Uzbuna o epidemiji nije bila lažna

Događaji opisani u feljtonu koji je pred čitaocima "Novosti" su autentični. Imena i prezimena ličnosti koje se spominju u tekstu su prava, kao i navedeni inicijali. Autor ovog svedočanstva, doktor medicinskih nauka Radmilo Petrović, trudio se da što vernije opiše događaje, pa čak i vremenske prilike. U tome su mu pomogli podaci Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije.

Ovo štivo, koje "Novosti" objavljuju, pripada istoriji i zapravo je dokument o jednom događaju koji je uzbudio celu Jugoslaviju. Ništa nije ulepšavano niti je učinjeno ružnijim. I utoliko se razlikuje od mnogih medijskih i filmskih priloga iz toga vremena.

Sreda 15. marta 1972.

BIO je to jedan posve običan dan. Ni po čemu nije nagoveštavao da će se desiti nešto posebno, neuobičajeno.

Jutro je bilo sveže, prohladno, sa lakim povetarcem i temperaturom od dva-tri stepena, uobičajenom za to doba godine. Nebo vedro, plavo, kao prve ljubičice, bez magle i padavina.

Ustao sam, spremio se i krenuo na posao u uobičajeno vreme, da bih stigao svojim "fićom" ("zastava 750") oko sedam časova, kada je počinjalo radno vreme u Institutu za imunobiologiju i virusologiju "Torlak".

Silazeći niz Košutnjak, preko koga sam morao preći na putu ka brdu Torlak iz naselja Cerak, gde sam stanovao, uživao sam u svežem vazduhu toga ranoprolećnog jutra. Ptice su cvrkutale, a pokoji crni kos mi je pretrčavao put, da pređe s jedne na drugu stranu druma.

Za oko petnaestak minuta me je moj "fića" dovezao do "Torlaka", koji se nalazi na obližnjem brdu iznad Beograda. Za to brdo su mi govorili da je to drugi vrh Beograda po visini, posle Avale. Sa njega se pružao divan pogled na grad.

KADA sam parkirao vozilo ispred gornje zgrade (virusologije), gde mi se nalazila kancelarija-laboratorija, primetio sam da tu već stoji "princ" dr Ljubinka (Stojkovića). Tada nisam ništa slutio, jer je on često ostavljao svoj auto da prenoći ispred zgrade. To se događalo kada je zbog nekog sastanka ostajao duže u gradu, pa ga je službeni auto vozio kući.

Popeo sam se na drugi sprat gde su nam bile prostorije: odeljenja za epidemiološka ispitivanja i laboratorije za rikecije. Malo je neuobičajeno da dve različite stručne jedinice budu u jednom prostoru. Ali to je bilo tako zbog toga što je moj šef (epidemiologije) radio na rikecijama, dok je virusologija bila u sastavu Republičkog zavoda za zaštitu zdravlja Srbije. Po spajanju sa Institutom za serume i vakcine "Torlak", oformljeno je odeljenje za epidemiološka ispitivanja.

NISAM ni stigao da stavim lonče za kafu, kako to radi onaj ko prvi dođe na posao, a na vratima se pojavio dr Ljubinko. Tiho je ušao u prostoriju, ali vidljivo uzbuđen. To sam znao po njegovom učestalom treptanju očnim kapcima. Došao je do stola i seo na stolicu. Odmah, bez uvoda, rekao mi je:

- Noćas su Marko (Borđoški) i Radosav (Bošković) otputovali na Kosovo, zajedno sa epidemiolozima Saveznog zavoda za zaštitu zdravlja i infektolozima Infektivne klinike. Naši stručnjaci su otišli da uzmu i donesu materijal (uzorke bolesničkog materijala) za dijagnostiku variole. Bilo je uobičajeno da kažemo Kosovo, misleći na celu Pokrajinu Kosovo i Metohiju, i svi su tako govorili zbog kraćeg izražavanja. Tada se retko govorilo KiM. U stvaru, epidemija je bila u Metohiji. Tek nekoliko godina kasnije političari su počeli da pominju naziv KiM, odnosno Kosmet.

Nisam još ni shvatio pravi problem kada je on dodao da je verovatno ovoga puta razlog pravi, a ne kao više puta do tada "lažna uzbuna".

"TORLAK" je i skraćeni naziv za Institut za imunobiologiju i virusologiju, u čijem sastavu je referens laboratorija SZO (Svetske zdravstvene organizacije) za poksviruse i hemoragične groznice za Jugoslaviju. To je kompletna laboratorija za dijagnostiku ovih virusnih infekcija, na čelu s primarijusom dr Markom Borđoškim. Sa njim je radila i biolog Ana G., kao stručni saradnik i budući naslednik šefa te laboratorije.

Kada je napravio malu pauzu, dr Ljubinko, kako je tražio da ga zovemo, a ne "generalni direktore", pitao je da li imam vakcine protiv variole.

Ja sam klimnuo glavom u znak potvrde.

Onda je dodao: - Nazovi Zagreb (Imunološki zavod Zagreb) i naruči dovoljno doza za celu zgradu (virusologiju) i počni odmah s vakcinacijom. Naravno, počni od osoblja Markove laboratorije, pa onda vakciniši ostale.

Čim je to izgovorio, ustao je i nečujno izašao.

SKUVAO sam kafu i seo da malo o tome razmislim. Nisam stigao ni da ponudim direktora kafom, kako bih to učinio u uobičajenim okolnostima.

Ubrzo zatim stigla je i moja koleginica (sa godine) Lula (Julijana P. M.), koja je skoro došla iz Prištine, da radi na rikecijama sa šefom (dr Boškovićem).

Ne sećam se da li sam joj ja tu vest saopštio ili ju je ona doznala od nekog usput. A bila je veoma (ženski) radoznala. Volela je da zna sve šta se radi u Institutu.

Ne sećam se ni ko je prvi od nas dvoje započeo razgovor o tom problemu. Čini mi se, ali nisam siguran, da sam joj spomenuo da to treba da ostane tajna i da je pre nje kod mene svratio dr Ljubinko.

OTVORIO sam frižider da bih video koliko imam "animalne linfe", odnosno vakcine protiv variole. U njemu su bila tri-četiri pakovanja od po 10 doza. Međutim, kako sam ja vakcinaciju izvodio samo na jednom mestu sa jednom kapljicom, a ne sa dve kao drugi, to je značilo da imam dvostruko više doza vakcine. I bilo je dovoljno da započnem vakcinaciju.

Odmah sam našao broj telefona Imunološkog zavoda Zagreb, koji je jedini proizvodio ovu vakcinu za teritoriju cele Jugoslavije, i nazvao njihovu centralu. Zamolio sam telefonistkinju, inače uvek profesionalno ljubaznu, da me spoji sa dr Teodorom Manhalterom, epidemiologom te kuće. Njega sam poznavao odranije, kada sam radio u Osijeku. Čak smo i sarađivali na terenskom ispitivanju morbili vakcine.

- Halo, Teo, ovde Radmilo iz "Torlaka" - javio sam mu se.

A onda sam, posle uzajamnih pozdrava, zatražio:

- Molim te, organizuj nekako da hitno dobijem 300 doza vakcine protiv variole. I nemoj da me pitaš zašto. Samo mi ih što pre pošalji avionom.

- U redu, Radmilo - odgovorio je on.

- Imaš sreće, danas ide za Beograd naš Milun (šef računovodstva), pa će ih on poneti. Samo organizuj da ga neko sačeka na aerodromu u Surčinu. Broj leta je taj i taj, sleće oko podneva, proveri.

Nazvao sam šefa voznog parka i preneo mu ovu informaciju, praktično zadatak.

Vakcina je već po podne bila u mom frižideru.

Bio sam zadovoljan što sam uspeo da brzo dođem do vakcine i što nesmetano mogu da organizujem vakcinaciju za ceo Institut.

U međuvremenu je dr Ljubinko naredio svim zaposlenim u laboratoriji za poksviruse da mi se odmah jave radi primanja vakcine.

TIH I DISKRETAN DIREKTOR

DIREKTORA "Torlaka" dr Ljubinka Stojkovića upoznao sam kao student medicine, kada je vodio letnju studentsku praksu u Medicinskom selu Donja Šatornja. Još tada mi je rekao da ga oslovljavam sa "doktore", što sam ja zadržao i sada. Ljubinko je bio mršav, srednje visine, tih i bez suvišnih reči. Saznao sam da je Drugi svetski rat proveo u nemačkom zarobljeništvu u zloglasnom logoru Dahau. Nije mogao da se ugoji. Bio je strastveni pušač. Već tada je bio doktor medicinskih nauka i primarijus.