Prve sumnje o biološkom ratu

Petak 24. 3. 1972.

IZ đakovičke karantinske bolnice došla je informacija, od prof. dr M. Kecmanovića i doc. dr V. Šuvakovića, koji su već od sredine meseca tamo, u Glavni štab za karantinske bolesti Saveznog ministarstva za zdravstvo, da postoji sumnja da je jedan vojnik iz Treće (Skopske) armije oboleo od variole.

To je bio veoma ozbiljan razlog da se zatraži od JRV (Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva) helikopter, da se hitno ode i donese materijal od tog vojnika.

Rano ujutru je u naše prostorije (epidemiološkog odeljenja) došao dr Ljubinko, koji je bio i predsednik tog štaba, samo do ulaza u prostoriju, da nam izda nalog da neko mora da ode u Đakovicu helikopterom.

Naš zajednički šef dr Bošković, odredio je da to budemo ja i koleginica Lula.

Ana nam je pripremila sve što je potrebno za uzimanje materijala, i to više kompleta. Naravno, i našu zaštitnu opremu (mantile, rukavice, maske i naočare).

Nismo imali vremena ni da se saberemo (pripremimo) pošteno. Seli smo u auto i šofer nas je odvezao na vojni aerodrom u Batajnici. Telefonom su već sve dogovorili. Kada smo stigli u prostorije aerodromske kontrole leta, dežurni oficir nas je ostavio da malo sačekamo, ne objašnjavajući zašto.

NE znam koliko je to "malo" trajalo. Bili smo uzbuđeni, nervozni, što je razumljivo. Put nas je vodio u neizvesnost, u nepoznatu situaciju. Vreme je sporo prolazilo. Minuti su bili sati. Bar se meni tako činilo. Jednog momenta pitao sam oficira kontrole leta zašto toliko čekamo? On mi je odgovorio da su meteorološki uslovi za let vazduhoplova nepovoljni, pa čekamo razvoj situacije. Zasada imamo naređenje - zabranu poletanja.

Zaposleni u kontroli leta su se nešto dogovarali u susednoj prostoriji, telefonirali nekom, pričali, ali ja nisam dobro čuo pa ni razumeo o čemu se radilo.

Valjda su i oni u kontroli leta shvatili da je problem "vruć", pa je odgovorni ipak izdao odobrenje da ekipa može da krene.

Helikopter je već bio na pisti dosta blizu zgrade aerodroma. Mi smo u pratnji oficira došli do helikoptera i ukrcali se. To je bila komandna letelica ruske proizvodnje MI-8, sa nekoliko sedišta i kabinom za pilota i kopilota, polupregrađenom od putnika. Komandant letelice bio je kapetan Lekić i jedan avio-mehaničar kome nisam zapamtio ime.

ZABRUJALI su snažni motori, uz ogromnu buku da se nije mogao voditi nikakav razgovor. Neko od posade nam je rekao da stavimo antifone na uši.

Srce mi je verovatno ubrzano lupalo, jer se prvi put vozim ovom vrstom letelice. Mislim da se isto tako osećala i moja koleginica Lula.

Helikopter se neprimetno odlepio od betonske podloge malo nagnuvši se napred.

Ćutali smo, preplašeni svim ovim šta se događa, ali to niko nije pokazivao. Bar sam ja mislio da se to spolja ne primećuje.

Kapetan Lekić je podigao helikopter na visinu od 50 do 200 metara iznad zemlje i prešavši Savu, nastavio let na toj visini iznad Ibarske magistrale. Taj put je meni bio dobro poznat jer sam njime često putovao kolima u svoj zavičaj.

Nekako i pored tolike buke motora uspeo sam da razumem avio-mehaničara koji je sedeo ispred mene sa desne strane, da ćemo sleteti na vojni aerodrom "Lađevci" kod Kraljeva, po gorivo.

Spustili smo se na pistu ispred zgrade ne gaseći motore. Kapetan je verovatno radio-vezom razgovarao sa nekim iz zgrade. Rekao nam je da ne mogu da nam natoče gorivo nego da nastavimo za Prištinu. Motori su snažnije zabrujali i mi smo nastavili put.

Put nas je vodio istočno, nizvodno, iznad Zapadne Morave.

Zašto idemo ovuda, a ne Ibarskom magistralom, pitao sam kapetana. On mi je odgovorio da jak vetar dolazi sa zapada, pa ćemo zbog udobnijeg putovanja ići preko Goča.

LETELI smo iznad Vrnjačke Banje.

Bio sam dodatno uzbuđen kada sam na ulasku u Banju prepoznao svoju roditeljsku kuću. Tu sam odrastao, tu mi i sada žive roditelji. Oni sada, razmišljao sam, čuju a možda i vide neki helikopter, a i ne slute da je u njemu njihov sin.

Helikopter je dobijao na visini, treba da se podigne na iznad 1.100 metara da bi prešao iznad Goča. Sve mi je ovde bilo poznato. Jedino sam sada to video iz ptičje perspektive.

Malo sam se uplašio kada sam video da je ova letelica prešla vrh planine tik metar-dva od zemlje. Činilo mi se da je kapetan Lekić birao udoline, useke između brda na putu prema Đakovici. Nismo išli preko Prištine (zbog goriva), jer je kapetan rekao da ipak ima za taj put dovoljno goriva. U povratku će natočiti gorivo na Niškom aerodromu.

U toku puta razmišljao sam otkuda sada variola na Kosovu. Da li je moguće da je to onaj biološki rat o kome sam učio u Vojnoj sanitetskoj školi u okviru VMA. Ako jeste, koja nas je to strana zemlja napala i zašto. Tog momenta nisam imao pravi odgovor. Kasnije sam o tome često razmišljao.

PALA mi je na pamet misao: da li je bolje poginuti u helikopterskoj nesreći ili umreti od variole. Ako padne helikopter, oni koji bi nas pronašli ne bi znali šta se nalazi u našem prtljagu, pa bi se tu otvorilo novo žarište epidemije.

Dok sam se ja zabavljao gledajući kroz prozor, prepoznavanjem geografije puta, moja koleginica je, čini mi se dremala. Okrenuvši glavu prema njoj video sam da je bila bleda, vidno uznemirena. Rekla mi je da se ne oseća dobro i da joj se povraća.

Zatražio sam kesu od avio-mehaničara, koji mi je odmah pružio. Ne sećam se šta je bilo dalje. Ona je, takođe, lekar, razmišljao sam. Zna šta joj je činiti kao i ja. Zajedno smo studirali i nisam imao razloga da je savetujem.

Kasnije, jednom sam je pitao zašto je dobrovoljno uletela u ovaj posao, kada je mikrobiolog, a ne epidemiolog. Ona mi je odgovorila da to čini zbog savesti, ali i zbog toga što voli uzbudljiv posao.

Možda i nisu bile baš te reči, ali svakako u tom smislu. Takva je bila njena priroda.

TAKO smo za kratko vreme od nekih sat i po vremena, možda i kraće, došli do Đakovice. Onda me je kapetan pitao gde je bolnica, gde da sletimo?

Slabo sam poznavao taj teren. Bio sam ranije, ali iz ove perspektive nisam se snalazio. Ni koleginica nam nije mogla pomoći. Pitao sam ga koliki treba da bude teren da može da sleti. Odgovorio mi je "veličine pola fudbalskog igrališta".

U tom momentu smo ispred nas ugledali stadion ili bolje reći fudbalsko igralište lokalnog tima. Mislim da se taj tim zvao Rilindija. Kapetan je odlučio da sleti, a posle ćemo pitati gde je bolnica.

PRVI DOLAZAK U ĐAKOVICU

KADA smo se spustili na travnati fudbalski teren u Đakovici, zatekli smo grupu dečaka koja je "pikala" fudbal. Pitali smo ih kako da izađemo sa terena. Oni su nam odgovorili da je stadion zaključan, a da su oni preskočili ogradu. Onda smo ih pitali gde je bolnica? Tamo gore, uz reku, odgovorio je neko od njih na srpskom jeziku ali sa albanskim naglaskom.

Kako ćemo sada? Pitao sam kapetana.

Vertikalno, kao što smo i došli. Ponovo smo ušli u letelicu i seli na svoja mesta.