Enigma o biološkoj diverziji traje

KAKO je epidemija nastala, ostala je enigma. Ali da je mogla da bude manja, blaža, to je sigurno - da lekari i drugo medicinsko osoblje nisu napravili više propusta.

Prvo, mi (zdravstveni radnici) mislili smo da je procenat vakcinisanog stanovništva protiv variole dobar, veći do 85%, kako je tada zakon nalagao. Međutim, to je bila zabluda. Taj procenat je bio znatno ispod 80%. To je omogućilo lakše širenje virusa usled nedovoljnog kolektivnog imuniteta. Mnogi su već smatrali da ta bolest odlazi u istoriju pre vremena. Svetska zdravstvena organizacija je već sprovodila program eradikacije variole i govorilo se da će ta vakcinacija biti obustavljena, kao što se i dogodilo dve-tri godine kasnije. Svetska zdravstvena organizacija je 1979. godine proglasila eradikaciju velikih boginja.

NAŽALOST, u tome su prednjačili lekari. Najviše nevakcinisane dece bila su deca lekara i drugog medicinskog osoblja. To su kasnije konstatovali naši istraživači. Neki lekari koji su vakcinisali davali su lažne potvrde o vakcinaciji svojim kolegama, odnosno njihovoj deci, navodno zbog kontraindikacija. To je profesor dr Bogoljub Arsić, koji je to istraživao, nazivao "kolegijalnim kontraindikacijama".

Kada je došla epidemija, videlo se da je to bila medveđa usluga.

Kada već govorim o vakcinaciji, o ovom sramnom problemu, treba pomenuti i naglasiti i onaj drugi: veliko angažovanje i požrtvovanost. To je dovelo do sveobuhvatne imunizacije, sa visokim obuhvatom od preko 90%, a u žarištima i 99%, što je omogućilo da se epidemija tako brzo ugasi.

U Jugoslaviji je za oko mesec i po dana vakcinisano 18 miliona stanovnika (od 21 ili 22 miliona, koliko je tada naša država imala).

POSLE Drugog svetskog rata, variola je "posetila" Njujork (1957), kada je vakcinisano 6,5 miliona ljudi, i Moskvu (1960), gde je vakcinisano 7 miliona ljudi. Tako su oni vakcinacijom u tim gradovima uspeli da suzbiju epidemiju.

I ovaj broj od 18 miliona vakcinisanih govori koliko su naši zdravstveni rukovodioci bili u panici. Koliko nismo bili sigurni u izvor i puteve širenja epidemije. Zato smo svesno žrtvovali veliki broj osoba, da imaju komplikacije posle vakcinacije, pa čak i da umru od posledica imunizacije. To pokazuje da nismo bili sigurni ni u izvor ove epidemije.

Ali tako je moralo biti. I pobednici imaju žrtve, kao u svakom ratu. Morali smo žrtvovati zdrave i nevine da bismo spasli naciju. Ni vojnici u ratu koji poginu nisu krivi za taj rat.

DRUGI, veći problem je bio neprepoznavanje kliničke slike variole od strane prvenstveno specijalista za kožne i polne bolesti na liniji: Đakovica - Novi Pazar - Čačak - Beograd.

Ne pravdam ih, bila je to nekarakteristična klinička slika, ali oni (ni bilo ko drugi) nisu videli bolesnika od velikih boginja, jer je poslednja epidemija variole u Jugoslaviji bila 1930. godine.

Ako su lekari grešili, oni su bili i pobednici u ratu protiv variole.

SZO je pohvalila našu zdravstvenu službu za uspešno suzbijenu epidemiju, za požrtvovanje zdravstvenih radnika. Naša država je dodelila medalje, nagrade. Ali to su dobili samo oni koji su bili "bliže vatri". Neki koji su radili na najtežim mestima ostali su kratkih rukava!

MOJE kolege (Lula i Ljuba) i ja, da li smo zaslužili ordenje, ne znam, neka to čitaoci sami razmisle. Znam da nismo dezertirali, da smo radili svoj posao savesno (nikome nismo preneli virus), a gurali smo glavu u čeljusti infekcije koja se zvala VARIOLA VERA.

Ko su bili heroji iz ove moje (ratne) priče?

Prvenstveno, to su bili lekari i medicinske sestre koji su profesionalno radili svoj posao, svesno rizikujući svoj život da bi pomogli obolelima od variole ili doprineli sprečavanju daljeg širenja epidemije.

PRVI je bio prof. dr Miomir Kecmanović Keca, koji je nerevakcinisan otišao u Đakovicu da bude upravnik karantinske bolnice. Tek je kasnije dobio antivariola imunoglobulin, koji sam mu ja doneo helikopterom.

DRUGI je bio primarijus dr Radosav Bošković, epidemiolog Instituta "Torlak", koji je otišao da uzme bolesnički materijal (od obolelih) za laboratorijsku dijagnostiku, a nije prethodno revakcinisan. On je i sam oboleo od blažeg oblika (variola sine exanthemate), i nastavio da radi svoj posao.

TREĆI je bio kapetan ratnog vazduhoplovstva Lekić (ne sećam se imena), pilot helikoptera koji je po veoma lošim vremenskim uslovima vozio svoju letelicu do Đakovice i nazad, uprkos mišljenju Kontrole leta na Batajnici. Na niškom aerodromu je bio upozoren da se ne vraća u Beograd, zbog olujnog vremena, a on je zbog hitnosti zadatka ipak odlučio da leti za Beograd.

Negde oko 2000. godine pojavile su se agencijske vesti da postoji mogućnost da se ukrade virus variole iz dobro čuvanih laboratorija (Rusije i SAD, Atlante) i izvede globalna diverzija. Mi smo ranije to zvali biološki rat. Ko je lansirao tu vest prvi, ne znam. Možda i kompanije za proizvodnju vakcina. Mnoge zemlje su počele da naručuju ogromne količine (više stotina miliona doza) te zaboravljene vakcine, da im se nađe za slučaj neke "diverzije" tim virusom.

KAKVE bi bile posledice te "diverzije"?

Teško je i pretpostaviti. Danas imamo najmanje 45 generacija dece i odraslih bez imuniteta prema tom virusu, otkad se ne sprovodi vakcinacija. Smrtnost ne bi bila kao kod nas 20%, već mnogo veća. Epidemije bi se širile čitavom planetom, kao globalni požar. Kao u američkom filmu "Epidemija".

Zašto i danas NATO vakciniše svoje vojnike u svim bazama širom planete protiv variole?

Virus variole se i danas smatra biološkim oružjem broj jedan, kao mogući agens.

ISTORIJU PIŠU POBEDNICI

MOŽDA su sa ove tačke gledanja, posle 45 godina, moja sećanja (svedočenja) malo izbledela, nekima nerealna, čudna. Mnogi akteri ove drame su otišli sa ovoga sveta, kao veliki, hrabri ljudi, heroji sa ordenjima. Istoriju pišu pobednici, a ne pobeđeni. Pitanje je kako bi ta istorija izgledala kada bi u pisanju učestvovali samo delimično i pobeđeni, kako je govorio moj kolega Vuja.

KRAJ