok je gledao kako u limuzini kabrioletu Tito sa svojim gostom odlazi u razgledanje Beograda.

Lindsi baš nije bio omiljen. Ni pre, ni posle toga. Mora biti da se i tom prilikom setio da će ga samo dan posle proglašenja pobede 9. maja, general Arsa Jovanović pozvati u Vrhovni štab da mu saopšti da je nastupilo vreme mira i da Lindsi sa svojim osobljem treba što pre da napusti Beograd. No nije bilo razloga za Lindsijevu nervozu. Konačna "redaktura" biće ipak urađena u Kazerti i zvučaće više ultimativno.

VELIKA Saveznička trojka bila je naumila da sama iscrtava mapu Evrope nakon definitivnog poraza Nemačke. Podrška Staljina na koju je Tito možda i računao bila je izostala. Staljin će uputiti samo jedno mlako smirujuće pismo, i to tek kad su Saveznici prinudili jugoslovensku stranu da se u potpunosti povuče sa teritorija, kako je to od nje zahtevano. Misli se da je takvo ponašanje Moskve nastalo zato što je Staljin pikirao na mnogo veći ulov u srednjoj Evropi i Nemačkoj. Amerikanci su tamo već bili i na nekim mestima na kojima je bilo dogovoreno da bude Crvena armija.

Postojali su i drugi razlozi sovjetske suzdržanosti u Tršćanskoj krizi. Moguće je da se računalo na to da bi veća podrška jugoslovenskim komunistima izazvala nezadovoljstvo komunista u Italiji, koji su posle sloma fašističke Italije bivali sve popularniji u narodu i koji su se pripremali za prve posleratne izbore. Na kraju krajeva ispašće da su Sovjeti za Italijane a ne za Jugoslaviju.

TITO će se, dakako, razljutiti i javno će izjaviti kako Jugoslavija u budućnosti, kad je reč o njenim vitalnim državnim interesima, više nikad ne sme zavisti od ma čije podrške sa strane. Ova izjava će opet, naravno, izazvati nezadovoljstvo Staljina, a sovjetski ambasador u Beogradu neće propuštati priliku da to u neformalnim prijateljskim razgovorima stavlja do znanja, što će naravno stići i do Amerikanaca i Engleza. Ali oni će i tad propustiti da se ozbiljnije pozabave nagoveštajima, znacima odmeravanja snaga Staljina i Tita koje će tek uslediti tri leta kasnije.

Saveznici će se u leto 1945. i na teritoriji koju su oni kontrolisali u slobodnoj zoni Trsta suočiti sa nezadovoljstvom jugoslovenske strane koja će započeti propagandni rat protiv stanja stvari kojim su nezadovoljni.

BRITANCI će zbog toga predložiti da američki vojni izaslanik iz Beograda, koji se sa oblicima ideološkog i propagandnog delovanja partizana susretao još od svog boravka među partizanima u Sloveniji i Hrvatskoj, pređe u Italiju za glavnog savetnika generala Džona Hardinga koji će biti postavljen za vojnog guvernera. S takvim predlogom saglasiće se i šefovi OSS-a, američke obaveštajne službe.

Sa Lindsijem će iz Beograda poći još jedan američki oficir. Kao pravi obaveštajci njih dvojica će zatražiti da do Trsta umesto avionom otputuju kolima, kroz celu Hrvatsku i Sloveniju. To će im na kraju biti i dozvoljeno. Ali na taj put neće krenuti sami. Pridružiće im se i jugoslovenski oficir.

Amerikanci će tražiti da u Trst putuju preko Štajerske s obrazloženjem da Lindsi želi da vidi neke od prijatelja koje je tamo stekao još 1943. Objasniće mu da to nije najbliži put za Trst i da za takvu maršutu nisu dobili dozvolu.

AMERIKANCI U LjUBLjANSKOM ZATVORU

PRILIKOM putovanja za Trst, u Sloveniji, Frenklin Lindsi će biti prinuđen da nakratko prekine svoje putovanje. Patrola koja će ih zaustaviti zatražiće dodatno vreme da proveri valjanost njihovih papira za putovanje u Italiju. Lindsi će biti smešten na Bledu. I sam će reći - na prekrasnom jezeru i u smeštaju koji se teško mogao smatrati pritvorom. No druga dvojica Amerikanaca, koji su takođe putovali za Italiju i koji su takođe zaustavljeni radi provere isprava, provešće noć u ljubljanskom zatvoru!