Udruženje književnika simbol otpora

JEDNA od prvih većih akcija domaće intelektualne javnosti bile su književne večeri i apeli i peticije, u znak podrške optuženom književniku Gojku Đogu tokom 1981. Angažovanje mnogih uglednih intelektualaca i Odbora za zaštitu umetničkih sloboda učinilo je da režim ustukne, a Đogo praktično biva oslobođen daljeg izdržavanja kazne. Nekoliko godina kasnije sličan scenario je primenjen i u slučaju Vojislava Šešelja 1984, Slobodnog univerziteta 1985, zatim 1986. u slučaju Dragoljuba Petrovića i još manje poznatih kulturnih delatnika, posle čega su optuženima po pravilu kazne ublažavane. Skupovi i protestne književne večeri su najčešće organizovani u Udruženju književnika Srbije, u Francuskoj 7, koja se krajem osamdesetih pročula kao epicentar i simbol građanskog otpora.

Organizuju se mitinzi podrške i peticije demokratskim pokretima ili osuđenim licima čiji se učesnici uglavnom prekršajno kažnjavaju. Već krajem 1981. potpisuje se na Kolarčevom univerzitetu masovna peticija protiv državnog udara koji je u Poljskoj izveo general Jaruzelski 13. decembra 1981.

TOKOM 9. jula 1982. na zvaničnom mitingu solidarnosti sa Palestinskim frontom na Trgu Marksa i Engelsa u organizaciji SKC-a i Doma omladine, priključila se grupa koja je pružala podršku pokretu Solidarnost u Poljskoj. Brzo su uhapšeni i suđeni pred Opštinskim sudom u Beogradu na dva meseca zatvora zbog "povrede ugleda Jugoslavije": Pavluško Imširović, Dragomir Olujić, Jovica Mihailović, Rada Karajović, Veselinka Zastavniković, Gordan Jovanović i Branka Katić.

Student Miroslav Samardžić iz Zrenjanina je 16. jula 1983. organizovao protest zbog hapšenja grupe koja je podržala Solidarnost, ali su i oni pohapšeni (Ivan Janković, Vesna Pešić, Nebojša Popov, Boris Tadić, Milan Nikolić, Dragan Blagojević, Dušan Gamser). Svi su bili osuđeni pred gradskim sudijom za prekršaje na vremenske kazne od 25 do 40 dana koju su i "odležali" u Padinskoj skeli.

NOVINAR Dušan Bogavac piše tekst protiv hapšenja u večernjem izdanju "Politike", ali se u jutarnjem broju, na istom prostoru, pojavljuje podrška vlastima i hapšenju. Paradoks je bio da je Predsedništvo SFRJ samo šest meseci ranije na tajnom sastanku zauzelo stav da se Solidarnost u Poljskoj "bori protiv dogmatskih snaga i za socijalističku obnovu poljskog društva."

Poslednji u seriji buntova studenata u ovom vremenskom okviru, studentski protest "Hleb i so" (1984) desio se na zanimljiv način. Studenti su protestujući protiv loše ishrane, poskupljenja i pogoršanja uslova života odbijali da jedu u menzama "uzimajući samo hleb i so" i izbegavajući otvoren sukob. Dolazilo je do neformalnog spontanog okupljanja ispred menze i na nekim fakultetima (Filozofski i Prirodno- matematički). Protest je pao u vreme tzv. Procesa šestorici članova "Otvorenog univerziteta" pred OKS u Beogradu kojima se sudilo za verbalni delikt, pa se spekulisalo da je s njim povezan. Protest je potpuno prećutan u javnosti i medijima, dok se o radničkim štrajkovima uveliko pisalo, što govori o većem strahu režima od studenata kao socijalne grupe.

SVE "neprijateljske istupe" u ovom vremenu uredno je zabeležila "Bela knjiga" (1984), koja je među beogradskim intelektualcima i disidentima pogrdno nazvana "manifestom staljinizma". To je zapravo izveštaj Komisije CK SK Hrvatske za idejni rad, sa Šuvarom na čelu, dosije neprihvatljivih poruka u kulturi i stvaralaštvu sa imenima više od 200 autora, većinom iz Srbije i Slovenije. Smatralo se da je srpsko rukovodstvo previše popustljivo prema beogradskoj kritičkoj inteligenciji i svojevrsnoj "ideološkoj kontrarevoluciji".

Kao vrsta samoodbrane od ovakvih akcija i represije vlasti nastao je 1984. "Odbor za zaštitu slobode misli i izražavanja", kome su pripadali ideološki najrazličitiji pripadnici kritički nastrojenih intelektualaca. Pre toga je već maja 1982. na inicijativu književnika Dragoslava Mihailovića u okviru Udruženja književnika osnivan "Odbor za odbranu slobode umetničkog stvaralaštva" (prvi članovi su, pored inicijatora, bili B. Mihajlović Mihiz, D. Maksimović, S. Raičković, R. Livada, P. Palavestra, B. Jovanović i drugi) a čija su saopštenja objavljivale "Književne novine".

DEVETNAEST intelektualaca potpisalo je 1984. otvoreno pismo u kojem se zbog intenziviranje političke represije traži ostavka Staneta Dolanca. Jedno od prvih pisama "Odbora za zaštitu slobode misli i izražavanja" bio je "Predlog za ukidanje neopravdanih ograničenja sloboda i prava" (mart 1985) i "Predlog za uspostavljanje vladavine prava" (oktobar 1986) koji je otišao mnogo dalje od Memoranduma SANU tražeći slobodu svih oblika političkih organizovanja (dok je Memorandum ostao na bespartijskom pluralizmu). Princip je bio da se brane kritičari režima i disidenti bez obzira na naciju i ideologiju (apelovalo se podjednako za Izetbegovića, Tuđmana, Šešelja, zatvorene Albance, za ugrožene Srbe na Kosovu i mnoge druge).

U drugoj polovini osamdesetih Odbor se okreće više aktuelnim nacionalnim i državnim pitanjima kroz "Predlog za uspostavljanje političke demokratije u SFRJ" i "Predlog za uspostavljanje stvarne ravnopravnosti naroda". Odbor je činilo šaroliko društvo između 34 i 74 godine; starosno, profesionalno i ideološki potpuno heterogen, sastavljen od praksisovaca, liberala i nacionalista i bivših komunista i narodnih heroja. Među potpisnicima je bilo i 13 akademika.

KRAJEM osamdesetih javio se i niz novih nezavisnih organizacija, od kojih posebno treba izdvojiti sindikalnu organizaciju Fond solidarnosti (1986) uspostavljen radi pružanja finansijske i druge pomoći onima kojima je ugrožena egzistencija zbog opozicionog delovanja, mada su neostvarene ambicije osnivača bile da preraste u ozbiljnu nadrepubličku alternativu SKJ. Osim peticija (osnovni oblik delovanja i pritiska na vlast šarolikog kruga kritičkih intelektualaca), postaju svakodnevne protestne večeri u Francuskoj 7, kao vid podrške optuženim za političke delikte, a od polovine osamdesetih i ugroženim Srbima na Kosovu, oko čega je postojao opšti konsenzus.

PAD KOMUNIZMA U ISTOČNOJ EVROPI

Krajem osamdesetih godina, zahvaćeni talasom revolucija, jedan za drugim počeli su da padaju istočnoevropski komunistički režimi. Masovne demonstracije i protesti prouzrokovani ekonomskom i političkom krizom, odsustvom perspektive i slabljenjem vere u komunizam kao sistem, bile su uvod u krah poluvekovnih režima, koji su se rušili jedan za drugom kao domine.

U kratkom vremenskom periodu tokom 1989. desio se pad Berlinskog zida u Istočnoj Nemačkoj, zatim Plišana revolucija u Čehoslovačkoj, režimi su pali u Poljskoj, Mađarskoj i Bugarskoj i, konačno, javno je prenošeno svrgnuće i smaknuće Nikolae Čaušeskua u Rumuniji. Ova dešavanja se obično opisuju kao "Revolucije 1989. godine" kojim je u kratkom vremenu uglavnom na nenasilan način (osim u Rumuniji) došlo do nestanka prosovjetskih jednopartijskih komunističkih režima i njihove zamene višestranačkim demokratskim sistemima.