Molitve za paćenike i stradalnike

ZA VIŠE od 33 godine provedene na Kosovu i Metohiji, na dužnosti episkopa raško-prizrenskog, patrijarh Pavle se potpuno saživeo sa svojom tamošnjom pastvom. Zato je poželeo da na njegovo ustoličenje u tron srpskog patrijarha dođu i njegovi saradnici iz Prizrena.

Njegova svetost nastavio je da često odlazi na Kosovo i Metohiju i da služi u Pećkoj patrijaršiji, koja ima status stavropigijalne lavre, pod neposrednim nadzorom patrijarha, iako se nalazi u drugoj (Raško-prizrenskoj) eparhiji. Ali patrijarh Pavle nikada nije posetio Pećku patrijaršiju a da nije otišao da poseti i neke druge velike svetinje u ovoj srpskoj pokrajini.

VELIKA briga njegova za Kosovo i Metohiju videće se posebno posle povlačenja srpske vojske i policije i dolaska međunarodnih vojnih i policijskih snaga, u junu 1999. godine, kada dolazi do najvećeg stradanja ovdašnjih Srba i srpskih svetinja. Patrijarh Pavle svakodnevno je uznosio molitve za postradali srpski narod na Kosovu i Metohiji, a sam je sastavio i tekstove prozbi (molitvi) i dao da ih sveštenici Srpske pravoslavne crkve čitaju na bogosluženjima.

Za veliku jekteniju napisao je prozbu:

"Za pravoslavni grešni stradalni rod naš, za paćenike prognanike i zlostavljane: ljude, žene i decu; za zaštitu pravoslavnih hramova i manastira, porodica i domova na Kosovu i Metohiji, da im Gospod Bog naš nispošlje milost svoju i zaštitu, Gospodu se pomolimo."

A za sugubu jekteniju prozbu:

"Još se molimo Gospodu Bogu našem da usliši vapaje i molbe stradajućeg naroda svoga na Kosovu i Metohiji, i za sve koji pravde radi stradaju i trpe progone i zlostavljanja, i da brzo pošalje blagodat i silu svoju i zaštiti nevino proganjane, recimo svi usrdno: Gospodi pomiluj!"

IAKO u poodmaklim godinama, od tog velikog stradanja i progona Srba 1999. godine, nastojao je da uvek za Božić, Vaskrs i Pokrov Presvete Bogorodice (hramovnu slavu Pećke patrijaršije), ali i za neke druge prilike, ode na Kosovo i Metohiju. Odlazio je i bez pratnje KFOR-a. Isto kao što i ranije nije dozvoljavao da ga prati srpska policija ili bilo ko drugi, da se ne bi desilo da neko zbog njega strada.

Išao je sam, polažući svu nadu u Božju zaštitu.

U razgovorima sa stranim državnicima i predstavnicima drugih crkava i verskih zajednica, njegova nezaobilazna tema bila je stradanje Srba i pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohiji.

A videlo se, najmoćnije zemlje sveta koje su izvršile agresiju na Srbiju 1999. godine, čiji su vojnici potom došli da "čuvaju mir", sve otvorenije su radile na otcepljenju Kosova i Metohije.

SVETI arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, pod predsedništvom patrijarha Pavla, krajem 2005. godine, povodom najave da će otpočeti razgovori o utvrđivanju "konačnog statusa" Kosova i Metohije, upućuje poruku kojom se traži da se uzme u obzir interes svih građana koji žive na ovom području, jer "hleba, sunca, vode i ljubavi Božje na Kosovu i Metohiji ima za sve nas". Ali i zahteva: "Ukoliko bi se desilo, ne daj Bože, da bilo kakvo rešenje bude nametnuto, Sabor očekuje da Skupština Srbije obznani celom narodu da je izvršena nelegitimna i nelegalna okupacija jednog dela naše nacionalne teritorije."

Po završetku zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, patrijarh se i lično obratio, preko brojnih domaćih i inostranih medija, sa upozorenjem: "Na jeziku pravde i međunarodnog prava, svaka pomisao da se otme Kosovo i Metohija značila bi da se pred očima celog sveta u XXI veku, jednoj demokratskoj državi usred Evrope, silom oduzima deo teritorije, koja uz to važi i kao njena duhovna kolevka."

Pritom, kao i u svim drugim prilikama, srpski prvojerarh napominje: "Mi ne tražimo ništa drugo nego da se pitanje Kosova i Metohije reši na isti način na koji su i druge evropske demokratske države rešile slična pitanja."

NA KRAJU tog svog obraćanja, patrijarh Pavle posebno se obratio svojoj duhovnoj deci, vernicima Srpske pravoslavne crkve, s porukom: "Budite verni, hrabri i jedinstveni! Čuvajmo svoju dušu i savest! Tako će biti sačuvana i sveta, mučenička zemlja naših časnih predaka."

Predlažući da se proglasi okupacija Kosova i Metohije ukoliko dođe do njegovog izuzimanja iz sastava srpske države, a do čega će potom i doći 17. februara 2008. godine, crkveni Sabor i patrijarh Pavle nisu pozivali u rat, ali jesu sasvim jasno i odlučno izneli stav nepristajanja na takvo stanje.

Znao je patrijarh Pavle da sila Boga ne moli, da su prilike takve da se Srbija ne može odupreti zacrtanom cilju Severne Amerike i Zapadne Evrope da na tacni "daruju" srpsko Kosovo i Metohiju svojim albanskim "saveznicima". Ali ima šta može: da se sa time ne saglasi! Pa - kako Bog da u budućnosti!

PREĆUTAO IME NAPADAČA

U VREME dok je bio episkop raško-prizrenski, vladika Pavle bio je istinski duhovni pastir tamošnjeg naroda. A, utoliko više, našao se i sam na meti napada albanskih huligana i svih drugih koji su "ratovali" protiv hrišćanskih i srpskih znamenja na Kosovu i Metohiji. Dobacivali su mu na ulici, vređali ga i maltretirali, guran je i izbacivan iz autobusa.

Desio se i jedan ovakav slučaj: Bila je zima, 25. januar 1977. godine, oko 17.30. Vladika Pavle, kao i obično, krenuo je da lično preda pisma na poštu u Prizrenu. Prolazeći pored hotela "Terande", začuo je kako neko trči za njim, ali nije se okretao; dečko od 15-16 godina u trku ga je uhvatio za bradu, izgovarajući s mržnjom "pope". Vladika ga sažaljivo pogleda i nastavi svojim putem. Na ulazu u poštu isti mladić ponovo mu pritrča s leđa i udari ga pesnicom u glavu. Pavle je prijavio ovaj slučaj policiji. Privedeno je nekoliko mladića. Potom je i sam pozvan da prepozna napadača. Prepoznao ga je odmah, ali nije hteo da pokaže na njega - ostavio mu je da se sam pred sobom postidi.

Vladika Pavle izbegavao je da priča o svojim nevoljama, ali je zato crkvene i državne vlasti redovno izveštavao o torturi koju su preživljavali njegovi monasi, sveštenici i verni narod.

SUTRA: Put pokajanja, pravde i spasenja