Strah od zaraze širi se Beogradom

Utorak, 21. mart 1972.

I TOG dana glavni posao mi je bio da izvodim vakcinacije, jer je u "Torlaku" bilo zaposleno oko 400 ljudi, ne računajući one koje su oni dovodili.

Ne sećam se koliko je bilo sati kada je kod mene došao šef (dr Bošković) i rekao mi da se pripremim za odlazak na jedan važan teren. Vakcinacije neka nastave da daju koleginice, a najviše Senka.

Umesto da posle radnog vremena odem kući, seo sam sa šefom u automobil Izvršnog veća Srbije (tako se tada zvala Vlada), sa paketom pribora i posuda za uzimanje materijala od bolesnika koji nam je spremila Ana. Vozač automobila bio je profesionalac, i vozio je veliki udobni automobil, mislim da je bio "mercedes".

Uspeo sam samo da se telefonom javim supruzi na poslu da neću doći kući na ručak i da odlazim na teren. Nije se iznenadila, jer se tako nešto i ranije događalo. Takav je bio posao epidemiologa u "Torlaku".

U TOKU vožnje, šef mi je obasnio o čemu se radi i rekao mi da idemo u Novi Pazar, Ibarskom magistralom. Počeo je da pada mrak, a mi smo krenuli ne znajući koliko ćemo se na tom putu zadržati. Kako nismo ručali, svratili smo u jednu kafanu kraj puta, u "Dolinu jorgovana", u blizini spomenika srpskom vojniku. Tokom ručka šef mi je rekao:

- Kada ideš na teren, a ne znaš koliko će to trajati, najbolje je da se pre toga najedeš. Sledeći obrok ko zna kada će biti.

Na puta i za vreme ručka saznao sam kakav zadatak smo tako hitno dobili od prvog čoveka Saveznog štaba za borbu protiv karantinskih bolesti, tj. dr Ljubinka.

Jedan bolesnik iz Novog Pazara (Ljatif M.) umro je 10. marta u Beogradu i sahranjen je u Novom Pazaru. Danas se posumnjalo da je to bila variola vera. Lečen je od alergije na Kožnoj klinici. Tek sada kada je oboleo i njegov brat (Redžep M.), posumnjalo se da su oboleli od variole. Dr Bošković mi je rekao da idemo kod njegovog brata u bolnicu da uzmemo epidemiološku anketu i materijal za dijagnostiku. O tome je kasnije pisao NIN u broju od 2. aprila te godine:

"Tek što je iz prizrenske bolice stigla vest o osobama za koje se sumnja da boluju od velikih boginja, u nekim beogradskim bolnicama su isto tako brzo 'veoma posumnjali' da je i jedan njihov pacijent, inače studentima pokazivan kao tipičan primer alergijskog oboljenja, 10. marta u stvari umro od velikih boginja."

Ovo je objavljeno u okviru intervjua sa dr Stevanom Litvinjenkom, saveznim epidemiologom, a autor je bio Toma Džadžić, novinar tog nedeljnika.

STIGLI smo uveče u Medicinski centar u Novom Pazaru. Na vratima bolnice dočekao nas je direktor ustanove (opet moj kolega sa godine) dr Vlastimir Ilić, specijalista ginekolog. Posle kraćeg razgovora i osveženja u njegovoj kancelariji, odveo nas je do sobe bolesnika. Bolesnik je bio u dosta teškom opštem stanju, ali svestan i orijentisan. Čini mi se da je rekao da je po struci ekonomista i da radi u jednom preduzeću u Pazaru i dao nam sve tražene podatke o svom bratu. Ljatif je bio učitelj i odlazio je u Đakovicu nekoliko puta radi upisa u višu školu. Izgleda baš u kritično vreme, oko 20. februara, kada je tamo bilo i bolesnika (bez dijagnoze) od variole.

Uzeo sam materijal od bolesnika (sadržaj pustula, kojih je bilo dosta, po celom telu i krv venepunkcijom), naravno uz sve mere zaštite (mantil, rukavice, maska). Kada sam zapakovao materijal i stavio ga u ručni frižider (sa dodatim ledom), svu zaštitnu opremu sam skinuo i bacio je na izlasku sa odeljenja, da se više ne koristi. To je uradio i šef koji mi je asistirao.

Bez daljeg zadržavanja seli smo u automobil i krenuli za Beograd, iako je već prošla ponoć.

Pokojni Ljatif M. lečen je prvo u Novom Pazaru, pa pošto nije bilo poboljšanja, prebačen je u Čačak, na kožno odeljenje te bolnice, gde je, takođe, boravio samo jedan dan. Kako i dalje nije bilo poboljšanja, on je sanitetskim vozilom (sa jednom porodiljom) prebačen u Beograd. I tu je, takođe, tretiran kao "tipična alergija".

Kada su posle obolevanja njegovog brata Redžepa M., zbog koga smo došli, posumnjali na variolu, izvršene su ekshumacija i obdukcija. Potvrđeno je da se zaista radi o varioli.

Tek tada mi je bilo jasno zašto smo tako naglo, naprečac, otputovali u Novi Pazar.

Sreda, 22. 3. 1972.

U "TORLAK" smo stigli ujutru i odmah predali materijal laboratoriji za poksviruse (Ani G.), radi hitne obrade. Već pre podne smo znali da je virus variole bio u uzorcima uzetim od Redžepija M.

Tako je virus velikih boginja iz Novog Pazara doputovao u Beograd, na kožnu kliniku, preko kožnog odeljenja čačanske bolnice.

Tada je zavladala panika u Beogradu. Kožna klinika je stavljena u karantin, a ostale bolnice su zatvorile vrata pacijentima. I one koje je trebalo to da urade, ali i one koje to nisu smele.

Prema odluci Vlade, počela je opšta, masovna vakcinacija, ne kao do tada samo zdravstvenog osoblja, već celokupnog stanovništva.

U "Torlaku" smo dobijali sve više prijava sumnje i zahteva za dijagnostiku. Bilo je sve više "lažnih" poziva za odlazak na teren.

Uzimanje materijala prvo je radio sam dr Marko. Toga dana je bio na Infektivnoj klinici i uzeo materijal od dvoje bolesnika. U isto vreme stigao je zahtev za odlazak i na druga mesta. Uključila se, pored Ane i mene (naravno i našeg šefa), dobrovoljno i koleginica Lula (Julijana P. M.).

Epidemija je imala tri talasa. Otkrivena je u drugom naletu koji je trajao između 15. i 31. marta, sa oko 100 obolelih na Kosovu (u stvari Metohiji).

Jednoga dana smo šef i ja svratili na doručak u motel "Hiljadu ruža". Tu smo razgovarali o mogućnosti daljeg širenja epidemije. Koliko može biti još bolesnika? Dr Bošković mi je izneo svoje mišljenje, kao iskusni epidemiolog. Nije bio precizan. Rekao je da može biti između više stotina i hiljada obolelih.

TRI LOKACIJE EPIDEMIJE

EPIDEMIJA je imala praktično tri lokacije: Đakovicu, Čačak i Beograd. I sve je to raširio iz Đakovice učitelj sa "alergijom" iz Novog Pazara. Kasnije je i sam Novi Pazar postao novo žarište epidemije. To je zvanična verzija. O tome koliko ona ima nedostataka ili realnosti, govorićemo kasnije.