Na stazi Svetog vladike Nikolaja

PATRIJARH Pavle nastavio je misiju Svetog vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog. U vreme Drugog svetskog rata, monasi vladike Nikolaja iz ovčarsko-kablarskih manastira, prihvataju Gojka Stojčevića. Ovde je on telesno izlečen i duhovno preporođen. U Srpskoj Svetoj gori postaje iskušenik Gojko i monah Pavle. Sa ove Gore uzdižu se njegove duhovne lestvice.

Dan po napadu Nemaca na Jugoslaviju, 7. aprila 1941, vladika Nikolaj došao je na slavu manastira Blagoveštenje - Blagovesti. Nadomak manastira zatekao je mnogo automobila sa ministrima i drugim visokim državnicima koji se povlače. Vladiku su ubeđivali da i on napusti zemlju, jer su bili uvereni da mu Nemci neće oprostiti što je bio protiv vojnog pakta sa njima.

Državnici su otišli, vladika je ostao.

Tri meseca po otpočinjanju rata, na Petrovdan (12. jula) 1941. godine, u Žiči, Nemci hapse i u manastir Ljubostinju sprovode u zatočeništvo vladiku Nikolaja. U Ljubostinji, pod jakom nemačkom stražom, vladika Nikolaj ostaje do 3. decembra 1942. godine, kada ga prebacuju u manastir Vojlovicu kod Pančeva. U ovaj manastir, krajem maja 1943. godine, Nemci dovode i patrijarha Gavrila (Dožića). A onda, pri kraju rata, 15. septembra 1944, sprovode ih u zloglasni koncentracioni logor Dahau, u Nemačkoj. Po oslobođenju iz zatočeništva, 8. maja 1945. godine, vladika Nikolaj kreće na put emigracije, smatrajući da tako više može pomoći svom narodu, nego ako se vrati u otadžbinu, gde je na vlast došao bogoborački komunistički režim.

Ime vladike Nikolaja u zemlji bilo je opasno i da se pomene, sem ako nije uzimano za klevetu. Ali, monah Pavle nije zaboravio svog episkopa, domaćina eparhije koja ga je uhlebila i gde je primio monašku rizu. Zato je, po odlasku na postdiplomske studije u Atinu, napisao pismo vladici Nikolaju, koji se tada nalazio u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji, u Americi. Čestitao mu je Božić i informisao o prilikama u manastirima Žičke eparhije.

Pismo u celini glasi: "Pre nekoliko dana stigao sam u Atinu da učim savremeni grčki jezik, pa smatram više no svojom dužnošću da Vam se javim, i umesto sviju monaha i monahinja Vaše eparhije da Vam čestitam nastupajući veliki praznik Rođenja Sina Božjeg - Spasitelja našeg, pozdravljajući Vas radosnim pozdravom:

Hristos se rodi!

Ja sam klirik žičke eparhije, no Vama lično nepoznat jer sam zamonašen 1948. g. Otada sam u bratstvu man. Blagoveštenja, a zatim Rače zajedno sa o. Vasilijem Domanovićem, o. Julijanom Kneževićem i Vašim zemljakom, pre rata u Žiči đakom Milisavom Radosavljevićem, a sada jerođakonom o. Jovanom. Pre rata završio sam bogosloviju i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Rodom sam iz Slavonije.

U Rači imamo sedam đaka. Trojica su iz Bosne, ostali iz Srbije. Jedan se vratio pre neki dan iz vojske i, ako Bog da, monašiće se uskoro; dvojica će dogodine u vojsku, i tako redom. Koliko smo mogli obrađivali smo s njima Sv. pismo Starog i Novog zaveta, pojanje, Liturgiku, Crkvenoslovenski jezik. Ali to je ipak malo jer smo preopterećeni porezom, fizičkim radom na oko 15 hektara ziratne zemlje koliko je manastiru ostalo (i 15 hektara šume), radom u vodenici itd. Oko održanja golog života. Ove smo godine porez platili, ali ako i dogodine bude toliki - šta će učiniti ja ne znam. I ostali veći manastiri gde ima više bratstva ili sestrinstva, s tim kubure.

Pred polazak ovamo bio sam u man. Nikolju i posetio grob mog duhovnog oca jeromonaha o. Makarija. O. Rafailo tad nije bio u manastiru. Posetio sam i ostale ovčarsko-kablarske manastire. U Blagoveštenju je o. Danilo Zdravković s jednim đakom; u Sv. Trojici: o. Irinej, Simeon i o. Jovan, popravljaju crkvu i već su ju vrlo lepo uredili. U Sretenju su monahinje; od kule, nad starom trpezarijom, dižu sprat za kelije. Podigle su do krova i krov metnule, ali kubure sa parama. Iznutra će morati raditi tek dogodine, ako Bog da. U Preobraženju je o. Evstatije, jerođ. o. Mardarije i monah o. Mitrofan. Svi su dobro i zdravo. U Vaznesenju je monah o. Apolonije, no tamo nisam stigao da odem.

Kad sam bio pre kratkog vremena u Beogradu, video sam se i sa Vašim sinovcem o. rektorom Jovanom. On mi je dao Vašu adresu, pozdravio Vas je i rekao ako Vam budem pisao da Vam kažem da su svi Vaši dobro.

Prota Stevan Jojić iz Bajine Bašte pozdravio Vas je takođe. Primio je paket koji ste mu poslali. Zahvaljuje Vam mnogo; pisao Vam je dvaput, ali su se pisma vratila. Zamolio me je da Vam to javim.

O. Vasilije, naš sabrat, privremeno je u Čajniču u Bosni. Nije mu lako, opslužuje dve parohije i pomaže Raču materijalno. Sad, pošto sam ja otišao, moraće ga vratiti u Raču jer ih je malo s tolikim đacima, a opet teško će materijalno opstati bez te pomoći.

U drugim manastirima nisam skoro bio.

Celivam arhijerejsku desnicu Vašeg Preosveštenstva i molim Vaš sveti blagoslov preporučujući se Vašim molitvama."

Ubrzo posle toga, 5/18. marta 1956. godine, dok je bio na molitvi, vladika Nikolaj se upokojio.

Vladičino sveto telo pohranjeno je pored manastira Svetog Save u Libertivilu, a 35 godina kasnije, upravo kada je za prvojerarha Srpske pravoslavne crkve izabran patrijarh Pavle, preneto je u Srbiju.

HLEBA UMESTO RAKIJE

U PRIZRENU je živeo jedan siromašan čovek koji je voleo da popije. Vladika Pavle znao je za njegov porok, nije uspeo da ga odvrati od toga, ali mu je svakog dana davao novca da kupi hleb. Pijanac uzme novac i, umesto hleba, kupi rakiju. Vladika to dočuje, pa odluči da mu on lično svako jutro kupi i u ruke preda hleb. Međutim, pijanac hleb krišom vrati u pekaru, od pekara uzme novac i ode opet da kupi rakiju. Sazna i za to episkop Pavle, i onda reši, kad hleb kupi, da ga malo načne, da ovaj poročni siromah ne bi mogao da veknu "proda" i rakiju kupi.