Veliko čišćenje šezdesetosmaša

ŠTRAJK podrške Vladi Mijanoviću zvanom Vlada Revolucija oktobra 1970. godine bio je čin solidarisanja s njim u toku trajanja njegovog političkog procesa. Ovaj čin predstavlja retkost u socijalističkoj, naročito staljinističkoj društvenoj praksi, gde su demonstracije po pravilu uperene protiv optuženog i organizovane od strane vlasti. Ovo je prvi poznati takav slučaj posle 1945, za razliku od osamdesetih godina, kada javni protesti i peticije za oslobađanje optuženih u toku suđenja postaju gotovo pravilo.

Početak štrajka proglasio je Zbor studenata Filozofskog fakulteta (uz prisustvo oko 700 studenata), 21. oktobra 1970, "u znak protesta protiv političkog procesa Vladi Mijanoviću i podrške štrajku glađu u koji je stupio". Tog dana je izabran i štrajkački Akcioni odbor. Tokom procesa demonstrirala je većina studenata Filozofskog i Filološkog fakulteta. Štrajk nije podržan od profesora i bio je na samo dva fakulteta (Filozofskom i Filološkom) i dve umetničke akademije (Dramskoj i Likovnoj).

U LETNjIM mesecima, za vreme trajanja Korčulanske letnje škole, bila je planirana diverzija, odnosno protestni skup, ali su to efikasno sprečile lokalne vlasti. Protestnu peticiju podrške Mijanoviću potpisali su intelektualci: E. Bloh, Ž. P. Sartr, N. Čomski, L. Goldman i drugi.

Protest je ostao bez masovnije društvene podrške, a izolacija štrajkača u javnosti bila je potpuna. Izuzetak su afirmativni članci K. Čavoškog i A. Stojanovića u "Studentu", u kojima se ističe da ovaj proces podseća na minulu epohu naše revolucije. U medijskoj diskreditaciji štrajka najdalje su otišle jedne novine, koje su pisale da je među štrajkačima pronađen pravi psihijatrijski slučaj, individuum duševno oboleo, pod naslovom "Psihijatri traže lažnog studentskog lidera" ("Ante Rumora, slepi putnik u karavanu prijateljstva, nije ni student, ni funkcioner zagrebačke studentske organizacije, već mlad čovek kome je potreban nastavak lečenja")."

PROTEST je neuspešno okončan posle deset dana pozivom Mijanoviću da prekine štrajk glađu i porukom da će Savez ubrzo prerasti u pokret s ciljem stvaranja "delatnog Saveza studenata Beograda, demokratske i samostalne organizacije". Međutim, ne samo da nije prerastao u tako nešto, već je ubrzo 1974. nestao kao takva politička organizacija.

Početkom sedamdesetih godina, posle Maspoka i studentskih demonstracija 1968, država je brutalnom represijom ugušila vrenje na univerzitetima i među studentskom omladinom. Posle čestih i masovnih protesta u vremenu 1966-1972, usled intenziviranja političke represije i zavođenja "čvrste ruke", dolazi do oseke javnih protestnih okupljanja. Pored studentskog bunta u Beogradu, jedan od prelomnih događaja koji je početkom sedamdesetih pomogao pobedu "čvrste ruke" i konzervativne struje u partiji je pojava Maspoka u Hrvatskoj. Masovne demonstracije i zahtevi hrvatskog komunističkog rukovodstva, intelektualaca i studenata za većom nezavisnošću i državnom posebnošću Hrvatske bili su najozbiljniji i najmasovniji politički pokret i iskušenje za državu i Partiju, od vremena obračuna s pristalicama Staljina 1948. godine.

OBRAČUN s Maspokom u Hrvatskoj bio je najintenzivniji politički progon koji je obeležio sedamdesete godine. Najveća opasnost je bila u tome što je on ozbiljno zahvatio komuniste u Hrvatskoj i izazvao raskol u redovima samih članova SKH. Posmatračima sa strane se činilo da se partijsko rukovodstvo pobunilo protiv Tita i Beograda, isto kao što se Tito ranije pobunio protiv Staljina ili Dubček protiv Brežnjeva (pokret je, inače, nazvan Hrvatsko proljeće - asocijacija na Praško proleće 1968).

Hrvatski nacionalni pokret se nezgodno po vlasti poklopio sa 30-godišnjicom Nezavisne Države Hrvatske. Nacionalni duh prožeo je celokupno društvo, narodne mase, intelektualne krugove, kulturne institucije, studente i značajne delove partijskog vrha. Na ulicama su se našle stotine hiljada ljudi, pokret je prožeo Univerzitet, studente, kulturnu i političku elitu, radništvo... Bilo je uhapšenih, osuđenih i isključenih iz partije, a kao protivtežu, Maspok je izazvao smenu srpskog liberalnog rukovodstva i intenziviranje represije u svim republikama, a posebno u Srbiji.

PARTIJA je preko državnih institucija, sudova, policije i tužilaštva počela "veliko čišćenje negativnih pojava", političkih neistomišljenika i raznih neprijatelja samoupravnog socijalizma. Buntovni pojedinci i mnogi pripadnici nezavisnih studentskih organizacija su sve češće na optuženičkoj klupi. Omladinske grupe često su optuživane da su vođene spolja ili pod direktnim uticajem političke emigracije.

Takvo je bilo suđenje trockistima (Inicijalna grupa za revolucionarnu radničku partiju - IGRRP). Okružni sud u Beogradu pokrenuo je početkom 1972. postupak protiv troje studenata Univerziteta u Beogradu, šezdesetosmaša: Milana Nikolića i Jelke Kljajić, studenata sociologije Filozofskog fakulteta, i Pavluška Imširovića, studenta Saobraćajnog fakulteta. Uhapšeni su januara 1972. godine.

VLAST je bila naročito osetljiva na "horizontalno" povezivanje disidenata i studenata, i stoga je brzo reagovala u slučaju pokušaja povezivanja nezavisnih studentskih organizacija. Tako su predstavnici triju fakulteta (Beograd-Zagreb-Ljubljana) održali sastanak 30. januara 1974. u Ljubljani i pokrenili inicijativu za osnivanje Saveza studenata filozofskih fakulteta Jugoslavije, sa idejom da usvoje Nacrt rezolucije o prilikama u zemlji.

U ovom nacrtu, koji odiše zaklinjanjem u socijalizam, samoupravljanje, marksizam i program SKJ, na indirektan način se kritkuje režim s pozicija levice i osuđuje politička represija usmerena na rušenje autonomije Univerziteta. Rezolucija je brzo sudski zabranjena, a neki od autora, septembra 1974, osuđeni su na kazne zatvora od po 10 meseci za krivično delo neprijateljske propagande i udruživanja protiv države i društvenog uređenja. Viša sudska instanca, posle žalbe, umanjila im je kaznu na po šest meseci, ali u zatvor nikad nisu ni otišli. Te godine i Savez studenata je ukinut kao samostalna organizacija.

PETICIJAMA PROTIV VLASTI

U DRUGOJ polovini sedamdesetih godina prošlog veka sve više se deluje javno i poluilegalno. U otporu prema vlastima koriste se peticije i tribine. Od početka osamdesetih ponovo se kreće u štrajkove, demonstracije i druge forme javnog izražavanja protesta i otpora. Njih takođe nose mlađi ljudi, ali one nemaju više karakter omladinskih i đačkih družina već se sve više utapaju u širi demokratski front delovanja protiv nedemokratskog režima u predvečerje obnove višestranačja. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih organizovane su mnoge peticije koje su potpisivali gotovo svi aktivisti u borbi za građanska i politička prava u SFRJ - otvorena pisma podrške Povelji 77 u Čehoslovačkoj 1977; za ukidanje moralno-političke podobnosti kao uslova za zapošljavanje 1978; kao i podrška pokretu Solidarnost 1981. u Poljskoj i mnoge druge.