Povlađivanje političkoj liniji

Ponedeljak, 10. 4. 1972.

JEDNA sveska od danas nam je radni dnevnik pod nazivom "Variola 1972. - razna obaveštenja i podaci". To je, naravno, odredio šef. Do sada sam crpeo podatke samo iz svog stonog kalendara na koji sam upisivao važnije događaje i odlazak na teren. Poslednjih desetak dana, kada sam po ceo dan bio van prostorija, tu su i moje koleginice upisivale pojedine podatke.

Od ovog momenta imam detaljnije podatke koje smo mi iz "leteće epidemiološke ekipe" beležili. Upisano je da je stigla kutija sa bolesničkim materijalom iz Čačka. Ali još je čudnije da je istoga dana nađen u laboratoriji za poksviruse materijal iz Foče. Odmah je javljeno dr Davidu Melu, koji je bio tamo, da tako više ne šalju materijale, već će, ako treba, tamo doći naša ekipa da uzme i donese materijal. To smo preporučivali kao meru za pravilno uzimanje bolesničkog materijala, ali i zbog bezbednog transporta do laboratorije.

Svi članovi ekipe su u ovaj dnevnik upisivali poneku informaciju.

Koleginica Lula je toga dana išla na Infektivnu kliniku, a ja sam bio dežuran celog dana u Institutu.

Utorak, 11. 4. 1972.

TELEFONOM je dr Bošković razgovarao sa dr Irfanom Aganovićem iz Sarajeva i skrenuo mu pažnju na to da materijal za dijagnostiku variole ne šalju, već će naša ekipa doći kada jave da imaju sumnjivog pacijenta.

Došla je informacija da i u Vojvodini postoji jedan slučaj sumnjiv na variolu i da je u karantinu u Moroviću, odnosno u Ležimiru, u motelu "Lipovača". Treba da se ode po materijal. Razlog za izuzetnu opreznost bila je činjenica da je reč o kontaktu sa učenikom iz Čačka koji je zarazio svoju majku, a ona je umrla od najtežeg hemoragičnog oblika variole. Ta žena (majka učenika) bila je neuspešno vakcinisana, a on je bio na kožnom odeljenju u Čačku u vreme boravka čačanskih bolesnika od variole. On očigledno nije imao vidljivo oboljenje, jer je skoro vakcinisan u školi, ali je ipak nekako preneo virus neimunoj majci.

Zadatak da odem tamo dobio sam ja. Telefonom sam se dogovorio s kolegom Borišom Vukovićem, epidemiologom iz Novog Sada, da zajedno idemo.

Kada smo stigli u Ležimir, pitali smo kolegu infektologa gde je bolesnik, jer treba da mu uzmemo materijal za dijagnostiku. On nam je odgovorio:

- Pacijent je dobro, otišao je malo da prošeta po šumi.

Ja sam pobesneo. Ne znam kako sam izgledao. Zar mi dolazimo iz Beograda i Novog Sada da rešimo da li je to novo žarište variole ili ne, a on se šeta po šumi. Pa ko ovde koga pravi budalom!

Uz moje neljubazno gunđanje, dočekali smo pacijenta iz šetnje i uzeli materijal.

Sreda 12. 4. 1972.

NA SREĆU, dr Stojković nam javlja da kod ovog pacijenta iz Morovića nije otkriven virus.

Posle te informacije karantin se zatvara i više nema opasnosti od novoobolelih na toj lokaciji. Stigao je materijal od žene obolelog iz Bresnice kod Čačka i informacija da je to selo u karantinu.

Četvrtak 13. 4. 1972.

DEŽURAN sam u Institutu. Dolazi kolega iz Berana (Ivangrada), u Crnoj Gori, i donosi materijal od bolesnika iz Plava Š. R. za koga se sumnja da je oboleo od variole zbog kontakta sa obolelim Š. A. koji se zarazio na kožnom odeljenju u Čačku.

Petak, 14. 4. 1972.

AUTOMOBILOM, dr Bošković i ja ponovo odlazimo u Đakovicu. Pre odlaska u bolnicu, svraćamo na sednicu Štaba za borbu protiv variole u prostorijama Doma zdravlja. Raspravljalo se o aktuelnoj situaciji i zadacima. Meni je ostala u sećanju diskusija dr Božidara Birtaševića, vojnog epidemiologa iz VMA, koji je, kako ga bog dao temperamentnog, bučnog, uz skakanja sa stolice rekao:

"Pa ljudi, ovo je rat, biološki rat! Urazumite se!"

"Smiri se Božo, polako" - umirivao ga je predsedavajući akademik dr Jakob Gaon.

Izgledalo mi je da je dr Birtašević ostao bez podrške, usamljenog mišljenja, koje nije bilo na političkoj liniji. Kasnije je taj profesor pisao knjigu o biološkom ratu u epidemiološkom udžbeniku. Nije bio laik za tu problematiku, već vodeći čovek u JNA kada je u pitanju biološko oružje.

Tamo smo ostali još jedan dan, uzimali krv od bolesnika za praćenje titra antitela, po ranije spomenutom programu.

Sutradan, iako je bila nedelja, otputovala je Lula u Novi Pazar po materijal od sedam bolesnika. Karantin je bio u Novopazarskoj banji, a vodio ga je dr Tomislav Janković, zvani Batica.

Ponedeljak,17. 4. 1972.

PRIMLjEN je poziv sa Infektivne klinike od jedne profesorke (D. K. Ć.), da se hitno dođe na 13. odeljenje radi uzimanja materijala od bolesnika s kožnim promenama jer se možda radi o varioli.

Zadatak sam dobio ja. Odlazim na ovo odeljenje, uzimam materijal, a profesorka me uplašeno pita:

- Kolega Petroviću, šta mislite, pošto ste videli dosta slučajeva, da li je ovo variola?

- Ma ne. To ne može da bude variola. Biće da je to varičela - utešio sam je.

Sutradan, laboratorija je pokazala da sam bio u pravu.

Zbog varičele smo imali puno lažnih poziva sa svih strana, pa čak i od te profesorke infektivnih bolesti. U početnom stadijumu ovih bolesti, s visokom temperaturom, teško je razlikovati koja je infekcija u pitanju. Tu presudnu ulogu moraju imati epidemiološki podaci. Tek kada se pojavi karakteristična ospa može se pouzdanije govoriti o vrsti bolesti. Dr Borđoški me je naučio kako da razlikujem ove dve infekcije prilikom uzimanja materijala. Kod varičelozne ospe, vezikule i pustule su površne, bez infiltrovane baze, dok je kod variole induracija ispod promene dosta tvrđa. Kod uzimanja materijala, da bismo bili sigurni da smo došli do virusa, treba zgrebati bazu promene. Tako smo radili i imali veliki broj pozitivnih nalaza. Zato smo i insistirali na tome da naša ekipa uzima materijal, a ne da nam ga lekari sami šalju sa terena.

REVAKCINACIJA PROTIV VARIOLE

SREDA, 19. 4. 1972.

RAZMIŠLjAO sam o svojoj revakcinaciji protiv variole. Kada želimo da stvorimo solidniji imunitet, onda treba više puta "bombardovati" organizam antigenom (vakcinom). Uzeo sam vakcinu i ponovo je dao sebi.

Nisam ni primetio da je toga momenta u moju prostoriju ušao dr Ljubinko i video me šta radim. Rekao mi je:

- Radmilo, šta to radiš? Alergizovaćeš se.

Izložio sam mu svoje mišljenje. Čudno me je pogledao i bez komentara izašao isto tako nečujno kao što je ušao. Ne znam ni zašto je dolazio.

Sutradan nam je u posetu došao, pre odlaska na Kosovo, dr Lejn, stručnjak za variolu Svetske zdravstvene organizacije. Zahtevao je da ga revakcinišem, jer se on uvek kada odlazi u žarište variole ponovo revakciniše, bez obzira na to koliko vremena je prošlo od prethodne revakcinacije. To je rekao u prisustvu dr Stojkovića.

Čim je dr Lejn otišao iz Instituta, na mojim vratima su se pojavili Ljubinkovi miljenici, ili kako je on govorio "najbliži saradnici", Muja, Borka i Šibalić, i zatražili da ih revakcinišem. Čim je otpratio gosta iz SZO, došao je i sam direktor Instituta na revakcinaciju.

SUTRA: BROJ OBOLELIH I UMRLIH OD VARIOLE