Čovek ne može lako da savlada laž

PATRIJARH Pavle je bio vrlo praktičan čovek. Okrenut ka gore. Ali sa ispunjenjem svega onoga što se od njega traži u ovom svetu dole. Svet ovaj prihvatao je ovakvim kakav jeste - čineći onoliko koliko je to bilo u njegovoj moći, i pozivajući druge da učine onoliko koliko do njih stoji, da bi svet ovaj bio bolji. Smireno se nosio sa svim teškoćama ovoga sveta. A one, u njegovom slučaju, nikada nisu bile male.

Mnogo znanja, mudrosti i iskustva skupilo se u njegovom životu, pa je autor ovog teksta hteo da od takvog čoveka čuje i zapiše odgovor na pitanje: Kakav treba da bude odnos čoveka prema svetu u kojem živi?

- Svakako, moramo imati u vidu u kakvim smo prilikama - odgovorila je njegova svetost. - I tu će nam moći da pomogne apostol Pavle. Kad je on bio u Atini, na Areopagu, tu gde se skupljao narod, gde su Atinjani dolazili ili da nešto novo čuju ili da nešto novo kažu, bilo je mnoštvo naroda, a apostol Pavle će kazati:

"Ljudi, prolazeći kroz vaš grad, ja sam video da ste veoma pobožni. Među žrtvenicima bogovima video sam i jedan žrtvenik bogu nepoznatom. Toga boga, koga vi ne znate, ali ga slavite, ja vam propovedam."

- VIDITE kako je on uhvatio vezu sa onim što jeste, sa idolopoklonstvom, da bi doveo do onoga što treba da bude. Da je on njima rekao odmah: vi ste neznabošci, idolopoklonici, lažnim bogovima se klanjate, oni bi se digli, otišli, ne bi imao kome da kaže. Ovako je on, ne ispod žita, nego de fakto uhvatio vezu sa onim što je stvarnost. To nije prevara, to je hvatanje veze sa onim što postoji.

- I u ovom vremenu u kojem smo, mi moramo uhvatiti vezu sa ovim što postoji, da učinimo koliko možemo da naš narod shvati suštinu vere svoje i da se duhovno uzdigne.

Na odgovor, nadovezalo se pitanje o jednom zapažanju iz sveta u kojem živimo: Mnogi, pogotovo mladi, u svom nesnalaženju upuštaju se u neki iluzorni svet. Kako im pomoći da se utemelje u stvarni svet, ovakav kakav jeste?

- To je ono pitanje cilja i smisla života. Treba odgonetnuti: Šta je čovek? Zašto je Bog stvorio čoveka? Znajući to, zna se cilj života. Prema Svetom Jovanu Damaskinu, Bog po prirodi svojoj ima blaženstvo. Po prirodi svojoj, on ima i razum, ima i slobodu, ima i blaženstvo. Ali se on nije zadovoljio da samo on ima blaženstvo. On je želeo da postoje bića razumna koja će učestvovati u tome blaženstvu. I stvara anđele, stvara ljude. Ljudi su malo manji od anđela, jer anđeli nemaju telo, a ljudi imaju i telo, ali imaju i dušu.

- S druge strane, ljudi se mogu uporediti i sa životinjama: one imaju instinkte koje imamo i mi, imaju organe koje imamo i mi, ali nemaju razum koji mi imamo.

- Dakle, mi sa anđelima imamo dušu, imamo duh, a sa životinjama imamo tela i organe koje one imaju, s tim što one nemaju ono što mi imamo - razum, osećanje, volju i slobodu.

- Koliko je do sada generacija ljudi bilo i pomrlo na ovom svetu, i mi ćemo pomreti, i ko zna koliko će ih još pomreti do kraja sveta?! E, sad, treba se zapitati kakav je cilj i smisao našeg života, kad mi u jednom periodu imamo svest i razum. Kad čovek to reši, zašto je na ovom svetu, biće mu lakše da se u njemu snađe. Ako nema odgovora, onda luta. A po rečima Svetog Jovana Damaskina, cilj i smisao života jeste da steknemo blaženstvo na ovom svetu, da bismo ga nastavili u carstvu nebeskom, beskonačnom.

Sledilo je zatim pitanje kojim nije bilo prijatno pozabaviti se: Česta su pozivanja na "ljudska prava", koja se neretko kose sa osnovnim normama morala, kao što je, recimo, slučaj sa zagovaranjem "prava" na istopolni brak. Kakav odgovor u takvim slučajevima dati?

- Što budemo više duhovno uzrastali, mi ćemo sve manje ulaziti u sukob sa onim što je stvarno suština. Znaćemo u svakoj datoj prilici da damo pravi odgovor. Na primer, laž nam je toliko prožeta, kao da je, što se kaže, donosimo još iz utrobe materine. A boriti se protiv laži - ne može čovek odjedanput da je savlada. Mora u etapama. Zašto mi lažemo? Lažemo još kao deca, da izbegnemo odgovornost za nešto što smo učinili: pojeli slatko ili neku paru više potrošili. A postoji i druga strana. Recimo, ovaj slučaj: u Drugom svetskom ratu dođoše Nemci u selo iz kog su pre toga gotovo svi pobegli, i deca, i žene, i ljudi. Pitaju jednog čoveka gde su otišli ti meštani. Ako kaže kuda su otišli, oni će ih pobiti, ako kaže "ne znam", slagaće. E sad, u toj stvari, kad su u pitanju drugi, njihov život, njihov opstanak, a ne izbegavanje lične odgovornosti, on još i može da slaže. To je drugi nivo, druga etapa.

- Kad i to savlada, s obzirom na to da je Bog istina, a đavo je laža i otac laži - Istina - to je najveća ličnost, to je Bog; kad smo sa Istinom, mi smo s Bogom - kad dođe na taj nivo da mu je istina najvažnija, on na ono pitanje Nemaca može samo da kaže: "O tome vam ne mogu reći ništa!" "Ti znaš, a nećeš da kažeš, e, onda ćemo mi tebe!", zapretiće oni. "To može!", biće njegov odgovor, zarad Istine.

- Shvatate li kako moramo uzrastati, jačati se, da dođemo do istine?! Nećemo doći u sukob sa datim potrebama, nećemo davati lažne odgovore, nego ćemo reći baš ono što treba.

- Kad uzrastemo, onda nećemo doći u sukob sa odnosima u životu i pitanjima drugih u životu. Shvatate li to? Imaćemo odmah odgovor da se ne kosi sa moralom i da ne šteti životu ljudi.

PATRIJARHOV BLAGOSLOV U TRAMVAJU

JEDNOM prilikom, dok se patrijarh tramvajem vraćao u Patrijaršiju, desilo se nešto što je za to vreme bilo sasvim neobično. U tramvaju punom putnika, koji je išao prema glavnoj beogradskoj železničkoj stanici, neko naglas izusti: "Evo ga patrijarh!", i krenu da zatraži blagoslov. Nagrnuše potom i mnogi drugi. Stvori se velika gužva. Kočničar zaustavi tramvaj i naredi da svi, osim patrijarha, izađu napolje. Ostavi otvorena samo jedna vrata, i onda zapovedi:

- A sad jedan po jedan!

I tako svi, bez gužve, priđoše i uzeše blagoslov od patrijarha.