Jelena je ostala samo u pesmama

U DNEVNIKU snova Lazara Kostića, Lenka Dunđerska se ne pojavljuje kao astralno, anđeosko biće. Ona u snove zalazi kao da je taj svet deo njene jave. I sve s njom i oko nje, svi, kao da nisu tkani od snova no stvarnosti, paralelne i sasvim moguće postojeće, u vremenu njihovih doticaja rečima, nekoj paralelnoj plohi života koja je pesnikovim očima promicala.

Razgovori s Lenkom, pa i vreo fizički dodir, u snovima pesnikovim izgledaju nerealni, kako to u snovima hoće da bude, ali sve počiva na ponečemu iz života stvarnog i svemu bi se dalo naći razjašnjenja. Lenka u snovima možda je jedina mogućnost da saznamo ponešto o njoj: kako je govorila, kakvim rečenicama, kako se osmehivala, kakav je pogled imala. Drugih svedočanstava, pouzdanih, nažalost, nema. U dve svoje pesme posvećene Lenki Dunđerskoj, pesnik se nigde detaljnije ne dotiče njenog izgleda, nijednim pamtljivim epitetom, nijednim poređenjem, kao da je kanio da se dotiče samo suštine, tog divnog fenomena da Lenka postoji u ovom i na onom svetu i da mu je Bog dao da je upozna. Pesmu Gospođici L. D. u spomenicu Lenka je čitala, rukopis je iz Krušedola stigao u njenu spomenicu, a i objavljen je za njena života, a labudovu pesmu mogla je čitati samo na onom svetu.

NIKADA, verovatno, a vreme neumitno radi u prilog tome, neće biti saznato šta se desilo sa prepiskom Jelene Dunđerske sa sestrama, roditeljima, prijateljima. Naime, za višegodišnjeg izbivanja izvan porodičnog doma, ona je zacelo pisala i primala pisma ili se javljala, bar sa svojih čestih putovanja. Začuđuje i podatak da se nije pronašlo neko Lenkino pismo nekome izvan kruga porodice. Kao da je sve propalo u zemlju crnu, kako bi se reklo u ondašnjem Novom Sadu. "Tu nema tajni, ne treba mistifikovati" - rekla mi je u dugom našem razgovoru Teodora Dunđerski Đurić, 18. oktobra 2009. godine. "Moguće je da su njena pisma, a možda i Lazareva, i ko zna šta još, sem knjiga bila u ormarima koji su izneti iz dvorca u Čelarevu prilikom nacionalizacije."

ZACELO je u složnoj porodici Dunđerski, posle suočenja s Jeleninim iznenadnim odlaskom među anđele, uspomena na nju ostala zatomljena samo u porodičnom spomenaru. Ništa od nakita s fotografija, ogrlica, prstenja, sve je nestalo u vremenu da se ruka ničija sene njene ne dotakne. Lenka Dunđerska je pesmama Lazara Kostića i dugim zavetom ćutnje postala mit.

"Ništa u tome nema začuđujućeg", rekla mi je Teodora Dunđerski Đurić. "Lenka je imala sestre, a sestre su imale puno ženske dece, šest devojaka, imalo se kome ostaviti sve to za čim vi tragate. Sudbina je decu razvejala po svetu."

JELENA Dunđerski je najmlađa kći Lazara Dunđerskog i Sofije Dunđerske, rođena i preminula na svoj dvadeset šesti rođendan, na dan Svetog arhangela Mihaila. Dunđerski su imali i dve starije kćeri, Emiliju Milku i Olgu, i sinove mlađe od Jelene, Đorđa i Gedeona. Zasluge porodice Dunđerski za srpski narod su, nažalost, zaboravljene, ali o bogatstvu porodice još svedoče njihovi dvorci i kašteli rasuti po Vojvodini: Đorđev u Kulpinu, Milkin u Sokolcu, Turskom Bečeju, Olgin u Hajdučici i Gedeonov u Čelarevu. Lenka je ostala samo u pesmama.

Pokušavam, gledajući fotografije i medaljone ispisane, iscrtane njenom rukom, da zamislim Jelenu Lenku Dunđersku i uspevam katkad da je vidim, nakratko, kao u prolazu, i čini mi se kao da je poznajem. Kao da sam je sretao u nekom vremenu, u mimogredu, okrenuv se za njom kad je već prošla, diskretno, kao da se osvrćem slučajno, kao učinilo mi se da me je neko zazvao imenom. Tako sada sasvim jasno mogu da zamislim Lazara na nekoj novosadskoj ulici, jer tolike sam trenutke osame proveo stojeći preko puta kuće Dunđerskih, penjući se uz stepenište na sprat, gledajući još uvek dobro očuvane oslikane svodove nad stepeništem i anđele u svodu i anđelčiće na fasadi kuće.

OVE redove zapisujem u vreme kada će se sklopiti 111 godina od Lenkine smrti, a na sto jedanaestoj stranici knjige iz njene lične biblioteke, u desnom gornjem uglu, Lenka je grafitnom olovkom nacrtala malo izduženo, nimalo okruglo, srce. Ko zna u kojem trenutku, kakvog razmišljanja.

"Srce moje samohrano."

I kako vidim Lazara: nonšalantno elegantan na svim sačuvanim fotografijama i slikama, od dušanovki u mladosti do šarenih kravata u poznijim godinama i šešira od mekog filca koji se ne gužva i može da se savije; vidim ga kako, odsutan, nikog ne videći i nikom ne otpozdravljajući, korača hitro nekim svojim nakanom, kako trči, skakuće, stoji na jednoj nozi, kači se o jače grane drveća, skače u vodu da prepliva Dunav, s večeri lagano korača ka gostioni gde će se sresti s prijateljima.

DONEDAVNO, znalo se samo za Lenkin lik zabeležen na uljanoj slici Stevana Todorovića, slikan 1887. godine, prodat beogradskom Narodnom muzeju za 50.000 dinara, 1950. godine, "nažalost, jer moralo se nastaviti sa životom uprkos smaka sveta za našu porodicu", kako mi je pisala g. Teodora Dunđerski Đurić, i četiri fotografije sačuvane u Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu. Dobrotom Teodorinom, imao sam sreću da vidim i tri fotografije na kojima je Lenka zabeležena kao devojčica.

I pre dva zapisa Lazareva o Lenki, a pre njegova Snevnika, navodim kako su Lenku opisali pisci i publicisti koji su se doticali što njenog života, što pesme koje bez nje ne bi bilo.

FILIGRAN MEĐU ŽENAMA

PORTRET koji je od Uroša Predića poručio Lazar Kostić po Lenkinoj smrti, ne zna se da li je naslikan ni da li je sačuvan. U uredno vođenom spisku slika koje je naslikao za života, Uroš Predić nije naveo da je naslikao i Lenku.

Na slici u kaštelu Sokolac, mada je sličnost jasna i lako će zbuniti istraživače, nije Lenka nego jedna od Milkinih kćeri, Marija, u porodici su je zvali Duca, očito nalik na svoju tetku, ali ona je crnka i, što reče Teodora Dunđerski u aprilskom razgovoru iz 2009, "korpulentna, a Lenka, odnosno Jelena, bila je filigran".

SUTRA: LENKA - NESUĐENA CRNOGORSKA KNEGINjA

Sve fotografije u ovom feljtonu preuzete su iz knjige "Lenka Dunđerska", autora Pere Zupca