Učitelj ljudske odgovornosti

ZA VASKRS 1993. Ćosić upućuje čestitku patrijarhu Pavlu u kojoj kaže: "Ponosan sam što sam Vaš savremenik i skromni sledbenik u službi ljudima i srpskom narodu."

A dve nedelje pre nego što će napuniti godinu dana na predsedničkoj dužnosti (1. juna 1993) Dobrica Ćosić je smenjen.

Ubrzo posle toga, jednog dana, neko nenajavljen pozvonio je na dvorišnoj kapiji Ćosićeve kuće na Topčiderskom brdu. Dobrica otvara vrata, ispred kapije patrijarh, sam. Pošto je bilo toplo vreme, seli su na terasu. Dobričina supruga Božica donela je slatko od trešanja. Po običaju, uzeo je samo mrvicu slatka, i popio pola čaše vode.

- Dođe do mene vest - započeo je razgovor o Dobričinoj smeni.

Biranim rečima, kao i uvek, zahvalio je domaćinu na savesnom obavljanju najviše državne dužnosti, iskazujući žaljenje što je došlo do njegove smene. A onda reče pomirljivo:

- Šta je tu je, ljudi smo.

Razgovarali su, zabrinuto, oko sat vremena, još o mnogo čemu što se zbiva. A onda je Njegova svetost požurio na večernju službu.

POSLE smrti Žike Stojkovića (1998), uloga organizovanja razgovora patrijarha Pavla sa ljudima iz takozvane intelektualne elite, do čijeg mišljenja je držao, pripala je upravo Dobrici Ćosiću.

Iako se u mnogo čemu nisu slagali, Dobrica Ćosić u međuvremenu ne samo da nije promenio, nego je još više učvrstio mišljenje o srpskom prvojerarhu. Pa, tako, početkom 2006. kaže: "U ovom obezduhovljenom svetu, patrijarh Pavle svojim životom dokazuje da postoji čovek koji ima snagu da bude istinski hrišćanin. On je učitelj ljudske odgovornosti za život koji nam je dat, tlom i istorijom uslovljen."

Inače, patrijarhu Pavlu često su upućivane zamerke da je tobože naklonjen nekoj od političkih opcija. Opozicija ga je optuživala da je za vlast, pošto se pojavljivao na državnim skupovima. Vlast pak da je za opoziciju, pošto se pojavljivao na demonstracijama i drugim opozicionim skupovima. A kad su vlast i opozicija promenile mesta, promenile su se i optužbe, ali su one i dalje bile po istom šablonu.

Takve optužbe, posredno, pokazivale su koliki autoritet u srpskom narodu je uživao patrijarh. Jer, zar bi se neko borio za podršku nekog ko ne uživa veliki ugled?!

U JEDNOM svom autobiografskom spisu, patrijarh Pavle piše kako mu posebno teško padaju one nezvanične posete koje se najavljuju kao "samo u četiri oka", a koje, u stvari, uz određena posredovanja bivaju iznuđene, samo da bi se potom, uprkos prethodnoj najavi, objavila novinska vest o njihovom prijemu u Patrijaršiji.

"Toliki su vođi političkih stranaka opozicije dolazili kod mene, neki su me zvali i da ih posetim u zatvorskim bolnicama. Protestuju potom što primam njihove protivnike. A niko ne govori šta je kome rečeno u tim susretima, najvažnije im je da su bili u Patrijaršiji", zapisao je patrijarh.

Zatim je izneo svoj nepolitički i vanstranački stav, koji zahteva njegova pastirska dužnost:

"Biti izvan politike, za mene znači ne praviti razlike među strankama."

A u razgovoru sa autorom feljtona, poslednjih dana 2000. godine, za božićni broj NIN-a, izneo je jedno ovakvo svoje iskustvo:

- Na ovo mesto ja sam došao 1990. godine, otprilike u vreme kada su raspisani prvi višestranački izbori. Izabran je Milošević. Koliko je to bilo demokratski a koliko nije, u to neću da ulazim. Ja glasao nisam ni za vreme Tita, ni za vreme Miloševića, ni danas, ali sam slao ljude da vide da li je na tim izborima bilo fer. To su radile Evropa i Amerika. Govorili su da je bilo fer.

POTOM je patrijarh rekao:

- Ono kada nije bilo fer, kada je Milošević onom Špancu (Gonzalesu) rekao da dođe, pa otkazao, bile su mirne demonstracije od centra Beograda do Hrama Svetog Save. Ja sam posetio Miloševića kao predsednika. Sa mnom su bili mitropolit Jovan i sekretar Sinoda. Tada su iz Miloševićevog kabineta izdali saopštenje za javnost u kome su rekli da sam ja njemu čestitao pobedu. A trebalo je za to saopštenje da pitaju i mene, da ga i ja pogledam, ali nisu. Posle toga ja sam morao da dam ispravku, da ja njemu nisam čestitao na izboru, nego sam mu poželeo da njegov rad na tom mestu bude na korist društvu, svim ljudima.

Bilo je takvih prilika da sam ja sa njim morao da razgovaram o onome što se ovde dešavalo. Mnogi su mi zamerali što sam tamo odlazio. A ja sam njemu odlazio kao predsedniku Republike Srbije. Kažu da moj odnos prema njemu nije bio baš evropski, tako nešto.

JEDNOM je i Milošević došao u Patrijaršiju. Ali tom prilikom, zbog nekih svojih političkih stavova, oštro su ga napale pojedine vladike, tako da nikada više nije kročio u Patrijaršijski dvor. Patrijarh je zamerio tim vladikama zbog takvog nastupa:

- Što mu se tada govorilo, trebalo je da bude na način koji dolikuje i domaćinu i gostu: da reči budu blage, a dokazi jaki. Ne drukčije. Svakako da istinu treba izneti, ali ne onako kao što neki nevešt nosač nosi teret, da ne može a da nekog ne nagazi, udari u glavu ili slično.

PORUKA AMERIČKOM AMBASADORU

U VREME kada je vladika Pavle izabran za patrijarha srpskog, mnoge delegacije i brojni, visoki inostrani predstavnici izrazili su želju da se sretnu sa Njegovom svetošću, da čestitaju na izboru na najveću duhovnu dužnost. Njegovim saradnicima to i nije baš bilo sasvim po volji, jer su strahovali kako će se patrijarh snaći u tim susretima, s obzirom na to da je najveći deo života, kao monah, proveo u manastirima i nije imao nikakvog iskustva u svetovnoj diplomatiji, gde se često čovek nađe kao ovca među vukovima. Dolazak je najavio i tada dosta aktivan američki ambasador u Beogradu Voren Cimerman. Patrijarh ga je primio u Patrijaršijskom dvoru. Ambasador je preneo pozdrave i čestitke u ime američkog naroda, u ime američkog predsednika i u svoje lično ime. Razgovor se vodio o opštim pitanjama, na kraju ambasador upita patrijarha:

- Čime vam možemo pomoći?

Patrijarh ga pogleda i kratko odgovori, u stvari - poruči:

- Vaša ekselencijo, nemojte nam odmoći, time ćete nam pomoći!

Cimerman se nađe zatečen, nije znao šta na to da odgovori.

Vreme koje je nastupilo pokazalo je da je to bila najmudrija moguća poruka!