Karantini su mirisali na smrt

Ponedeljak 26. 3. 1972.

IZVEŠTAJI su govorili da se broj bolesnika stalno povećavao u karantinima.

Prvi formirani karantin u Beogradu bio je u planinarskom domu na Avali "Čarapićev brest". Čuo sam za njega ranije, ali mi se sada prvi put ukazala prilika da ga posetim, i to u ovim uslovima, kada je bio pun bolesnika od variole.

Tog jutra je Lula otputovala u Čačak za materijal od dva bolesnika sa zaraznog odeljenja bolnice, koja je počelo ponovo normalno da funkcioniše pod upravom pukovnika sa VMA dr Puniše Mijuškovića, koji je odbeglo preplašeno osoblje, praktično, mobilisao preko vojnog odseka opštine.

Ja sam dobio zadatak da sa dr Markom odem u "Čarapićev brest" po materijal od sedam bolesnika.

SEĆAM se da su tu bili i dr Jugoslav Pantić, anesteziolog sa Traumatologije koji je lečio bolesnika iz Novog Pazara Ljatifa M, od koga se zarazio, i dr Žarko Đurović, dermatolog sa Kožne klinike. Obojicu sam poznavao odranije. Uzimali smo sadržaj vezikula ili pustula sa tela i krv iz vene za određivanje titra antitela. Ovo drugo je pripadalo meni kao mlađem jer sam imao bolji vid. Inače, u sobi je bilo prilično mračno, zagušljivo, sve je mirisalo na smrt. Neki bolesnici su ležali i ječali, drugi hodali po sobi ili po krevetu, treći sedeli, a skoro svi su bili u teškom stanju sa jakim bolovima u kičmi. To je bila soba užasa. Dr Žarko je imao izraženu ospu po telu, ali je ostavljao utisak manje teškog bolesnika. Dr Jugoslav nije imao jako izraženu ospu, ali je imao visoku temperaturu i jake bolove u leđima.

O OVIM bolesnicima su se starali (lečili ih) dr Brana Ćirić infektolog, i još jedan mlađi doktor. Stariji, profesori, dolazili su samo u vizitu, kao konsultanti (čuvali su svoju kožu). Tada su se i oni bojali infekcije, jer im se "još nije primila vakcina". Ali zato se dobro primio strah. Ne znam da li su u to vreme, tih dana, već imali jedini lek protiv variole - "marboran".

Beograđani su već nezvanično saznali da je tu karantin i da pogrebna kola stalno dolaze. Karantin je postao tesan. Trebalo je mesta za više bolesnika koji će tek oboleti. Tada nismo mogli ni pretpostaviti da će to biti stotine ili možda čak hiljade njih.

SAVEZNI štab je odlučio da to bude motel "1000 ruža", na Avalskom putu, a u blizini kružnog puta. Baš zgodno mesto što se tiče komunikacija. Tada nismo znali ni koliko će epidemija trajati i kako će se širiti.

Vladala je ogromna panika i kod zdravstvenih radnika i građana.

Kada je karantin motel "1000 ruža", tako romantičnog naziva, počeo da radi ne znam tačno. Imao sam zapisano u svom kalendaru koji mi je bio podsetnik na ove događaje, samo da smo šef Bošković i ja 30. marta bili u njemu. Tu smo razgovarali i sa upravnikom motela Danilom, Dačom. On nam je razočarano rekao da su majstori pre neki dan završili renoviranje motela, a sada će, eto, to biti karantinska bolnica.

Ponedeljak 27. 3. 1972.

NA RADIJU i televiziji je zvanično objavljeno da u Srbiji postoji epidemija velikih boginja. Više se nije mogao skrivati toliki broj obolelih, na više lokacija, pa je strogo čuvana "državna tajna" otkrivena. Nije se moglo ni pretpostaviti koliku dimenziju će imati epidemija. Nismo bili sigurni ni u izvor epidemije, niti u pouzdane puteve širenja. Sve su bile samo pretpostavke.

U Đakovici je bio savezni epidemiolog dr Stevan Litvinjenko, koji je sa ostalima detaljno ispitivao kako je došlo do ove epidemije. Evo šta su rekli prispelim novinarima.

Posle hadžiluka koji je bio u januaru mesecu, i povratka 24 naših građana, sada hadžija, autobusom bitoljskog "Transkopa" iz Bagdada, preko Turske i Bugarske, u Orahovac je stigao i tridesetšestogodišnji Ibrahim Hoti iz sela Danjane. On je verovatno bio u kontaktu sa bolesnicima u Bagdadu, ili je na predmetima (poklonima) doneo virus variole sa sobom ili u sebi.

TAKO detaljno ispitivanje je i mogao da radi samo jedan veoma pedantan a stručan čovek kao što je dr Litvinjenko, iz Saveznog zavoda za zdravstvenu zaštitu. Dokazi o bolesti Ibrahima H. nisu pouzdani, jer nije imao ospu, a bio je vakcinisan, nije se javljao lekaru zbog "malaksalosti" i tako dalje. Neko je "morao" da bude unosilac variole. O tome ćemo kasnije govoriti.

Toga dana, 27. marta, stigla je informacija da se pojavio novi slučaj velikih boginja u jednom selu kod Smedereva, kao i da se radi o osobi koja je bila u kontaktu sa Latifom M. na Kožnoj klinici u Beogradu. Dobili smo zadatak da odmah otputujemo Lula i ja.

Svratili smo u Požarevac da bi sa nama pošao i kolega epidemiolog Živorad Ćirić zvani Ćira. Kada smo došli do bolesnika saznali smo od njega kako je bio u kontaktu sa Latifom M. Prosto, on i ostali bolesnici sa odeljenja nosili su ovog "bolesnika od tipične alergije" zbog krvarenja, na Traumatologiju hirurške klinike. Za vreme nošenja ovaj teški bolesnik je povraćao krv po njima. Imao je samo tri promene ("bubuljice") na leđima, nekarakteristične za variolu. Nisam poznavao atipične slučajeve variole, pa sam tamo rekao da to nije variola.

SUTRADAN, kada je virus dokazan iz "bubuljica" donetog materijala, ostao sam bez teksta. Tek tada sam shvatio da klinička slika može biti toliko nekarakteristična. Ovde je, za sumnju, presudnu ulogu imala epidemiološka anamneza.

TOGA dana, po povratku sa terena u Institut, napokon smo Lula i ja stigli na red da dobijemo hiperimuni antivariola gamaglobulin. Svi su pre nas bili "u prioritetu". Svakako da je to bilo prekasno i beznačajno. Ali ni to nije bilo sve. Na kraju, prilikom dodele priznanja - ordenja za rad na varioli, to priznanje nije dobio (osim nas dvoje) ni tehničar te laboratorije Ljubivoje Todorović.

"Takva su to bila vremena", govorio je naš kolega Vuja.

SUTRA: SA KUĆNE SEDELjKE U KARANTIN